Тања Крагујевић
МЕРИДИЈАНИ НЕВИДЉИВОГ

 

Лирске повести исказивале су се, током времена, у поезији, или у лирској прози, на различите начине. Постојали су и такви јунаци песме, који се нису разликовали од најличнијег „ја”, онога ко регистрије стварност, мисли и ствара, па и имагинира неку нову реалност, стављајући на тај начин и лични печат на своје записе. У таквим приликама, стихови су попут трагова у снегу, који воде ка биографском, будући да из њега и проистичу.

Та врста лирске искрености, па и присности, далеко је од појма „лирског субјекта“, који варира у различитом формама развоја лирских перспектива, што најчешће разбијају целовите повести, и њиховом фрагментаризацијом самог творца песме чине маскираним, невидљивим, истичући у први план профиле самог писма за које се опредељују у формирању својих поетичких поставки и визија.

Но није ретко да и великани модернизма, уводећи нове правце и експериментишући у наративним токовима структуре романа, попут Џејмса Џојса, бар у раној фази, сачувају и аутобиографске елементе у својој прози (роман Портрет уметника у младости, објављен у наставцима 1914–1915. године), док се, након песама са сентименталним нијансама у јединој збирци (Камерна музика, 1917), поезији враћао повремено, истичући и другачије, „грубље” боје стварности. Велико изненађење представљала је, међутим, његова песма Ecce Puer (објављена у фебруару 1932, а укључена у Сабране песме, 1937).

Сведена, базирана на неколико кључних биографских факата – чињеница живота – песма носи специфична значења. У осетљивом тренутку, у којем се песник нашао када је изгубио оца, а дочекао рођење унука – у крајности емоција, чини се да сама песма доноси разрешујући моменат, управо у насловној идеји Погледај, или Прихвати дете – у значењу: „прихвати живот”. Овај моменат, изречен већ у наслову, остаје као неки вид завештања, вере у будућност, живот обећан свеобухватним, али и симболичним значењем појма Дете.

Налог, или молитвени позив – Прихвати Дете – не напушта ме, при читању нове поезије Ненада Шапоње (1964). Потврђујући да се савремена поезија може писати и из оних субјективних региона које чине дубинско, скривено Ја, аутор заправо отвара неколико капиталних мотивских линија. Дете је ту онај не само симболички појам испуњености, невиности и наде, већ и невидљиви судеоник у једнако невидљивом дијалогу два Ја, два психолошка модела, од којих се један непрекидно, упитно обраћа детету у себи, други пак тихо болује од константне недостатности, човека „баченог” у животну замку – историју недостајања.

„То је онај живот, где сам пао и ја“, могла би бити лајтмотивска окосница ове танане, али и упечатљиве, чак и драматски обојене, песничке „аутобиографије”. Када један глас у Шапоњиној песми каже: „Увек одлазимо тамо где смо већ били“ – онда је назив једне од његових песама – Моја географија: зове се психологија – мали трактат о покушају спасења од „ропства” сред „замраченог света”, оног свакодневља које говори „порозним гласом“ и покушаја да се тек „шапатом пажње” осветли час спокоја, дубинског повратка у стање где бити у себи, уистину значи бити у потпуној сигурности, „свој на свом” – тамо где све јесте. Тамо где дубина осигурава недосежност сопствене висине, неизмериви опсег неизговоривог.

Готово би се могло рећи да је цео опус једног, у свему изузетног песника, Фернанда Песое, посвећен овом покушају да нађе себе, тамо где четири његова доминантна гласа (Алберто Каеро, Рикардо Реиш, Алваро де Кампуш и Песоа), творе стваралачки профил „многострук као свемир”, верујући да и „оно чега нема понекад јарка светлост обасја”.

Путујући, попут Песое, „рубовима смисла”, и без познатих хетеронима славног песника, у свету два различита Ја, Шапоња исцртава „напрслине” целине, времена које увек оштећује и односи, оно што понирање у дубине бића неизоставно тражи, као услов опстанка целине. „Како препознајеш / време изван себе, / оно у којем си био / и као други и као исти”. „ (…) Примећујеш ли / пукотине у времену? / Да ли их лепиш, / или проширујеш? // Како уопште одржаваш равнотежу”.

Све је, у простору Шапоњине песме, чак и у дубини сумњи и дилема, присно доживљена и исказана стварност животног и психолошког раскола. Непосредно, суптилно, али директно, Шапоња ослобађа простор за ова питања тиме што и песму ослобађа непосредно „биографског”, које у кратким потезима, и на свој начин потресно, Џојс саопштава у песме Ecce Puer, нашавши се на драмском размеђу између смрти (оца) и живота (унука) фигуративно назначених „дахом” одлазећег (којега нема на стаклу), и дашком новорођеног, на замагљеном окну. Тиме је Шапоњина песма јасније фокусирана на „психологију гравитације”, која попут ове силе, познаје пад, али бележи и најчешће прећутани пут ка успону, изван закона бачене коцке. „Храним оно дете / што прегледа свет кроз моју душу. (…) само притворено / у оном неучињеном, / и најудаљенијем // може се пронаћи / усред чињенице / да време не постоји”. Џојсов пут разрешења, кроз четири станце песме, обећавајућим тоном води до финалног, императивног и молитвеног: Пригрли дете. Шапоњин пут, што израста из дијалошких конфронтација, исти самозадати завет, исписује дубоко у тишини свог бивања у овој већ оствареној разрешници: „Заувек дете. (…) Трепери у звуку / неизговорених речи / и траје у теби као да је ти”. Његов завет гласи: Прихвати дете. Оно, које носиш у себи. Од којег потичеш.

