Јованка Козловачки Дамјанов
ЈЕДАН ДАН У ЦИРИХУ СА МИЛЕВОМ МАРИЋ

 

У базену сам. Пливам, а онда ме одједном пресретне питање знам ли заиста да пливам и како се плива. То што се одржавам на површини и не тонем није довољно да будем сигурна у своје пливачке способности. Не знам шта се догодило. Пливање није једино под сумњом. Када нисам у води ходам, али ни приближно као некад. Ово је бар објашњиво – вирус короне је у мом телу направио карамбол. Као што је и јасно да ако почнем да размишљам о било којој давно усвојеној вештини коју обављам аутоматски, ствари ће у трену постати забрињавајуће компликоване. Ту себи издајем хитну команду: „Мање мисли, мање мисли“, али касно! Већ сам отворила ново поглавље и почела да размишљам како би ово требало да може да функционише и у обрнутом правцу. (Срећом, то размишљање има потенцијал да буде корисно.)

У филму Живот је леп Роберто Бенињи усред концентрационог логора својим умећем, маштом и љубављу успева да завара свог малог сина да су унутар веома занимљиве и узбудљиве игре. Можда смо и ми усред сличног места (нека модерна верзија логора, која делује примамљиво), а неко опасно вешт нас држи у уверењу да се играмо и ми се наивно радујемо када нам пође за руком да пређемо на, наводно, виши ниво. Дејвид Бејкер, човек који је добио Нобелову награду за хемију 2024, уважавајући логику игрица у својој лабораторији дизајнира потпуно нове протеине. Он је и један од креатора игрице Foldit, коју свако ко жели може да игра online и, ако је довољно вешт, допринеће и нехотице развоју науке. Мени се то не може десити. Нисам нешто нарочито успешна у компјутерским игрицама, можда јер сам рођена у XX веку и он ме још увек снажно привлачи. Генерације које долазе имаће више сличности са вештачком интелигенцијом него са нама. Ми из генерације X ода смо спорости, правилима, логици, а они што су дошли иза нас грабе напред на крилима маште и игре. Мисао Хераклита из Ефеса да је време дете које се игра обезнанила се од среће када се сусрела са овим новим генерацијама. Иако из прошлог века дајем све од себе и из ноћи у ноћ, до касно играм Foldit. Не баш успешно, али не одустајем, иако после једва изгурам дан пред собом. Тако сам се и јутрос пробудила са отежаним капцима, у соби која није моја и у телу које није моје. Свуда по соби биле су књиге из математике и физике. Онда се огласио аларм на мом телефону. Осим телефона, са мном је пошло и сећање и поред тога што ми је глава била тешка због још једне поприлично непроспаване ноћи. Foldit протеини су ми титрали пред очима. Када сам коначно стигла до огледала – оно је показивало младо и лепо, необично озбиљно женско лице. Коса скупљена у строгу пунђу. Као добро истренирани полицијски пас, препознајем је – овог пута сам се пробудила као Милева.

– Да ли си сигурна да си ти ја? Можда је обрнуто?

Ни осврнула се нисам на то, можда ми се онако неиспаваној само причињава да чујем нечији глас. Али, убрзо сам га опет чула:

– Добродошла у моју циришку собу. Тако ми је драго што ми је дошао неко из Баната.

Ово ме је разбудило. Испред мене је стајала особа чији сам лик видела у огледалу, Милева Марић. На столу су биле гомиле њених уџбеника, њене формулама исписане свеске, а моји су били паметни телефон и лаптоп.

– Чудно ми је што видим ове справе из твог доба, али бројеви су исти и формуле су исте… А ово над чиме си бдела ноћас чини се да је добро за опуштање. Дозволићеш да и ја пробам?

Иако још нисам одговорила ни на прво питање поставља ми ново: – Шта би урадила да можеш све из почетка?

(Радо ћу јој рећи ако има довољно времена на располагању. А игрицу нека игра, разбиће је.)

Стиже и следеће питање: – Тамо, у нашој равници, како је бити жена 2025?

Нисам имала срца да јој кажем да се суштински ствари нису помериле. Жена је и даље једина која поседује ген за ликвидирање прашине, нереда, за прање, пеглање… али, ако нађе времена – нико јој не брани да докторира, може и да предаје, напредује у каријери, такмичи на Олимпијским играма… Ту и тамо искрсне по неки проблемчић. Ако је, случајно, списатељица, и даље нема сопствену собу – шта фали кухињском столу? Ионако је само њен већи део дана.

