Година LIX · свеска 4-6 · 2025

 

ЖЕЉКА АВРИЋ (1964, Бања Лука) дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, есеје, приказе и кратке приче. Објављене књиге поезије: Портрет (2001), Звездарница (2004), Маргиналије (2013), Временик (2014), Јесам (2016), Жеђам (2018), Сонетне бројанице (са Ранком Павловићем 2019) Песма јој је друго име (изабране љубавне песме 2020), Несан (2021), Сушти(2022), Изван, изнутра (2024), Прича о некадашњем (изабране песме 2001-2024). Објавила је књигу кратких прича Дан је могао да почне (2024) и књигу есеја, приказа и коментара Ноћни разговори (2024). Песме су јој превођене на више страних језика. Прилоге објављује у књижевној периодици. Један од уредника Панораме савремених српских песникиња коју је на македонски језик превео Бранко Цветкоски и објавио у часопису Книжевно житие у Скопљу, 2023. Добитница више књижевних награда и друштвених признања.

АНДРЕА БЕАТА БИЦОК (1987, Кикинда) завршила је основне и мастер студије на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Добитник је награде Матице српске у категорији студентских радова за есеј о песнику Растку Петровићу. Њена прва књига поезије Насељавање празнине награђена је наградом Стражилово. Аутор је студије о песнику Растку Петровићу под називом Авангардна поезија Растка Петровића. Аутор је бројних књижевно-критичких текстова и уредник је књига у Банатском културном центру као стални сарадник. Члан је ДКВ-а. У жирију је града Кикинде и Банатског културног центра за објављивање првих књига младих аутора до 35 година и жирију за доделу награде „Бранко Радичевић“. Живи и ствара у Остојићеву.

АЛЕКСА ВАСИЉЕВИЋ (1996, Крагујевац), дипломирао је на Катедри за англистику на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Преводи са енглеског језика.

МИЛАН ГРОМОВИЋ (1988, Чачaк) на Филозофском факултету у Новом Саду запослен је у звању научног сарадника. Докторирао је на теми Византијске теме и мотиви у српској поезији друге половине двадесетог века. Уредник је у часописима Serbian Studies у Вашингтону и у Зборнику за језике и књижевности Филозофског факултета у Новом Саду. Аутор је монографија Записи из студентског дома: Према есејима о књижевности (2014) и Плаво прозорје: Византијска духовност и сродни аспекти српског песништва 20. века (2023) за коју је добио награду „Слободан Костић” 2024. године. Приредио је избор из поетског стваралаштва младих чачанских песника У армираним слоговима (2018), зборнике радова са научних скупова Савремено српско песништво и ново средњовековље (2020), Анђели у књижевности (2023) и Поетика Светислава Мандића (2023); темат „New Medievalism: Byzantine Motifs in Contemporary Serbian Poetry” у часопису Serbian Studies у Вашингтону (2021), збирку песама Палимпсести Милорада Павића (Суматра, 2022) и изабрана дела Бранка В. Радичевића (Матица српска, 2023). Објавио је књигу песама Спирала (2020), за коју је добио награду „Стражилово”. Живи и ради у Новом Саду. Адреса веб-сајта аутора: https://milangromovic.academia.edu

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ (1960, Пожега) студирао је на Правном и Филозофском факултету у Београду на групи за историју уметности. Објављене песничке књиге: Еухаристија (1990), Енигме ноћи (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа Бахове музике (1993), Живи пергамент (1994), Европа под снегом (1995), Пантокр(е)атор (1997), Глава харфе (са Дивном Вуксановић) (1998), Алкохоли с југа (1999), Концерт за никог (2001), Хомер предграђа (2003), Гнездо над понором (2005), Мемоари песка (2008), Моја тачна привиђења (2010), Кад невине душе одлазе (2011), Вино с вулкана (2012), Симетрија вртлога (2014), Говорити с водопадима (2016), Ум подивљале реке (2018), Чувар бележнице (изабране и нове песме) (2019), Кањони кроз нас (2023), Романи: Алманах пешчаних дина (1996), Иконостас на крају света (1998), Отац ледених брда (2009), Таласи београдског мора (2013), Шта снег прича (2016), Јелен ноћи (роман о Сави Шумановићу) (2022). Есеји: Срце океана (1999), Духови Балкана (2019), Живети у малим градовима (2021). Данилов је и ликовни критичар. Добитник је многих књижевних награда. Добитник је награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2025. годину. Живи у Пожеги.

