Ирина Машинска
АУТОБУС БР.1

 

У Америку смо стигли крајем 1991. године, и настанили се на обали реке Хадсон, преко пута Њујоркa. Наше прво боравиште беше у високој згради боје меса, у арапско-црначко-индијском делу града Њуарка. Стан нам се налазио на највишем спрату, петнаестом, заправо четрнаестом, пошто на таквим местима због сујеверја нема тринаестог спрата.

У центру града била је чистина, настала још крајем шездесетих, када је, у време црначких немира, током неколико ноћи разрушен читав Њуарк. Власници продавница који су тада избегли изван града, чија имена су овековечена у крупном мозаику на тротоару и још увек се јасно виде после кише, за пар дана су откупили парцеле од околних фармера. Тако су никла богата и тиха предграђа, описана код Филипа Рота, који је овде одрастао. Четврт века након тих дешавања, у тренутку нашег приспећа у Њуарк, центар града је још увек представљао суморну ледину, без обзира на доба године.

Незамислива брзина градње у Америци има, изгледа, неке везе са тежњом ка уништавању. Трећег дана по доласку сазнали смо да пуцњеви, клицања и јаја која су прелетела над нашим главама чине саставни део светковине зване Ноћ вештица. Али знало је ту бити бучно и весело и независно од празника. Име наше улице беше Планина Вернон – у част имања Џорџа Вашингтона. За разлику од тог знаменитог поседа, прилично оронулог крајем XIX века, и у последњем тренутку спасеног од стране женског удружења „Госпе са Планине Вернон“, наша улица пропадала је сама од себе.

Називи на Источној обали су, уопште узев, прилично једнолични. Једном сам се у Кетскилским Апалачима, залутавши у насељу на самом врху планине, одмах преко пута чувеног федералног затвора, нашла пред две укрштене улице, иначе потпуно пусте, које су носиле исто име: Главна авенија – ниједна није хтела да начини ни најмањи уступак, рецимо, у корист улице или булевара. Уместо именима истакнутих људи улице се овде најчешће називају по дрвећу и плодовима. Док сам у прво време, поводом својих емигрантских послова, крстарила мноштвом градића, који су чак и на фотографијама у колору деловали пепељасто, приметила сам да сви они носе име Поморанџа: Јужна Поморанџа (што и не звучи тако лоше), Западна, просто Поморанџа, Источна Поморанџа.

После неколико месеци С. и ја смо отишли на бесплатни концерт у ту Источну Поморанџу. Моцарт у безличном храму боје пистаћа који се уздизао над околним зградама, није био ништа посебно; али је зато публика, у потпуности црначка, представљала занимљив призор – женскадија у рукавицама, чипкама и шеширићима, мушки у отменим оделима с белим пластронима; клањање, свечани клобуци, осмеси. При повратку, ћаскајући о свему и свачему, залутамо и завршимо на периферији. Свуд уоколо сивило паркинга, контуре неосветљених зграда, између којих промичу сенке у капуљачама. Угледавши двојицу полицајаца, зауставимо се. Један од њих нас је љутито упитао, шта уопште тражимо ту и, показавши нам брже-боље пут, скоро да нам је погурао ауто: „Go, go!” Узгред буди речено, ја и дан-данас, ако се нађем ноћу у неком озлоглашеном кварту на периферији Њуарка, пролазим кроз црвено – прикочим, погледам лево-десно и заждим као без главе: живот се овде јесте променио, али још увек не толико да бих дозволила себи да се ноћу зауставим на семафору.

Сећам се почетне – ако не радости а оно олакшања – када сам после пар месеци схватила да ћу једном ипак успети да заволим ово несавршено – и стога живо – место. Притом, ја нисам доспела ни у једноспратну Америку Иљфа и Петрова, ни у слободну, хигијенску и разумну земљу Френка Лојда Рајта, државу чистих тоалета и чувених лифтова марке „отис“, коју сам познавала из прича мог оца архитекте. Подсвесно сам усвојила предрасуде нашег московског круга: да је Европа са својом прашњавом травицом – нешто живо, а Америка, са уредно ошишаним травњацима – нешто пластично. Али сам спремно и чак радосно, у својству анонимуса, ходочастила тај неоспорно туђ, а у мојој уобразиљи – и полупразан предео; свеједнако се надајући да ће заличити на слику из есеја О времену и реци Томаса Вулфа, чији почетак сам знала напамет, више него на ошишана предграђа која сам познавала из филмова.