Крунска метафора овог аутентичног, снажног и неизбрисивог знака рођења, живота, и бивања, понајпре се налази у поетици Алберта Кајера, тачније речено, у његовом стварању, у аутентичности његовог доживљаја – себе самог, и света. Чини се, не само у судбинама његових хетеронима, већ посебно снажно, у роману Књига неспокоја, објављеној тек након његове смрти (први пут 1984; код нас 2017), у сменама фрагмената налик стиховним слаповима, у књизи која носи поднаслов „аутобиографија без чињеница”, која бележи и ову узбудљиву и узбуркану истину њега самог, поетску, стваралачку и личну „биографску” тачку: „Бог ме је створио да будем дете и оставио ме да целог живота будем дете. (…) моја је она слабост, она самоћа, а смех одраслих пролазника користи моју жалост као светлост шибица укресаних на осетљивом ткиву мога срца” (у преводу Весне Стаменковић).

Једном, у зрелости, осетивши снагу, чистоту, и етеричну лепоту загрљаја, сусрета са дететом у себи, два Ја се у Шапоњиној песми сједињују, трауматичне тачке реалног искуства, бар на трен нестају, љубав постаје мера немерљивог, висински меридијан невидљивог. Ако се једном умакне грубостима и нескладу, обол који се од тога Ја тражи, ради привида усклађења, тада се трагом успостављених меридијана у личном вредносном и емотивном сазвежђу, даље иде управо тим, освојеним путем. Чини се да је управо стога Психологија гравитације морала бити настављана књигом Срећна вода.

Јер већ спочетка друге књиге означен је, и потврђен, новопронађени идеални правац, садржан у наслову песме Заувек: душа и сутра. Одговор питању који се у готово дијалошкој сруктури песме поставља:

Мора ли се бити

заробљена прича,

усред оног заувек?

Мора ли се бити

испричана прича,

изван сваког заувек?

Једном доживљена пуноћа отвара се у чежњи за неизмеривим, оним пространством до којег допиру, у тишини, астрална тела, оглашавајући се светлуцањем – непроцењивом испуњеношћу душе, говором тишине, који је знан већ и по стиховима књиге Поморска пјесан, коју својим именом, потписује Фернандо Песоа, прихватајући да могуће је остварити сан: у „ганутој тишини душе“.

У исти мах, то је размицање гвоздених преграда „тамнице”, или „заробљене приче”. Ослобађања, кроз љубав, и зарад љубави. Јер и у Платоновом делу Ферон (О души), који се сматра почетком филозофије, покренута су вишевековна потоња размишљања, која ће предстаљати, посебно у Гадамера, и разматрање појма слободе. Међусобног преплитања мисли и језика, али и свести да је човек слободан, како се обично наводи уз помен Гадамера, само ако своју слободу појми, ако је разуме кроз одређена правила и с обзиром на та правила. Почетак филозофије због тога је за Гадамера, пре свега, у свести о слободи.

Стихови Ненада Шапоње бележе осетљив пут узрастања до само његових, аутентичних синтагми, сред треперења душе: постати „други и свој”. Где астрално не искључује ни реално, опипљиво, настало „ниоткуда из ничег”: „Сањам да опипавам свет, / са сваке стране”, тамо где је пронађена другост срећна вода (Вода: превесела). Живот, у више животȃ, освојен „гипкошћу мачке”, игра срећне воде која повезује душе. Парадигма овог песничког сна oна је где ни самоћа то више није:

Док размењујеш лепоту

са овим светом

не губиш ништа од ње,

а ја се још питам,

каква је то размена

у којој ти не губиш,

а свет добија?

У свему посебан, песник Ненада Шапоњa, заправо он сам из непосредне близине свих отворених чула, уистину се показује као „власник уникатне чежње”, на путу до сна. Тамо где и упорни архивар свих гласова чежњи, у књизи Поморска пјесан, Фернандо Песоа прихвата да могуће је живети уз сан, у његовој близини.

Поводом награде Ленкин прстен која му је 2024. године додељена за најлепшу љубавну песму, своју захвалницу Ненад Шапоња формулисао је на посве необичан начин, без иједне конвенционалне ставке, или речи. (Изговорено 16. новембра, у Србобрану, на уручењу награде „Ленкин прстен“ за најлепшу љубавну песму).