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је 2013, мастерирала 2014. и докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2024. године. Од фебруара 2014. године до марта 2015. обавила је стручну праксу у Народном музеју у Крагујевцу, а у јуну 2015. положила је кустоски испит у Народном музеју у Београду. Александра се активно бави истраживачким и научним радом, а област њених истраживања је српска средњовековна, византијска, поствизантијска и источнохришћанска уметност средњег века. Учествовала је на неколико научних скупова: међународном научном скупу Ниш и Византија XX: Византија-традиција и савременост (2022) и Ниш и Византија XXI: Дани светог цара Константина и царице Јелене (2023). Радила је на припреми, организацији и отварању великог броја изложби у музејским галеријама широм Србије. Од 2017. године ради као сарадник часописа за књижевност, уметност и културу Кораци.

ПАВЛЕ ЗЕЉИЋ (2000), студент мастер студија на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Пише поезију и прозу на српском и на енглеском језику. Песнички и прозни радови су му објављени у бројним часописима, електронским и штампаним („Kораци“, „Split mind“, „Вуков гласник“, „Монс Ауреус“, „Поента“, „Човјек часопис“, „Буктиња“, „Сребрни вијенац“, Међутим, ДНK“, ,Нова мисао“…), летописима и зборницима. Аутор је збирки песама Икар и Месија (2019) (награда на конкурсу „Лимске вечери поезије“, са којом је такође ушао у најужи избог за награду за најбољу збирку на конкурсу „Матићев шал“ 2020) као и збирке Spina Mundi (2024), која је изашла као награђен рукопис конкурса у Плужинама „Спасоје Пајо Благојевић“. Заузео треће место у најужем избору конкурса за збирку поезије и прозе Друштва чланова у Црној Гори Матице српске 2021. године, и ушао у ужи избор за награду „Новица Тадић“ 2022. године. Један од финалиста на „Фестивалу поезије младих“ у Врбасу 2022. године.

ВИТОМИР ЈОВАНОВИЋ (Београд, 1984) је докторирао на Филозофском факултету у Београду. Објављивао је поезију, прозу и књижевну критику у Трећем Тргу, НИН-у, Књижевном магазину, Агону, Литкону, Кварталу,
Корацима, Балканском књижевном гласнику и другим часописима. Увршћена му је прича у збирку Градске приче, КЦ Града. Двапут је улазио у најужи избор са збиркама песама за награду „Млади Дис“, такође у конкурсима „Трећег трга“ и једном са збирком приповедака за награду „Ђура Ђуканов“. Објавио збирку песама Арсенал најлонских кеса. Живи и ради у Београду.

БОРИС ЈОВАНОВИЋ KАСТЕЛ (1971) објавио је тридесет књига поезије и есеја. Уређивао је часопис за књижевност Овдје (2000-2003). Kастелову књигу поезије на словеначком језику Ручак на хридини (Kosilo na čeri, 2014.) објавила је словеначка издавачка кућа Хиша поезије у антологијској едицији европских пјесника Поетиконове лире као дио програма Европске комисије. Избор из Kастелове поезије на македонском језику Чекају ли нас бродови (Чекаат ли бродовите) објавило је Удружење за науку и културу НОВА из Битоле 2018. године. Избор из поезије на француском језику Тестамент у шкољкама објављен је 2024. године у издању Shura publikacija из Опатије. На Струшким књижевним сусретима 2017. године у Струги и Охриду, Kастел је за поезију добио награду Kнижевни бранови. Београдски Институт за развој хуманистичких дисциплина Белко, Kастелу је у марту 2018. године додијелио специјалну награду Балкански јувелир. Исте године, Борису Kастелу је за допринос медитеранској поезији и повезивању медитеранских народа и култура уручена хрватска књижевна награда Горан Бујић коју дођељује задарски Огранак Хрватског књижевног друштва у Задру. Поезија му је превођена на италијански, енглески, француски, чешки, мађарски, албански, пољски, македонски, словачки, украјински и словеначки језик. Живи у Подгорици.

