Ноел Путник
ЕРАЗМО НА БАЛКАНУ

 

Предраг Дарабош: Пабирци из будућности: с простора данашњих држава Хрватске и Србије године 2053.

Art Rabic, Сарајево, 2024.

Понекад помислим да регионалној књижевној сцени недостаје каква савремена и овдашњим приликама уподобљена верзија Еразмове Похвале лудости, која би у неком необјашњиво извојеваном простору унутрашње слободе била подједнако дистанцирана од свих спољних референтних тачака – књижевних, историјских, политичких – или барем, ако је потпуна дистанца немогућа, књига која би смело испитивала домете и границе такве унутрашње слободе. Услов би, наравно, био да се наследница Похвале лудости не расплине у плитком изругивању и баналној негацији, да у свом сатиричном осврту на свакидашњост и општеприхваћеност лудила (у еразмовском смислу) понуди, макар и у виду слутње или илузорне наде, и његово надилажење у некој необухватној тачки трансценденције. Немогућ услов?

Нешто на трагу својих размишљања пронашао сам, сасвим неочекивано, у књизи Пабирци из будућности: с простора данашњих држава Хрватске и Србије године 2053. вараждинског писца Предрага Дарабоша (1959). А затим сам, већ прочитавши Пабирке, наишао на текст филозофа Виктора Илиевског у којем овај Дарабошеву књигу експлицитно пореди с Похвалом лудости, како због сатиричног тона тако и због ауторове изванредне ерудиције. Тиме књижевна референца коју нудим губи на оригиналности, али зато можда добија на утемељености.

Дарабош је инокосна, субверзивна фигура у савременој хрватској књижевности. Пише приповетке и романе, које каткад објављује као самиздате, а ангажован је и као радијски новинар и колумниста, објављујући чланке из области културе, религије и филозофије у стручним и популарним часописима. Дипломирао је социологију и филозофију на загребачком Филозофском факултету, али је његов даљи интелектуални развој текао понешто неуобичајено: попут Чедомила Вељачића и Мирче Елијадеа, запутио се у Индију, где се посветио студијама ведске филозофије и духовности. По повратку у Хрватску, списку својих занимања додао је и течајеве јоге и натуралне терапије, али таква оријентација није умањила његово интересовање за овоземаљско, историјско и политичко. Штавише, као збир та два наизглед неукрстива вектора духа формирао се плодоносан, аутентичан стваралачки хибрид који је досад резултирао са шест књига приповедака, четири романа, једном аудио-књигом и неколико мултимедијалних албума. Отуд и највећа посебност Дарабошевог стваралаштва – његова хибридна, полицентрична тачка гледишта, несводива у целости ни на један од главних књижевних и интелектуалних токова нашег времена и простора.

Тако је и Пабирке из будућности – „необичну метафизичку бурлеску“, како ју је назвао један критичар – немогуће свести на један жанр. Књига је спој научно-фантастичног романа, дистопије, политичке сатире, историјско-антрополошког есеја и филозофског мисаоног експеримента, у којем тематски оквир представља менталну симулацију историјских процеса као вид игре, али и дубоких промишљања о тешким оковима историје овог поднебља, те о значењу и смислу етничких идентитетских категорија.

Од самог почетка, спој локалног контекста и научнофантастичног топоса о путовању у будућност производи безмало комичан ефекат: „Први пута у знаној повијести“, пише аутор, „обављен је технолошки трансфер информација из будућности. То што је њихов садржај углавном везан за збивања на географском подручју које данас заузимају двије републике – Хрватска и Србија – испочетка ме збуњивало, но данас се свему томе смијем.“ Фабула је сасвим сведена: приповедачев пријатељ убеђује овога да се укључи у експеримент великог визионара др Фица, који је изумео справу за менталну телепортацију у будућност. Одлазе на Фицово имање и тамо се прикључују на чудесну справу, која их пребацује неколико деценија у будућност. Њихове визије забележене су на мониторима, а потом декодиране и пребачене на диск. Такав увод, хотимице интониран као pulp fiction, служи једино томе да у књигу уведе саме визије, којима ће се аутор искључиво и бавити.