Могло би се рећи да је то мали трактат о сусрету душȃ, коју исписује човек новог времена, без заноса, опрезно, али, као посвећени ослушкивач прикривеног фундуса мисли, и чула, који у напору да огласи сублимно сазнање, и његову пресудну важност, не одустаје, ни тамо где уходаним путевима време бесћутно гази даље.

У беседи под називом Простори нежности он поставља то суштинско питање – „Где ми то највише јесмо”. Сасвим у духу своје естетике и етике песме он пружа и одговор: „У просторима нежности се траје на другачији начин. То је свет који се директно опире свакодневици која је јасна и предвидљива, често сасвим банална. […] Љубавна песма мора да је увек жива, да открива себе у другом, и другог у себи, да буде трансмисија заувек могућег”.

Но, као и у својој поезији, Шапоња и овоме „заувек”, тражи и више задатке и циљеве. Јер како каже, „Љубавне поезије има у свакој поезији, баш зато што она јесте тај простор који постоји. Дође му нешто као метаметафора за вакцину којом се провоцира живот унутар језика. Којом се подарује трајност смисла”.

За разлику од песника своје генерације, Ненад Шапоња не клони се појма нежности. Она је то друго, и другачије, које се одваја од свих трауматичних тачака, и ужаса света, па и бега од другог: „… нежност нас брани од предвидивих страна света. А то су оне границе које се увек морају прелазити ако хоћемо да препознајемо властито постојање”.

Ту, међутим, стижемо до тачке врхунске сублимности Шапоњиног двокњижја: песничка реч, према његовом графикону укидања подела и самоће, „следи ону метафизичку нит која се не сме прекинути у нашем животу”. Иако не помиње самог Лазу Костића и његову маестралну песму, акценти Шапоњине захвалнице непосредно дно у себи, као у шкољци, носе најузвишеније моменте Костићеве поеме. Па и сагласја, са оним метафизичким висовима, који преобраћају патњу, и који и звездама „померају путе”. Шапоњина метафизичка нит, поникла је из оне унутарње мелодије за коју знају Лазине „душевне жице”, где „свих времена разлике ћуте”.

Има нечег необјашњиво потресног у том кружењу невидљивих енергија, сањаног и имагинарног, „нечег небног”, у том „с муком извојеваног дара божанства језика”, у тој нади „да постоји реч која измирује светове”, записала сам у својој беседи (Изговорити звезду, Нови Сад, 13. март 2009), поводом награде Ленкин прстен коју сам те године примила. Костићев Амалгам чврстине, умна је и осетљива друга светлост, људске звезде, стоји у том тексту (објављеном у књизи есеја Изговорити звезду, Агора, 2010), која зна ту вишу писменост, „умно вретено”, „чвршће од оног којим Парке испредају човечији век”.

И у Шапоњиној песми, награђеној Ленкиним прстеном, постоји, како кажу већ насловне упутнице, та „изгубљена нит / која се ретко налази / чак и када је видимо”.

Види се, оно што се тражи,

препознаје се, оно што се има,

макар као једина од капљица среће,

на длану, у близини душе.

Душе размењују знакове

кроз тела и кроз дане

само онда када се виде

и када се препознају као добро.

У последњем интервјуу нобеловца Чеслава Милоша (Tygodnik Powszechny, 22.8.2004, бр. 34, превела Бисерка Рајчић), одговарајући на низ питања Катажине Јановске и Пјотра Мухарског, који покушавају да разоткрију Милошеве погледе на актуалну књижевну сцену у Пољској и у свету, на различитост песничких мишљења и гласова – Милош необично вешто избегава ове меандре, нудећи неочeкиване сумирајуће ставове, говорећи о новом времену, својој епохи, наглашавајући да је у суштини већи песимиста него што показује. И он то песнички али и суштински драматично наглашава речима: „Завладала је велика рапсодија очајања”. Оно што остаје кључно, у његовим речима, и чиме се разговор завршава, јесте једина вера коју истински има – „Човек је чувар брата свога и брата не сме да растужује”.

Вера у доброту.

У архитектури смисла, како бих назвала узрастање песме у поетици и новим књигама Ненада Шапоње, јавља се врхунска, унутарња звезда, без чијег обасјања, у нама самима, све остаје непромењиво исто, шематски обликовано, унутар хладних зидова који нас деле, унутар обичности и уходаности наших постојања.

Одлука да се буде другачији, да се поверује у простор другога, као простор нежности, кључна је у опредељењу за постојање.

У садејству са песмом, беседа Ненада Шапоње мали је есеј о путевима спознаје, о могућности постојања, где и најсуптилнија нит што спаја са другим, и звездама, из чувене Костићеве песме, „помера путе”. Увек је на прагу нове потврде установљеног смисла, и могућности да се он искаже чистим трепетом, чула и душе, морском дубином и астралном узвиситошћу – чак и у једној јединој капљи воде – присутним у новооткривеним могућностима песничке речи и спектруму поетског осећања.