Ангелина Животић
МЕТАМОРФОЗЕ БОГИЊЕ СА ДРВЕТА

 

Милена Кулић: Ко је расплакао Хелену?

ЈМУ Радио-телевизија Србије – Радио Београд 2, Фестивал културе младих Србије – Књажевац, Београд – Књажевац, 2024.

О лепе моје варке у које нема више уласка,

у чијим бравама се сви кључеви крхају,

а чија се врата више не отварају.

Исидора Секулић, Сапутници

 

Милена Кулић, победница Тимочке лире 2023. године, иступила је пред књижевну јавност са својим првенцем, песничком збирком Ко је расплакао Хелену?, позивајући на промишљање о интимном свету који надилази границе свесног. Збирка се тематски ослања на мит, питања идентитета, детињства и женствености.

Већ сâм наслов у себи носи интертекстуалну тежину и поетску рањивост. Питањем уместо тврдње, ауторка уводи читав корпус емоција, митова и тишине. Ова Хелена више није недостижна лепотица са зидина Троје, већ дете – девојка – жена – песникиња, која покушава да помери своје корене у небо.

Песма Успаванка уводи у циклус Богиња са дрвета, али непосредно и у саму збирку. То није песма која утапа у сан, већ она која буди унутрашњу празнину. Самим измештањем очекивања, збирка открива свој суштински тон: меко испод оштрог, нежно које резбари бол. Пажљиво разложен ритам стихова, са прецизним преломима, огледа психичку фрагментованост, трауму која се не изговара цела већ се ослушкује у прекидима, у паузама, у белинама. Прелом стиха у функцији је унутрашњег ритма, нека врста стилистичке психодинамике: „небитан је избор, шта год да читаш не брише / ни сузе / ни бојуˮ. У овом графичко-интонационом прекиду крије се суштина лирског субјекта који покушава да преживи губитак, да негује уметност као последње уточиште. Филозофски, песма проблематизује идеју трајности идентитета у условима губитка. Психолошки, она указује на креативност као механизам одбране: цртање гусака, лабудова, писање стихова – то су остаци смеха из којег је све потекло: „остаје ти само да црташ гуске / или можда лабудове / и напишеш по који стихˮ. Овим завршним стиховима отварају се врата за оно што ће уследити – за песнички одговор на бол, за митолошку реконструкцију изгубљеног језгра, за симболички повратак у унутрашњост себе.

Ако је Успаванка песма бола који не уме да се артикулише другачије до уметношћу, Покажи ми у огледалу је песма првог погледа у себе – али не погледа који види, већ оног који препознаје шта тек постаје: „и видела у огледалу оно што постаје / она која јестеˮ. Ово је кључни стих песме – унутар њега се крије парадокс поетског субјекта: да би постао оно што већ јесте, мора да прође кроз мит, игру, крхкост јајета, илузију „лабудовог летаˮ. То је пут архетипске жене у настајању, пут који води од света који лаже („чудила се разбијеном јајету и мраку овог светаˮ) ка истини која се не налази у тумачењима других, већ у сопственом одразу. У песми се, као у ритуалу, нижу етапе: рано сазнање („близаначко братство спознала је раноˮ), бол као егзистенцијална чињеница („болови остају међу људимаˮ), сакрални предмети и дарови („врбова гранчицаˮ), огледање и коначно – самопоуздање које одбацује космогонијски мит („пориче причу о воловима и биковимаˮ), односно, суптилно алудирајући – читав патријархат. Песма се завршава изузетно јаком сликом: „земља стоји на води / у којој се она огледаˮ. То је пун круг – од јајета до воде, од огледала до земље. Али и преокрет: митолошка истина није да земљу држе волови, већ да је она одраз, и да женски лирски субјекaт, који самопристаје уз прави женски принцип у процесу тражења, у тој води, која није мутна, већ јасна – препознаје себе.

Следи Богиња са дрвета која представља песму отеловљења – песму у којој се поетски субјекат више не огледа, већ је постала оно што је видела. Овде више нема потребе за потврдом – она постоји у свету као потпуна, као мит, као жива присутност. Кроз Хеленин свет долази се до спознаје бића. Уместо огледала, у центар улази дрво – симбол дубоког укорењења, вертикале која повезује небо и земљу, прошлост и будућност, мртве и живе. Хеленин axis mundi у изокренутој дечјој перспективи, сеже корењем у небо, а саму осу света је могуће дотаћи љуљашком за коју је лирска јунакиња ускраћена. Дакле, сазнање да се ,,корење пружа у небоˮ даје потпору за тврдњу о тајни порекла и постанка. Девојчица Хелена, митска јунакиња Хелена и све друге Хелене у овој песми нису више у трагању – Хелена постаје симбол проналаска свог места у ланцу наслеђа, у телу које памти, у болу који више није крхкост, већ снага. У том телу се скупљају генерације, одјекују прамајке, у њеном присуству се мешају сва искуства. Та богиња не тражи потврду извана – њено постојање је самодовољно, готово космичко. Њен повратак на дрво је и повратак у матрицу – у свет који не тражи доказе, већ траје. Тако метаморфоза, која почиње болом, пролази кроз огледало, и завршава се у архетипској пуноћи, наставља на савремени тренутак. То је пут женског гласа од ћутања до утемељене речи.