Мислим да дуго није са неким отворено разговарала. Нисам ни ја, ако ћемо поштено. Не знам ни одакле да почнем. Скрећем јој пажњу да имамо још једну сличност: обе имамо проблем са ходањем.

Гледа ме продорним, интелигентним очима и каже:

– Уопште није ствар ни у ногама, ни и ходу. Ниси због тога несрећна или срећна. И сама сам касно то схватила.

– Имам и тремор леве руке – рекох скоро као да се хвалим.

– Шта би желела да те научим?

– Како и поред болести да будем срећна?

– Видиш – каже ми док заједно посматрамо холограм мојих нервних ћелија који лебди изнад нас – све око нас је физика, а физика… физика је поезија. Значи – све око нас је поезија. (Овде ми падају на памет Бодлерова Стрвина и Горанова Јама, али успевам некако да оћутим.) Уместо што мислиш да те је тело издало, покушај да га замислиш као лабораторију. На дрхтање руке не гледај као на грешку, јер и није грешка. Све што је живо дрхти. Квантне честице дрхте. Звезде дрхте. Срце дрхти. Ти ниси Паркинсонова болест, део си космичког подрхтавања.

Посматра ме и видим да види да јој не верујем. Пита ме да ли знам шта је кинтсуги? Ко не зна?! Објашњава ми да некада мораш и да се сломиш да би открио како функционишеш. Из хаоса настаје нови ред. (Да не знам њену биографију помислила бих да је нека шарлатанка.)

– Не стиди се због болести. Покушај да је од непријатеља преобразиш у сарадника. (Како?! Ово не могу ни са људима.) Сваки дрхтај је једна једначина – упорно наставља Милева. – Тремор у твојој левој руци није грешка у систему, него потпис универзума. То што дрхти и пулсира је живот у теби. Даје му ритам и позива те на плес.

Не желим да је повредим, па не изговарам гласно оно што мислим. Зашто је била тако тужна, несрећна, ако је хендикеп, у ствари, привилегија? Наравно, у стању је да ми чита мисли. Чим постанем свесна тога опет сам у базену. Уместо у води, пливам у стиду.

Каже ми:

– Дуго сам мислила да када ме угледају прво што виде је жена која храмље. А само је требало да се исправим и корачам уздигнуте главе, напред, брзо или полако, свеједно. Није ни била ствар у мом ходу. Био им је проблем то што сам жена блиставог ума, жена коју је једино наука чинила срећном. Да ли су то замерали Хокингу, на пример? Знам да размишљаш о томе како ме је чинила срећном, када ми нису дозволили да докторирам јер сам жена, као и зашто Алберт и ја нисмо заједно добили ту проклету награду, како сам уопште преживела слом наше породице… Знам и да ти је на уснама питање о оном његовом списку како да се понашам док смо под истим кровом… То се питају сви, немој још и ти. Да ли ико зна шта је срећа? Не губи време на то. Буди жива, а Паркинсону, кад је већ склон кретању, па било оно и са тремором, допусти да те води. Нека буде твој учитељ плеса, а плес је терапија. (Плес је, наравно, танго аргентино.)

На шта ли је Наполеон мислио када је рекао да ће цео свет да задрхти кад се Кина пробуди? Волела бих да није мислио на страх…

Док нестаје, последње што чујем је:

– Неко дрхти од страха, неко од лепоте. Важно је да дрхтиш. Дрхти само оно што је живо. Не заборави смех! Смех, не подсмех! Када је Бонапарта рекао то за Кину, свет се смејао, тресао од – подсмеха. А види Кину данас! Све је релативно, драга моја Банаћанко.

Банаћанка размишља, шта ако је ово што сада живимо један глобални неуролошки поремећај?! Кина, моја лева рука, тржиште, људска права, климатске промене, ратови, универзум – све дрхти и све се тресе. Цивилизација је у тремору.

Иако ми је већ нестала из видокруга, вичем за њом колико ме грло носи:

– И када сам дошла на овај свет дрхтала сам од страха. Плакала сам данима и ноћима без престанка, вероватно преплашена где сам то дошла. Доста ми је страха! Све ове године дрхтања од страха мењала бих за један дан дрхтања од лепоте.