ЈОВАНКА КОЗЛОВАЧКИ ДАМЈАНОВ (1966), средњу школу завршила у Зрењанину, а основне и мастер студије на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише прозу, поезију, блогове. Објављује радове из библиотекарства у стручној периодици, а посебно је занима архитектура далекоистоичних савремених библиотека, слободан приступ изворима знања и читање у дигиталној ери.

ДРАГАНА ЛИСИЋ (1998, Нови Сад) завршила је основне и мастер студије српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Тренутно је докторанд и истраживач-приправник на Филолошком факултету у Београду, где се бави Андрићем и књижевношћу 20. века. Поред тога, студира и Театрологију на Палама, на Универзитету у Источном Сарајеву. Објавила је збирке поезије: Траговима… (2022) и Меmentо vitае (2024). Добитница је награда Стражилово и Војислав Деспотов. Била је један од организатора Новосадског фестивала књиге НОФЕК (2017–2019). Осим поезије, пише и прозу, драме, есеје и критику. Била је учесница бројних научних скупова и конференција у земљи и региону. У припреми је њена прва прозна књига.

САЊА МАРКЕЉИЋ (1992, Горњи Милановац) је запослена на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу као виши лектор на Катедри за англистику. Тренутно ради на предметима Енглески језик 3 као изборни и Интегрисане вештине енглеског језика 1-4, a у претходном периоду држала је и часове превођења студентима треће и четврте године. Била је запослена као преводилац и лектор у школи страних језика Ibis Creative и обављала поменуте послове за потребе државних и приватних компанија у Крагујевцу. Преводилачке и лекторске послове такође је обављала и за потребе објављивања научних радова у научним часописима и зборницима са народних и међународних научних скупова. Аутор је неколико научних радова из области енглеског језика и лингвистике.

ДРАГАН МАРКОВИЋ (1978, Лозница) објавио је двадесетак песничких књига, и једну књигу драмских текстова. Приредио антологију најмлађих српских песника Роса у подне и књигу сабраних епских и лирских песама о Моби. У књизи за личну употребу, Спојени судови, су разговори, критички текстови, запажања, осврти. Драма У реду објављена је у Хилдену у преводу на немачки језик. Живи и ради у Костајнику код Крупња.

МИРОСЛАВ Б. МИТРОВИЋ (1948, Београд), дипломирао на Катедри за арапски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Од 1973. објављује преводе из класичне и савремене арапске књижевности. Превео је неколико књига Нагиба Махфуза, приредио антологију Скривена љубав – хомоеротски мотиви у савременој арапској књижевности. Преводи су му заступљени у више збирки кратких прича. Члан је УКПС.

ЈАСМИНА НИКОЛИЋ (1996, Сибница), дипломирала је на Филолошко-уметничком факултету 2021. године, а мастерирала 2024. године на Филозофском факултету у Новом Саду, са темом „Концептуална уметност и књижевност у збирци песама 67 минута, наглас Јудите Шалго“. Била је 2016. године на Еразмус+ размени на Софијском универзитету „Свети Климент Охридски“. Подручје интересовања јој је мултимедијални аспекат српске (нео)авангардне књижевности. Живи и ради у Крагујевцу.

ЈЕЛЕНА ОГЊЕНОВИЋ (2001, Сремска Митровица) дипломирала на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише прозу и књижевну критику. Активно објављује приказе у многим часописима, међу којима су најзначајнији: Летопис Матице српске, часопис Сцена, Билтен, часопис Позориште, часопис Свеске, Београдски књижевни часопис, а неколико њених научних радова објављено је у зборницима за језик и књижевност. Ауторка је романа за децу Последњи лешник (2016).

НОЕЛ ПУТНИК (1974, Београд), прозни писац и преводилац. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, а докторирао медијевистику на Централноевропском универзитету у Будимпешти. Повремено објављује приче и приказе у књижевној периодици. Преводи са енглеског, латинског и старогрчког. Сарадник је издавачке куће Федон, у којој уређује едицију Персефона. Живи у Београду, где ради као научни сарадник Етнографског института САНУ.