Хелена наставља свој трансформациони пут кроз песму Ти живиш, пролазећи кроз прве, али не тако прве кораке, цигарете, лет авионом – јер лирски учинак митологизује и садашњост. Лирској јунакињи је дато да спозна димензије сопства, а тај пад у сопство подиже на позорницу оно што је подсвесно. Ауторка вешто инструментализује заљубљеност (Играчка) како би показала све оне животне тачке једне девојчице која је заклоњена судбинама свих жена пре ње; зато је Хелена огољена и њено испитивање живота је метафизичко (,,каже да се емоције не налазе у јетри / него у душиˮ).

Кроз циклус Наше небо наставља се митопоетика проналажења себе. Међутим, светао простор небеских ‘дечјих’ даљина је сада прекинут испитивањем мрачних делова самоспознаје. Уводна песма То је био само сан је снажна исповест о дубокој унутрашњој борби са осећањем паралишуће заробљености, где митски Гордијев чвор постаје метафора за личну немоћ пред наизглед нерешивим проблемима. Лирски субјекат описује како сваки покушај решавања само погоршава стање, стварајући „сазвежђе Хидреˮ – хаос који се сам од себе умножава. Тежња ка радикалном резу – пресецање „вавилонског митаˮ прошлости, самостварање у стању аполонске чистоте и реда, бег од „унутрашњег крикаˮ, успење на небо – трансформише ,,богињу са дрветаˮ у биће проблема. Ипак, врхунац песме није у митском бекству, већ у дубокој спознаји да је крајњи циљ нешто наизглед једноставније, а суштински најтеже – бити присутан. Та коначна, смирена молба, визуелно наглашена белином између строфоида и дистиха, своди сву космичку патњу на једну једину, фундаменталну потребу – „поново да будем / туˮ.

Песма Окна за сутра изводи снажан преображај лирског ја у лирско ми, које спознаје Хеленине тајне у потрази за слободом постојања. Та потрага се одвија кроз централну метафору куће, унутрашњег простора на којем се пробијају прозори ка небу које „само ми видимоˮ, постајући врхови axis mundi и продор у трансцендентално. Управо та кућа, као симбол повратка себи, есенцији бивствовања, јесте једини простор где биће постоји огољено и рањиво, сведено на ‘суштину ствари’ (Глава сунцокрета на шинама). Стога, ова лирска метаморфоза постаје својеврсна унутрашња Одисеја (Аргонаутика на Божић) у којој се фигура мајке преображава у архетип безгрешне, божанске заштитнице. Она својим присуством исцељује „белеге прошлог животаˮ (Мамина песма) и тиме кристалише свеприсутни женски принцип, који свој коначни одјек проналази у космичкој тајни нестанка Месеца у песми Са друге стране планете.

Трећи циклус, симболично назван Трећи чин, означава значајан тематски и емотивни заокрет. Уводна песма, Волети њега, премешта фокус са митске, унутрашње Одисеје на интимну стварност љубави према другом. Након што је лирски субјекат пронашао и утемељио себе као „богињу са дрветаˮ, сада је способан за поглед који не тражи одраз, већ посматра друго биће у његовој пуноћи. Посматрање његових руку, пеглање кошуље или одвајање вишања од коштица постаје чин „детињег и скривеногˮ сагледавања светости у свакодневном. Ова љубав није бег, већ потврда живота. Коначни одговор на извор бола пружа се кроз снажну евокацију библијског мотива. Пошаст скакаваца, симбол неумитне, спољашње силе уништења, овде је демистификована и преусмерена: узрок губитка нису космичке казне, већ конкретан, људски неуспех – неспособност других „да волеˮ. Тиме се патња, која је на почетку збирке била готово несавладива и расплакала Хелену, своди на своју суштину и бива исцељена конкретном, проживљеном љубављу.

Маестрална комбинација словенске и грчке митологије и хришћанских мотива у наредној песми Перуника наставља дијалог са анимусом, али кроз призму разочарања и пољуљане вере, где заједничка књига постаје поприште борбе између циничног увида („људи су ближи демонима него анђелимаˮ) и ирационалне наде у љубав. Међутим, кроз ритуално присвајање књиге и словенског мита о божанском цвету, лирски субјекат доживљава унутрашњу катарзу, побеђујући сопствене „дивовеˮ и враћајући изгубљену веру у „пролећеˮ, односно у могућност исцељења и поновног почетка.

