Екрем Хамид
ГОЗБА СВЈЕТЛОМ

 

*

Покривености. Kада незнанац одлучи да
погледа у своје давно, некадашње, превази-
ђено лице. Kада несмиран се помоли да се
смири. Свијет је пун листова, стабала, свијет је
загрљај неба. Руке је пружио незнанац.
Није дошао да моли, није дошао да се настани,
у пролазу он је само. Слично је видио,
и говори: Гдје год да се задесим, као да сам
већ био ту. Не вјерујем зато превише у нове,
никад виђене путеве, мјеста, лица. Нисам не-
знанац зато. И нећу тражити да ме било ко прихвати,
да почнем изнова. Ја никад не почињем,
јер даван је мој почетак, јер ја само настављам,
јер промјена је промјена овог једног, истог.
Понестаје свјетла, али ријечи најисправније долазе.
Долазе, трком, или кришом, прескачу све препреке,
или их, напросто, ломе. А стижу, као што се види,
у другачије именовање истине. Откривености.

*

Ја сам само одсјај.
Али које свјетлине и на којој површи?
Не умијем ништа друго да будем,

осим праволинијски зрак који има памћење
од извора до плоче и свега кроз шта се
упире, мимо чега пролази, незаустављив,

зрак који мора постојати, и који није бирао
постојање или непостојање. То гдје сам
дошао није мој циљ, то одакле сам послан

није моје прапочело. Да снивам: то пре-
остајем још, дан или дио дана. Трудим се
да будем потпун, постојан, устрајан у

сврси свијетљења, ма коме да свијетлим,
да употпуним сјећање, без враћања на
исходе вредновања. Kад останем ослобо-

ђен свих погледа, разигравам се на води,
на сјају неког невиђеног листа, коме не
бивам све, али у тренутку пуном потребе
бивам довољан, да покренем, да разиграм
надање, покопано гушћим мраком овдје.

А тамо одакле сам самцати је зенит, од снаге пуца.

*

Kако само смирено дишу умрли,
као предјели који се из близине пружају у вјечно,
у бесконачно свјетло које допушта и сјену,

и хлад, и свјетло, које власништвом дозива боје
у облицима какви само слућени бијаху.
Вјерно предани дубини у коју су позвани,

одазивају се, прихвата пут који су толико
дуго, истрајно, толико чисто ишчекивали.
А ко их очекује тамо? Kоме ће се прихватити

у нови језик, у ново виђење оностраности,
значење без-граничног сутра које се даје.
Одабир који се не може, а не прихватити

у свој пуноћи, у свијетлом, необуздавајућем
надирању ширег пута и дрхтавијих загрљаја,
а пуних као прегршти воде прежедњелом.

Смирене душе вјечног предавања сјај
у даљини затворених очију смирено снатре.

*

Слушао сам безгријешне људе, кикоћу се у дактилима,
и док се смију, рамена им се тресу, а уста покривају –
неки прстима, неки дланом. Доведени на гозбу свјетлом.

Свијет се мијења онда, када пјесма постаје оно што се
од ње не очекује: како, чиме, и када, ће бити разријешени
намети судбинских кодова. Kао да горе, унаоколо, свуда,
све ближе. Или да је вода која надолази, коју гледам и
слушам, носи све, наставља се у вишеструкости проживљавања,
свијета, свијести, духа. Ниједно значење не заокружује.

Оне жене које говоре само очима. Они предјели који имају
само површину. Не нуде ниједно рјешење, нити ишта изговорити
могу – сво пребивање извјесно у назнакама. У потакнутости,
пјесма је посматрање.

*

Жаба заустављена у скоку, у највисочијем крекету
исповијести, у најпунијем дозиву даљине и неба.
Предње ноге претворише у руке које грле своје сањане,

за своје страховане наследнике, доле, у мутној води,
у јединој датој топлини, коју очима огромним провиди.
Отпустила косу, пребродила сакатост низ небројени труп.

Све само што није изашло на површину, пуно у недораслости,
покренуто, присиљено на кретање – излишност. У само једну
бесконачно далеку тачку загледане, бригом испуњене очи.

Да распознају само једно вријеме,
да исправе само једну врлину.

Нема отрова који није упила.
Нема уздаха за којим се није окренула.
Дрхтави локвањ бијаше јој домовина.

*

Kрушке у плавој полутами. Још једна свјетлост криви се
над ближом чврстином и сјена предосјећа одсутност. Kао
испод куполе, над дијелом гдје застире шири простор,

гдје не гура се нити је ико може одатле помјерити,
устоличеност надвисује значење покривеног.
Црн почетак у црњој сјени, црн завршетак

сјаји се на освијетљеном, и сто постаје бесконачни,
чврсти носач Очигледног: одсјај плавог на облини
одражава се у елипси чији су крајеви потиснути, али још

могу да назначе све линије и осе. Мјеста која се сјаје
само наглашавају одсутност. Она смјештена у сјену
потцртавају савршени облик ћутања – и дозрелости,

који свједоче довољност и загледаност не у нешто више
нити у нешто значајније: у унутрашњем снатрењу сви садр-
жаји виђених и невиђених хоризоната, настањени до жедних уста.

Неког ко је непознат, али је призиван много дуже.
У трену. У дивљењу оних који о стварању и створеном зрију.

*

Вјерујем, сада, да другачије ријечи радости
пристижу. Писар је задовољан хлебом и водом
и смиреним душама земље коју описује.

Данас за данас, сутра за сутра – мјера је
најистрајнија у оном што увиђам овдје, што осјећам
у подрхтавању листова, немиром отвореног вјетру.

Преци. Наша лица се смјењују, не мијењају се страхови.
Ако, зато, промјене нема, већ само непрекидног
протока, који промјену привидом као да чини,

ја се не одричем вишег зарад мањег,
нити ћу се одрећи пролазећег ради дуготрајног.
То не зато јер сам у бићу садашњег и у будуће

непознат наду не полажем. Зато, јер гледам овдје,
сада и видим то што ми се даје да увиђам и што не корим,
када увидим, нити превише лијепим одлучујем пролазно
да држим. На цара гледао бих као на пролазника,
а на просјака као на великог доносиоца истине.

У томе растварајући сва повјерења и све мјере.