Драгана Лисић
CEREBRUM

 

Небројено сати по пресељењу на Пале, провела сам по аутобусима и возовима. Време углавном проћердано на буљење у телефон, протраћено на пиљење кроз прозор или у најбољем случају － утрошено на спавање. Памтим једну једину вожњу коју сам осећала као корисну.

Било нас је свега троје у аутобусу. Незапамћена празнина. Ипак, као да нам је управо то омогућило да се боље повежемо.

Наспрам мене седео је седи господин. И да га већ на први поглед нисам заиста доживела као правог господина, вероватно бих радије написала „деда“, „старац“, или сасвим неутрално – „човек“. Али на њему је све било некако особито господствено. То се у овом аутобусу „сељака на брдовитом Балкану“ нарочито ретко среће.

Упитао ме је коју књигу читам. Како данас све мање људи интересују књиге, одговорих незаинтересовано, мислећи да му је само досадно и да ће безлично климнути главом.

Тада уочих на његовом лицу посве велико чело. Од малена су ми усадили уверење да је велико чело праћено, врло пластично, и великим мозгом, односно, бритким умом. Из те своје предрасуде, закључих да је ипак достојан саговорник, те ми би жао због првобитне хладноће. Одлучих да продубим причу.

Постоје људи који као да једва чекају да притиснете то, не ни толико скривено, али често неприметно дугме, те да из њих само потекне наснимљена прича, без паузе, да речи сипају као из кабла. Овај господин је био један од тих људи.

Рече ми да живи у Њујорку. Да је по занимању адвокат, али Американци не признају нашу диплому. Морао би да полаже њихово, англо-саксонско право, а то из принципа није желео.

Будући да је жеља за адвокатуром моја неугасла ватра, непребољена бољка, тим ми сазнањем саговорник постаде још ближи. Пожелех да чујем и даље.

Рече ми да ради као крупије у коцкарници. Добро га плаћају, а посао је лак и није захтевао никакво дошколовавање.

Паметно, помислих.

Али онда ми кроз главу прође да таква места посећују људи са најгором зависношћу, гором и од дроге, са пороком над пороцима, због ког испаштају читаве породице, и који је, на крају крајева, и отерао у амбис самоубиства толике душе. Осетих опор укус у устима.

Господин као да то разазна, па и сам потврди те мисли које су ми се ројиле тренутак раније. Онда додаде да је више пута покушао људима који добијају да шапне, пошто се све снима, да се покупе и оду кући, да ће убрзо све кренути да се стрмоглављује, да је тако све подешено – али да нико, ама баш нико никада није послушао. Човек је уверен да је паметнији од машине. И од ђавола…

Прешли смо на ведрије теме, вратили се на уметност. Причао је да слуша само класику и џез, коментаришући да не зна ни једну једину песму коју возач пушта.

Паметно, помислих. Ја их, нажалост, знам све.

Помињао је најбоље режисере свих времена. Нисам желела да му откријем да однедавно студирам театрологију и занимам се филмом, само сам се благо осмехивала.

Набројао је готово све српске ауторе који се могу наћи преведени, тамо, у далекој Америци. Осетих се као да је читао више наслова од мене, која се китим дипломом књижевности.

Сада ме је већ нервирала беспрекорност тог господина. Его ми је вриштао. Готово пакосно, погледах му у прсте десне руке и видех да нема бурме. ХА! У том грму лежи зец, помислих, те упитах, сасвим директно, има ли деце, на шта господин одговори, полуповезано, да је разведен.

Нисам била задовољна одговором јер он сам по себи не значи ништа. Непрецизан је. Може се бити разведен, а да су деца код мајке, или да су деца са оцем, а да је само мајка прогнана из тог живота, а може се бити, дабоме, и разведен и бездетан – али једно не повлачи нужно и друго.

Као да је опет разазнао моја мозгања, господин додаде да је са женом провео тек непуну годину. Да је и она била по пореклу Српкиња, али по свему осталом Американка. Да је изузетно „волела све што воле млади“ – проводе, алкохол, новац, разузданост, те да није имала никаквог моралног компаса. Зато је одлучио да се разведе.

Паметно, помислих. Боље и, у немогућности заједничког пливања брачним водама, стајати сам и одржавати се на води, него ли дозволити да нас неко вуче на дно и утопи обоје.

Ипак, дискутабилно је како то да се пре уласка у брак не види да је неко дављеник, него тек овако, post festum.

Осетих понос што сам добро наслутила да господин није имао жену и децу, породичне бриге које црпе енергију, сате и дане, те је имао све време овога света за себе, књиге, филмове и музику, за културно воздизање.

Вратисмо се на почетак разговора, јер осетих потребу да питам колико је већ дуго у Њујорку. Када ми рече да ће ускоро пуних четрдесет година откако је тамо, осетих се збуњено. Мислила сам да је, као и толики Срби, очајници, напустио Сарајево по потписивању Дејтона, а од тада се не наврши још ни пуне три деценије. Тада ми он објасни.

Његов је отац био врло значајно војно лице. Знао је већ тада шта предстоји Југославији.

Помислих, добро, могуће да је понеко у врху војске знао, али ме саговорник предухитри.

Ко год је имао „иоле мозга“, знао је шта ће се десити.

Зар су толики људи које је рат затекао, које је прегазио, сахранио, начинио инвалидима, зар су све мајке које су посахрањивале децу, сви до једнога – „без мозга“?! Зар је рођак мога мужа, једини човек који је остао у селу, спреман да по сваку цену брани своје огњиште и кућни праг – „без мозга?!“ Ћутала сам. Моје полусузне очи су питале.

Наставио је. Његов отац није желео да ико од њих гине за глупост. За идеале гину будале, давно је казано. Отишао је на време на сигурно.

Ћутала сам. Паметно, помислих.

Господин и трећа путница нашег аутобуса изашли су на паузу. Остала сам сама унутра, да ћутим и сабирам се.

Када је после двадесет минута ушао назад, правила сам се да спавам. До последње станице.

Овај господин заиста има велико чело, велики мозак и бритак ум.

А душа? Где ће му душа?

(Одломак из рукописа Corpus)