ДРАГИЊА РАМАДАНСКИ (1953, Сента), професор русистике у пензији, преводилац прозе и поезије с руског и мађарског језика. Аутор антологије савремене руске женске поезије Узводно од суза (2009). На основу професионалног бављења превођењем (четрдесет и пет књига, многобројне публикације у часописима) настале су књиге есеја Снешко у тропима (2012) и Књижевне коњушнице (2022). Аутор је књиге кратких проза Или не (2019). Објављује критичке приказе, есеје и научне студије из области теорије књижевности.

ТЕОДОРА САВИЋ (1991, Јагодина) основне и мастер студије завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на смеру Српска књижевност. Тренутно је на докторским студијама поменутог факултета. Есејистику, поезију и критику објављује у књижевној периодици, зборницима и на интернет порталима. Текстови су јој објављени у „Годишњаку Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима“, часопису „Свет речи“ (коауторски текст), на порталу „Историјска библиотека“.

БОЈАНА Б. СИМИЋ, (1990, Београд) основне и мастер студије српске књижевости и језика завршила је на Филозофском факултету, у Новом Саду, где тренутно похађа и докторске студије. Област њеног истраживања је српска књижевност 20. века: међуратна српска књижевност и књижевна авангарда.

ДЕЈАН СИМОНОВИЋ (1960, Врање). Објављене књиге: Кројач из Улма (роман, 1987), Неодољива драж позива (сотија, 1992), Заклон (роман, електронско издање аутора, 2010), Приказа (роман, 2011), Беспосличари (роман, 2015), Растројства (збирка прича, 2017), Безглаво (збирка прича, 2020), Сотона у солитеру (роман, 2022) и Разлог (техно-бурлеска, 2025). Приче су му заступљене у антологијама: Најбоље приче 1989 (приредили Давид Албахари и Михајло Пантић, 1989) и Земаљски дугови: Иво Андрић у причи (приредио Милован Марчетић, 2012). У књижевној периодици (Београдски књижевни часопис, Поља, Повеља Кораци Књижевни магазин, Градина, Домети и др.) објављује приче и есеје. Радио-драме: Освит (1985), Жртва (1986), Плаћеници (1987), Матрози (2016, прва награда на конкурсу Радио Београда за оригиналну радио-драму). Био је уредник у Књижевној речи (1988–1991) и Књижевном магазину (2011–2016), уредник трибинског програма Српског књижевног друштва (2013–2018), секретар је СКД. Живи и ради у Београду.

МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ (1940, Скопље), песник, есејист, прозни писац, мултимедијални уметник, оснивач српског неоавангардног покрета сигнализма. Објавио следеће збирке поезије: Планета, Сигнал, Kyberno, Путовање у Звездалију, Свиња је одличан пливач, Степениште, Поклон-пакет, Наравно млеко пламен пчела, Тридесет сигналистичких песама, Гејак гланца гуљарке, Телезур за тракање, Инсект на слепоочници, Алгол, Textum, Чорба од мозга, Chinese Erotism, Нокаут, Дан на девичњаку, Заћутим језа језик језгро, Поново узјахујем Росинанта, Белоушка попије кишницу, Soupe de cerveau dans l’ Europe de l’ Est, Видов дан, Радосно рже Рзав, Трн му црвен и црн, Амбасадорска кибла, Сремски ћевап, Дишем. Говорим, Румен гуштер кишу претрчава, Стриптиз, Девичанска Византија, Гласна гаталинка, Испљувак олује, У цара Тројана козје уши, Планета, Смрдибуба, Звездана мистрија, Електрична столица, Рецепт за запаљење јетре, Азурни сан, Пуцањ у говно, Гори говор, Фонети и друге песме, Паралелни светови, Плави ветар, Рана, реч и песма, Златно руно, Свиња је одличан пливач и друге песме, Љубавник непогоде, Глад за неизговорљивим, Киборг, Пандорина кутија, Ловац магновења, Из ока сневидећег, Изабране песме Мирољуба Тодоровића: (1959-2015). Објавио је садамнаест књига прозе и двадесет књига есеја и полемика, као и три књиге за децу. Аутор је следећих антологија: Сигналистичка поезија, Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија, Mail Art – Mail Poetry. Превођен је и објављиван на више језика у антологијама, зборницима, каталозима, листовима и часописима Италије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Француске, Шпаније, Португала, Швајцарске, Чешке, Пољске, Литваније, Шведске, Русије, Финске, Исланда, Велике Британије, Данске, Холандије, Белгије, САД, Канаде, Мексика, Уругваја, Бразила, Нове Каледоније, Јужне Кореје, Јапана и Аустралије, као и у блоговима и на сајтовима. Имао је четрнаест самосталних, а излагао је на преко шест стотина колективних међународних изложби цртежа, колажа, конкретне и визуелне поезије, мејл-арта и концептуалне уметности. Живи у Београду.