О свом првом послу говорићу касније, док други беше у једној маленој апотеци. Тамо сам примљена, ма како то чудно звучало, због руског језика – за случај да наврати неки руски старац или старица. А они су стално навраћали, чак и по највећој врућини, јер су се бојали да телефонирају. Власник апотеке био је фармацеут по имену Хари. Ускисли, бледуњави тип са наочарима, чија главна особина, ако не рачунамо смисао за хумор који је упошљавао при изговарању мог презимена, беше феноменална грамзивост. Ни пре ни после нисам се срела ни са чим сличним. У његовој апотеци Град и Село владао је прави капитализам. Сви смо радили по седам а не по осам сати, те смо били плаћани на сат – то јест били смо потпуно обесправљени. За нас није била предвиђена пауза, па сам се извештила да свој прокријумчарени сендвич смажем набрзину у једном мајушном, метар са метар, собичку с чесмом. Најтеже ми је падало стајање у месту – начиниш ли само корак у страну, већ те терају назад до касе. Падали су ми на памет фабрички радници, на Фордовим покретним тракама у Детроиту: како ли су се они носили с тим болом у леђима? Увече бих легала на под и молила своју петогодишњу ћерчицу да гази по мени.

Наравно да нисам била упућена у све оне папирне салвете и убрусе, за које овде, већ поколењима, зна свако дете: оно што је пропустила у погледу назива улица, Америка вишеструко надокнађује називима ствари, добијених из њених величанствених стабала. Већ првог дана Хари ми бодро намигне и покаже на телефон. Премирући од страха, дигнем слушалицу. Дама у годинама одсечним англосаксонским тоном почне да ми диктира поруџбину. Ја је прекинем и замолим да изговори реч слово по слово. „Чуј, луче, а да зовнеш неког нормалног?“ – уморно упита дама. И ја позовем. Тек кроз неких неких пола године мало ми је лакнуло: дозвољено ми је да напустим касу и да, крећући се релативно слободно по радњи, некаквом шкљоцавим справицом лепим цене.

Апотеке у Америци више миришу на парфем него на лекове. Те године су свуда пуштали једну те исту нумеру Ерика Клептона – необичну, страсну али помало сладуњаву мелодију – „Would you know my name, if I saw you in heaven“ – даље нисам ни слушала. Безброј пута се понављала док сам тумарала са својим пиштољем за ударање цена или стајала за касом, данима нисам могла да је потиснем из главе. Тек после много година сам сазнала њен наслов, Tears in Heaven, као и њен ужасни, ни најмање романтичан, повод. Али и сада, чим чујем њен почетак – однекуд хрупи напарфимисано светло и чудна меласа мог ондашњег живота.

На крају радног дана смо упоређивали зараду – стање у каси према издатим рачунима. Има када се суме нису слагале, за пар долара или још и мање – због чега дуго нисмо могли да идемо кући. Једно вече огласило се звонце факс апарата, и ја пожурим да подигнем слушалицу, премда ме је Хари упозорио да то нипошто не чиним – али било је већ касно, изгубио је долар, колико је коштао позив. Како се само извикао на мене! Без све шале, мислила сам да ће ме убити.

Тамо, у тој апотеци, већ првих месеци много тога сам научила, рецимо како ради америчка пошта, пошто је Хари поседовао и поштанску лиценцу. То знање ми додуше никада није устребало, али понекад годи човеку да је упућен у неке најобичније ствари – какве све пошиљке постоје и сл. То ствара илузију поимања – као када ми се на факултету чинило, после силних курсева геологије и геоморфологије, да схватам како настају и нестају планине.

Изјутра би навраћали људи свих узраста, најчешће мушкарци; неки од њих су највероватније колико ноћас покушали да вам обију браву или су се макљали у ходнику, остављајући мрку линију на зиду, која се у лифту завршавала крвавим отиском шаке. Нарочито бурно знало је да буде у дане када се примала плата. Сањалачки зурећи у таваницу, муштерије су низале број за бројем: лутрија у сиромашним квартовима имала је статус уметничког клизања у СССР. Али за разлику од последњег, ова страст не обузима целокупно становништво, већ онај његов део који живи од мизерне плате или помоћи – што је реон сиромашнији, држави успева да прода више лутријских лозова. Има када су ми се обраћали са: „Honey, you pick“, препуштајући своју судбину у моје руке, сматрајући да ја са њом имам боље односе. И одиста, без обзира на почетне тешкоће, моја породица је, и тада а и потом, неким невидљивим штитом била заклоњена од истинске беде, и свега онога што је прати. За разлику од оних чији живот се одвијао тик до нас, али скривен од начих очију, ми смо на неки начин успевали да останемо са ове стране, у сфери релативне нормалности и може се чак рећи благостања.