Визије будућности приповедачу се јављају искључиво као искидани фрагменти, пабирци из наслова књиге. Такав наративни поступак има више предности: понајпре, он аутору омогућава да хитро прелази с теме на тему и тиме обухвати већи број тематских целина које га интересују. Такође га лишава обавезе да наративно изгради неку сложенију, кохерентнију слику будућности: напросто, све се јавља у блесковима (отуд и референце на мескалин, за који остаје неразјашњено да ли је део експеримента), а целина непрестано измиче перцепцији. Најзад, ништа мање важно, пабирци се могу схватити и као референца на фрагментарни карактер традиционалних визионарских и пророчких искустава, попут нпр. Питијиних. Будућност ових простора јавља се као сновиђење, збркано али бременито снажним утисцима – од чулних до мисаоних и емотивних.

Какав се мозаик може саставити из пабирака? Слика Србије и Хрватске на почетку шесте деценије XXI века оцртава се на постапокалиптичном фону читавог низа катаклизмичких збивања претходних декада: тридесете године века доносе библијске најезде скакаваца, суше, масовне миграције, борбе за питку воду. Те исте деценије глобална катаклизма уништиће суверене државе као правно-политичке субјекте, те задати фаталан ударац нацијама и њиховом есенцијалистичком самоодређењу. Тај процес биће подстакнут и радикалним променама у организацији друштвених заједница: уместо држава, развијају се регије, комуне и задруге; велики урбани центри су добрим делом уништени, док на све стране ничу нови мали градови.

С нестанком суверених држава, исте деценије уздићи ће се Корпорација, глобални технократски хегемон који преузима сву власт и контролу над виталним ресурсима. С јасним референцама на савремене претеће феномене као што су Big Tech и AI enhanced reality, аутор у фрагметима оцртава свет у којем цветају еугеника, ропска зависност од дигиталних технологија, култура надзора и трансхуманизам, а који све противнике таквог поретка друштвено маргинализује и тлачи. Конкретно, на Балкану, Корпорација ће „бруталним техникама амнезирања и репрограмирања“ сасећи све међуетничке тензије, а с њима и корен етничких идентификација. Временом се, међутим, потлачени организују у глобалну мрежу отпора, која је најснажнија управо на Балкану, колоквијално прозваном Илирија.

Средином века, у разорном глобалном рату, покрет отпора збациће Корпорацију, а на њеним развалинама обновиће цивилизацију – користећи управо постојећу техно-мрежу – на наизглед другачијим политичким темељима. Свет 2053. године биће конфедерација слободних зона, са слободним протоком енергије, информација и трговине, нека врста постапокалиптичне демократске утопије у којој је реституисана и етничка припадност, али не више као историјски, судбином зацртан datum, већ као „психосоцијални куриозитет“ – нека врста необавезног идентитета који се може мењати по слободном избору. Коренске везе с матерњим језиком и националном прошлошћу атрофирају, док напредна трансхуманистичка технологија наслеђена из времена Корпорације омогућава плуралитет идентитетâ, „индивидуалну диверзификацију ега“ која се пре свега заснива на диктатима тржишта и моде. Једним делом, „улажење“ у одабрани етнички идентитет схвата се као вид каналисања преосталих националних атавизама, док се другим делом показује као елемент entertainment индустрије и индивидуалних „трипова“.

Одабир етничког идентитета у Илирији биће артикулисан, ритуализован и комерцијализован учешћем на спортским играма, далеким наследницама Олимпијаде, међу којима су најважније Романијада и Крканијада, где су архаични импулси међуетничког насиља строго каналисани и стилизовани у вашарској атмосфери и духу борбе кечера. „Задртим“ етноцентристима на располагању стоји и најмодернија технологија холограмске пројекције, која их нарочитим времепловом може одвести у жељене тачке у прошлости, попут важних историјских битака, у циљу одвикавања од „компулзивних идентификација“. Домети деконструкције етничких идентитета очитују се у појединости да је међу „Србима“ велик број потомака Кинеза и Африканаца, а међу „Хрватима“ Нордијаца и Германа.