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ (Трешњевица код Ариља, 1946) српски је песник, критичар, прозни писац, колумниста. Обавио је књиге поезије: Спис ведрине (1978), Испис таме (1990), Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (1990), Судњи час (1990), Теренска свеска (1993), Испис таме 2 (1994), Сванућа (1994), Црно у боји (1994), Потоња верзија (1997), Свети мученици (1998), Тамно и дубоко (2002), Земаљско и небеско (2004), После свега (2005), Спрам расутих звезда (2006,2007), Песме путовања (2009), Ветар понад гора (2011), Станиште поезије / The Habitat of Poetry (Двојезично, на српском и енглеском (2011), Светиња (2013), Шум и лахор (2013), Хладно сјаје звезде и судбине (2015), Божја визура (2015), Грчка свеска (2015), Лепет крила (2018), понАД рукОписа (2019), Темно и длабоко (2019), Грчка свеска, 2 / ΕΛΛΑΔΑ ΤΕΤΡΑΔΙΟ Β΄, двојезично: српски и грчки језик (2020), Тамно и дубоко (2020), Дах и Прах (2022). Књиге есеја: У сенци Дамокловог мача (2009), Ширење светлости (2013), Листови на ветру (2015), Добрило Ненадић, неопозиво (2014; 2020), Малина и други јади (2016), пОгледи из Трешњевице (2020), Сандук пун таме (2023) Награђиван је писац. Превођен је на више језика: италијански, бугарски, пољски, енглески, руски, немачки, грчки, македонски. Члан је Словенске академије књижевности и уметности.

ЕМСУРА ХАМЗИЋ (1958, Свети Николе) дипломирала је на Филозофском факултету у Сарајеву 1981. године. Пише поезију, прозу, драме и есеје. Објављена дела: поезија: Угљевље (1988), Тајна врата (1999), Боја страха (2002), Семирамидин врт (2008) Златна грана: изабране и нове песме (2012), Сириус (2013), Kлинасто писмо (2022), Kад бих била златна греда (2022); приповетке: Јерихонска ружа (1989), Вечери на Нилу (2005), Смарагдни град (2011), Скарабеј од жада (2020); роман: Јабана (2007); књиге за децу: Kућа за дугу (1995), Земља Дембелија (2014); есеји: У ђул башти – севдалинка као нематеријално културно наслеђе (2017, 2024), Од глине и жада (2020). Добитница је следећих награда: Међународне награде за креативно укрштање култура (2009), Печат вароши сремскокарловачке (2009); Милица Стојадиновић Српкиња (2012); Kочићево перо (2024), Награда „Небојша Деветак“ за најбољи прилог у часопису „Траг“ (2024). Живи у Новом Саду и Сарајеву.

ЕКРЕМ ХАМИД (1987, Нови Пазар) објавио је књиге поезије “Срамоте” (СKЦ Kрагујевац, 2008) и “Есхатон” (Завод за проучавање културног развитка Србије, 2018) за које награђиван. Завршио студије филозофије, математике и логике. Ради као предавач математике на Институту за примјењену технологију у Абу Дабију. Добитник је и признања Златне резиденције од стране Министарства културе Уједињених Арапских Емирата. Бави се и математичким истраживачким радом а такође преводи и поезију са немачког (Георг Тракл, Ула Хан, Норберт Хумелт).