Ова апотека је и сада тамо. Понекад намерно пролазим поред ње. А некад опет возим другом улицом, само да бих је избегла. Хари ју је одавно продао, и ако је жив, сигурно игра голф негде на Флориди. Али доста о њему.

Имала сам ја и други посао, у вртићу при синагоги, који је, у ствари, био главни. Тамо сам први пут видела америчку варијанту предшколске установе. Био је то прави рај. Нико ни на ког није викао. Никога нису приморавали да једе. Обавезни дневни починак – мој лични кошмар – није постојао: на под су простирани пешкири и деци је предлагано да се мало ваљушкају по њима. Поред зида су стајале лименке са соком од јабука и кутије са крекерима. Понекад су ме упућивали у најмлађу групу – једино то није ваљало. Младе жене спортске грађе, које су ми се све без изузетка чиниле самоуверене и екстравертне седеле су са децом на поду, као туристи око логорске ватре. Тамо нисам имала шта да радим, осим да присуствујем. Маме и васпитачице су разговарале са децом нарочитим, детињим гласовима и све време певале песмице, попут „row–row–row–your–boat“, а мени је од тих туђих, детиње цвркутавих интонација припадала мука, као од отужног сирупа. И већ сутрадан бих сва сретна ишла код похлепног Харија, где су се барем орили груби мушки гласови, без којекаквих чамчића. Пред крај апотекарског дана леђа би ми опет пуцала од стајања и ја сам радосно мислила на то како ћу ускоро ошамућено седети на поду, наслоњена на зид, у осунчаном сутерену синагоге што мирише на јабуков сок. Све у свему, беше сасвим подношљиво.

У Њуарку смо провели око две године. Тамо ми је ћеркица, и пре него што је напунила шест година, не знајући честито енглески, без проблема похађала школу преко пута. Осим ње, у разреду је била још само једна бела девојчица. Њена прва учитељица, мисис Гарсија, Колумбијка са јаким шпанским акцентом, била је одличан педагог – већ октобра моја кћи је течно читала, заједно са целим огромним разредом. Иста та ефикасна мисис Гарсија тукла је непослушне ученике, увек дечаке, лењиром по прстима. Невидљиву администрацију то, изгледа, није много бринуло – њена основна брига била је туберкулоза. У Америци је однос према овој болести веома стриктан, прелазећи у сиромашним квартовима у праву правцату фикс-идеју. Као за инат, као код већине деце рођене у СССР која су добила чувену вакцину, тест моје ћерке је стално био позитиван, тако да су нас периодично малтретирали. На крају се све завршило тако да су ми насули пуну шаку неких белих таблета. А ја сам се неколико година правила да их редовно дајем ћерци.

Све друго је у овом претежно црначком и јако сиромашном кварту, у оронулој суморној школи с препуним учионицама – и како то овде често бива, с одличном библиотеком, надохват оних који ће за пар година постати затворско месо – функционисало прилично добро. Једном сам, дошавши по ћерку у школу, затекла следећу сцену: две њене школске другарице, иначе црнкиње, физички дупло крупније, обујмиле су је као љуштуре огромне шкољке, изговарајући уз нежно отезање: „Алекса-а-а-ндра“. Скоро невидљива у тим загрљајима, мала Александра је тихо зрачила из дубине шкољке. После смо се преселили на север, у један миран градић, чије име сам волела да преводим као Јасна Пољана¹, јер је у њему, на наше велико чуђење, било доста Руса. Толико, да је једном овде гостовао чак и Окуџава. У овој доброј школи Александра је дуго била усамљена – никако није могла да се привикне на другачију температуру односа. И ту је било њуџерзијске крутости али без имало оног братства и сестринства. Поред те школе, у којој је ономад наступао Булат, био је неки ископ за темеље, који се лети претварао у базен. Свечери се у њему тихо огледао имажинистички месец. Пар стотина метара даље текла је река Пасаик и кроз приобално дрвеће светлуцао је индустријски Патерсон са водопадом, описаним код Вилијама Карлоса Вилијамса. Тамо, са друге стране, турирали су мотоцикли, чула се пуцњава. Али све што је преко реке чини се да је далеко.

Али вратимо се Њуарку. Када сам нашла свој први прави посао, а он је био у Њујорку, морала сам да путујем кроз цео Њуарк до железничке станице, која се као и њујоршка, зове Пенсилванијском. Број аутобуса који ме је превозио око 40 минута беше апокалиптичан: Бр. 1. Кретао се, купећи путнике, у цикцак, као да везе стакленим перлама. Препознатљиво градско, летње, течно сунце, август, жега, испарења, зној, одблесци на стаклу – све то је замагљивало слику са друге стране прозора. Али када бих се враћала из Њујорка, у прозрачном сумраку, постајале су јасно видљиве спуштене плавичасто-сиве решетке и гвоздена врата. Никада, ни пре ни после, нисам видела толико спуштених решетки и забрављених локала. Аутобуси, а још чешће аутомобили, гађани су каменицама, тек онако.