Занимљиво је како љубав поприма облик свакодневице и ритам хода у песми Пешке. Ова трансформација је остварена кроз вешту стилску стратегију: ауторка започиње песму најдужим стихом, који обухвата сву ширину заједничког пута, да би сваки наредни стих био све краћи, чиме се формално опонаша ритам хода, задиханост, али и свођење љубави на њене суштинске, најједноставније кораке. Тако утемељена у стварном, љубав у песми О болу прераста у тајни језик који се може уобличити тек у метафизичким дометима поезије (,,од последњег сусрета неба са катедралом поезијеˮ). Девојчица је на овом месту коначно прошла транзицију до жене и сада осећа другачију врсту бола – не више бол фрагментације и губитка, већ зрели бол који проистиче из дубоке повезаности и емпатије према другом бићу.

Иако Хеленин дечји глас остаје увек у позадини, као реминисценција на детињство, ,,богиња са дрветаˮ трпи вишеструке метаморфозе суочавајући се са разочарањем, уобразиљом, ,,оптимизмом у својој патњиˮ и принуђеношћу на веселост (Лаж уобразиље). Њен свет прелази из личног, интимног у јавни простор, обелодањујући нешто од традиције Weltschmerz–a (Забава за господина Мартина, Пијачни дан, Пут из Билеће), патње због онога што свет чини лошим, што је полако уводи у дистопијски осећај нелагоде. У песми Кухињски инвентар долази до преклапања интимног и колективног, или позиционирања „богиње са дрветаˮ у свету: извођење гротеске од нарушеног интимног односа (,,чини ми се да је боље да те претворим у причу / о ногама једне муве која посматра крволочни / крахˮ) због неразумевања бајронизма у садашњости и отклањања сукоба бегом у свет уметности.

Овај прелазак са интимне на колективну трауму доживљава врхунац у песми У пролазу кроз Вуковар, где топоним оптерећен историјском тежином постаје симболичко место где се „прелазе границе кожеˮ и суочава са наслеђеним болом. Коначна спознаја, исказана у готово гномској форми – да ће спасен бити „онај који зна да је ипак доброˮ – није наивни оптимизам, већ тешко извојевана афирмација живота, чиме метаморфоза ,,богињеˮ достиже свој пуни, болни, али исцељујући обим.

Осим тога, Хелена постаје и биће за којим се чезне (Међу отопљеним главама), биће које одолева искушењима конзумеризма: ,,не зарађујем ни динар / али поседујем богату колекцију лептираˮ; због ових лептира, доследно остаје биће слободе.

Три лекције мрака је циклус који пред реципијенте ставља идеју дистопије. Сви они светови који су имали искрице наде, сада добијају своју другу страну огледала. Критикујући обману света, све три песме, колико их у циклусу има, јасно проговарају о неподобности субјекта за овај свет, или обрнуто. У томе лежи још једна метаморфоза: биће идеала се трансформише у биће истине и правде. Сама слобода се карактерише као ,,алегорија која је изгубила свој смисаоˮ, а њен распон од утопијске детиње слободе у првом циклусу, до дистопијског мрака заокружују стихови ,,није било ни вере, ни хлада / а ни светла није билоˮ.

И коначно, Ексода са својом завршном песмом Ово није завршена песма доноси ауторкин коментар о свету, стварању и уметности сакривен иза онога што ,,Бјорк кажеˮ; за њих две, Бјорк у ауторки и ауторки у Бјорк, круг стварања не престаје јер оне још увек ‘виде’ – уметност настаје због уметности, независно од њене могуће рецепције. Тиме Кулићева отвара простор за надограђивање свог поетског света у некој наредној збирци.

Иако веома лексички густе, ауторка успева да усклади језик са потребама смисла, што песме чини веома проходним. За збирку поезије Милене Кулић се може рећи да је драматуршки компонована целина, која кроз мизансцен једне стварности, својим суптилним поетски режираним искорацима, осветљавајући рефлекторима недостатке свесног, прелази у онострано и сновидо, а веома самосвојно и присутно.

Треба указати још и на интертекстуално читање. Осим мита са којим читава збирка јасно кокетира, важно је запазити и известан поетски дијалог са Библијом, Пекићем, Кишом, Бајроном, у неким тренуцима Џојсом, али и другим читалачким узорима којима се ауторка окреће, покушавајући да одговори на неодговорива питања и изгради један својеврстан портрет уметника у младости.