Еразмовски дух ступа на сцену управо у опису и анализи бројних пабирака који се јављају као делићи тог великог мозаика. Бритким, на махове заједљивим језиком, који неретко прелази границе конвенционалне политичке коректности, аутор претреса темељне националне и политичке митове Срба и Хрвата, кључне стереотипе о њиховим менталитетима, општа места њихове историје и популарне културе. У томе се он поиграва и етнокултуролошким теоријама Владимира Дворниковића и Динка Томашића о трајној тензији између агресивног динарског и мирољубивог равничарског типа, која је вековима диктирала динамику односâ на Балкану. Дарабош истовремено аналитички сецира и немилосрдно исмева трагизам трибалне свести, есенцијализацију националног идентитета, чије је преношење из домена историјског и контингентног у домен метафизичког донело овим просторима много зла. У томе он понекад иде тако далеко да постаје разумљиво зашто га неће много волети публика на књижевној десници. Но, неће га радо пригрлити ни књижевна левица, премда нам се током читања Пабирака из будућности на моменте учини као да читамо Анту Томића или Бориса Дежуловића.

Оно што Дарабоша издваја из домена стандардне сатиричне политичке критике јесте управо она тешко ухватљива тачка гледишта о којој смо говорили на почетку текста, а која овог писца у доброј мери чини књижевним апатридом. Кроз његову јетку сатиру, наиме, парадоксално провејава и разумевање за колективне идентитете као природне механизме одбране од претећег и хаотичног света, својеврсна филозофски утемељена етнодицеја: речима једног критичара, „та ретроградна свијест постоји као природна и зато Богом дана чињеница, јер је неутажива жудња за идентитетом истодобно афирмација властите позиције у односу на бескрај који је човјеку посве несазнатљив“. У том смислу, Дарабош знатно шири слику, излази из спутавајућих оквира историзма и урања у сопствену метафизику, из које настоји да сагледа феномен закрвљених балканских етнија на једној другој равни, мимо политике и знатно ближе домену душе. Та метафизика, додуше, дата је само у назнакама и под дебелим слојевима сатире, али се уз понешто опреза могу назначити њене контуре.

Систем оријентације који Дарабош успоставља не садржи исток и запад, лево и десно, већ се заснива на космолошкој и онтолошкој вертикали, на којој је есенцијализација националног идентитета препозната као израз дубље људске чежње за бесмртношћу и трансценденцијом. Кроз разматрање мноштва сасвим приземних и овоземаљских тема провлачи се фина нит космизма у којој назиремо древне духовне концепте попут подвојености на тело и дух (душу), астралног простора, кармичке предодређености. Срби и Хрвати будућности у прилици су да комуницирају с мртвима и предузимају астрална путовања, како у прошлост тако и у друге димензије садашњости. Историја и политика мешају се с митом и езотеријом. Помен реинкарнације, карме и демонских светова Патала из ведске књижевности јасно упућује на изворе ауторове инспирације. Све то значајно компликује разматрање наше столетне балканске драме, али му даје и један добродошао одмак од унапред задатих страсти и осећаја заточености у лагумима историје. Сагледан с тако велике висине, такорећи sub specie aeternitatis, са свешћу о безмерности простора и времена спрам којих је цео Балкан тек један атом сабијен у делић космичких наносекунди, чак и горак вековни ривалитет између Срба и Хрвата поприма једну прихватљивију, утешнију форму: на трагу Хорацијевог ridendo dicere verum, тај ривалитет можемо уважити, констатовати неминовни рад његових механизама, а затим га, уз мало смеха, отпремити где му је место: у каталог идентитетских илузија, којима треба указати дужну пажњу и потом их оставити за собом.

Испод слојева сатире, дакле, крије се покушај конституисања једне особене филозофије историје – и то надасве регионалне – из пера писца који је очито дубоко уроњен у проблеме Запада и Балкана као његовог периферног дела, али с појмовним апаратом који у значајној мери дугује Истоку. Отуд и необичан хибридни карактер књиге, отуд импулс универзализма суочен с тврдим историјским партикуларизмом. Уз ту разлику што је Еразмо Ротердамски, са својим хришћанским универзализмом, имао мноштво истомишљеника и саговорника међу хуманистима широм Европе – а колико ће их наћи Предраг Дарабош са својом пажње и хвале вредном књигом, то ће показати будућност коју с толико жара призива и чека. Ми му желимо да их буде што више.