Тада, у својој првој емигрантској наивности, шокирана суровошћу мени непознате и савршено несхватљиве средине у којој сам се изненада обрела, њеног оштрог светла, пулсирајуће музике, која је куљала кроз отворене прозоре наше зграде (тамо скоро нико није имао кондиционер) – високог мрачног здања, што вибрира уз музику као за време земљотреса – написала сам једну од својих првих песама о Америци. Никада раније нисам чула реп музику, и у том тексту, „Август. Аутобус бр. 1“, као у бумфбоксу зазвучао је ритам који ме је узнемирио својом моћном и разорном енергијом. Било је у свему томе, сад видим, и смирености пред оним где смо се обрели и где нам је ваљало остати. После сам уважила реп као музику, мада не по мом укусу. Нисам га истински заволела нити га икада слушам по сопственој жељи. Али има када идеш улицом, и његови дамари те, онако успут, чудно обузму, и испуне туђом, замамном, сировом снагом.

Па ипак, још увек памтим изненадну спознају да нећу моћи да продрем у тај свет, на растојању колико прозорски зазор, да се, попут звука акордеона, увучем испод његових решетки врелих од залазећег сунца, чак и када бих то хтела. Да ћу заувек остати споља. Тада ми се учинило да се кроз изражавање те потмуле енергије, њено показивање и претварање у написано, у материју текста, већ дешава њен преображај у нешто друго. Да је уз помоћ хармоније песме могуће победити, ако не сам хаос или звук узавреле средине уочи оног страшног августа, ако не енергију непријатељства и грубости – онда барем нормални ужас пред овим мени несхватљивим звуком насиља. Немоћна да залечим ране које су се споља отвориле, да се приближим њиховом разумевању, које чак не мора ни да буде вербализовано, претрпела сам пораз, јер нисам отишла до краја, остајући у незнању и смушености.

Прошло је више од четврт века, а ја још увек не могу да кажем да разумем ову земљу, која је одавно, још од времена првог терористичког акта у кулама близнакињама 1993 – постала мој једини дом. И што време више одмиче, све сам помиренија с тим. Довољно добро познајем један њен део и није ми тешко да замислим остале. Упознала сам много дивних људи, нека познанства трајала су кратко, онолико колико траје моје путовање аутобусом из Њујорка. Залазим у њену природу, попут шаке у рукавицу, али је и даље не разумем сасвим, ни њене висине, ни њене низине, ни слободу, ни ропство. Пред собом имам један објекат посматрања и разумевања: само Америку, и немам са чим да је поредим – као што немам искуство живота на другој планети.

Јул 2020.

У време црначких немира, који су избили

након што је један полицајац усмртио Џорџа Флојда

 

Ирина Викторовна МАШИНСКА (1958, Москва) завршила је Географски факултет и постдипломске студије на Московском државном универзитету, где је студирала теоријску палеоклиматологију и општу теорију пејзажа. Од 1985. водила је дечји књижевни студио „Снегирь” („Зимовка“), а 1991. емигрирала је у САД. Живи у Њујорку. Уредник је књижевно-уметничког часописа Стороны света, основаног заједно са песником Олегом Вулфом (1954-2011) 2005. године; коуредник (са Робертом Чендлером и Борисом Драљуком) часописа Cardinal Points, основаног такође са Вулфом 2010. Коуредник антологије руске поезије на енглеском језику The Penguin Book of Russian Рoetry (2015); копреводилац књиге песама Лава Озерова Portraits Without Frames (2018). Објавила је следеће књиге поезије: Потому что мы здесь (1995), После эпиграфа (1996), Простые времена (2000), Стихотворения (2001), Путнику снится (2004), Разночинец первый снег и другие стихотворения (2008), Волк: Избранные стихотворения (2009), Офелия и мастерок (2013), Делавер (2017), The Naked World. A Tale with Verse (2022), Giornata (2022). Објавила је и запажену есејистичку књигу: Книга отражений. 13 открыток и одно письмо (2021). Заступљена је у нашој преводној антологији савремене руске женске поезије Узводно од суза (2009). Ускоро јој у Русији излази књига И я подумала о Скотте, која ће се појавити и у српском преводу.

Избор, превод са руског и белешка

Драгиња Рамадански