Славица Перовић
ПРИПИТОМЉЕНИ ХРОНОС
Јованка Вукановић: Ништа не стиже на вријеме
Ouroboros, Подгорица, 2024.
Једна стара мудрост каже, кад год се човјеку нешто у животу деси, десило се на вријеме, баш тада је требало. Рецимо да је то стоицизам мудраца и искуство старца. „Time and tide wait for no man“, казали би Енглези, они се разумију у вријеме и плиме, генерално, знају за тајминг, и нико ту никог не чека. Са временом никада није лако. Вријеме је равнодушно, али ми нисмо. Откуд год да пристижемо и гдје год да нас вријеме својим законитостима затиче – наш поглед је изнутра, дефинисан окружењем у коме смо или свемиром у нама. Окружење може бити једноставно и уобичајено, универзум у нама увијек је бескрајан.
Најновија књига пјесама Ништа не стиже на вријеме има другачију почетну претпоставку. Лирски субјекат, alter ego и теоријски плашт за пјесникињу и ауторку, има доживљај ускраћености, осујећености и бола, зато што је вријеме равнодушно на њихово чекање или пак журбу. Никакав бол, вапај или туга због кашњења неће убрзати ток догађаја. Никаква фрустрација неће га успорити. Понор озлојеђености остаће исти, из Плавна се морало баш тада отићи, од данас до сјутра се мора живјети, а она права ријеч скоро никада не дође када нам је потребна. Вријеме је неутрална категорија и неваљали ентитет у исто вријеме, он се ни на кога не обазире.
Збирка пјесама сасвим хомогеног поетског опуса и рефлексивног тона Никад ништа не стиже на вријеме ауторке Јованке Вукановић изашла је 2024. године и то је њена шеста збиркa. Подијељена је на шест цјелина – Праг, Од данас до сјутра, Граница, Ријеч, Пјесник, Човјек није ластавица – међу собом повезаних профињеним поетским тоном и уједначеним ритмичким цјелинама, али различитих по тематици и предлошку на којем је поетско ткиво настајало. У неким пјесмама тај предложак је стварносна датост у виду предмета и радњи из свакодневног живота, чиме је лирски субјекат окружен, а некада је та стварност из контемплације која обилато настањује ауторкине стихове.
Лајтмотив времена вариран је на разне начине и учитава разричите интерпретативне семантике. Јованка Вукановић вријеме убрзава, успорава, прави паузе, премотава назад и напријед, оно престаје да буде астрофизички ентитет и Ајнштајнов припитомљени друг, у овој поезији вријеме је податно, скоковито или равнодушно. Човјек може зауставити ритам времена, оно је, рецимо, пулс откуцаја његовог срца, само не ради се о застоју срчаног мишића, него о контемплацији која тражи позорност и фокусираност. Таква су сјећања, она нас дефинишу, али за њихову тачност потребно је провјеравати временски одмак. Може ли се то?
Сјећања су у наш живот
улазила полако,
несигурно,
Као да су залутала. (38)
Међутим, вријеме је у поезији Јованке Вукановић често синоним како за живот тако и за смрт, будући да је линеарност у човјековом генетском коду, а крај неминовност. То је посебно изражено у дијелу збирке под називом Од данас до сјутра, гдје концепт времена има и додатни призвук. То је страх. Није то толико страх од времена које нас гура ка неминовном крају, него је ту вријеме семантизовано као сâм страх који паралише живот. „Сустићи“ и „престићи“ су концептуалне метафоре у пјесми Старост, којима се вријеме исказује као кретање. У когнитивној теорији то је представљено као „вријеме је кретање“, чиме ауторка појачава песимистички тон пред универзалним искуством старења. Ни поезија ни ауторкина поетска вјештина не могу утицати на физички аспект астрономске одлике хроноса, али итекако утичу на естетски доживљај и читаочеву емоцију. Лирски субјекат, могуће ауторка, само сумира:
Није мене
сустигла Смрт
мене је престигао
Живот (42)
Тај дио збирке могло би да се зове Дај шта даш. Песимистични тон би био исти, само би универзална истина била баналнија.
У наведеној тематској цјелини једна пјесма носи наслов Немаш куд и представља изузетан спој филозофске помирености са пролазношћу и неспутане побуне. Када би човјековој природи било дато да бар „наслути редослијед“ одласка (са овог свијета) било би „више ријечи, погледа…“, било би много чега више. Овом пјесмом ауторка најављује другу велику тему своје поезије, а то је моћ ријечи. На једној страни равнодушно вријеме и неминовна смрт, а на другој, као контратежа, постоји ријеч која потенцијално има моћ да поништи смрт и живот учини вјечним. Не мора ријеч, може пјесма, пјесма је бедем од ријечи, она бездану пркоси:
Држим се за сламку
и пјевам,
доље
понор.
Што га дуже гледам,
јаче пјевам,
и све јаче,
док ми главу
пјев не разнесе. (33)
Ако прва три дијела садрже пјесме са доминантним расположењем елегичности и резигнираности усљед чињенице пролазности, дио збирке који носи наслов Ријеч доноси тон пркоса и побуне. Можда Јованка Вукановић и није сама толико побуњена, али њена поезија јесте. Добра поезија је увијек амбициозна и побуњена. Пјесма И отац и мајка односи се на тему Моје Ријечи, којом је ауторка заокупљена. Родитељство из наслова указује на глас и ријеч, али више као првобитни логос, коме је пјесник први родитељ и који има задатак да га шири по свијету. Поливалентност значења ријечи проширује се на комуникацију и споразумијевање међу људима, али служи и као примални крик којим се човјек оглашава и преко којег преживљава. Ријеч је ту и као градивна материја од које пјесникиња прави пјесму:
А ја хоћу
да је гледам
право у очи,
да је вежем
за своје зенице.
Другачије,
могла би
да ми се изгуби. (58, 59)
Ријеч предваја тишину, ћутања, паузе и станке, она је суштина пјесме. Ријеч је и појас за спасавање: „Говорим да не бих заплакала“ (67). Ријеч је резервни точак поетске грађе: „Заплачем ли, / распашће се ријеч“ (67).
Ако филозофско-рефлексивне мотиве налазимо у темама о одласку, смртности, чежњи, насилно прекинутом животу, о младости и старости – тада концептуализацију свијета, живота, поимања себе и свијета око себе налазимо у лексици ове збирке поезије. То су ријечи устаљеног живота, обичних ствари, покућства и уобичајених радњи којима се одржава свакодневица и у њој свакодневни живот. Елегични тон уз примјесе ресантимана ником нису упућени, али су стално присутни.
Сто је само ћутао
и све записивао.
Столице су једва дисале
али се нијесу помјерале.
Ормар је на своје полице слагао
одласке, доласке
сузе, пољупце…
Лампа је на све то
печат ударала. (20)
Када се распада свијет расељеног лица он се распада на стол, столице, ормар, полице и њихово недостајање (стр. 20). Једноставна лексика описала је цијели један микрокосмос и његово распадање кроз моћне метафоре ствари које оживљавају у пјесми и откидају се од лирског субјекта, као да се чупа рука или нога. Напуштени стол боли као жива рана. Ту је такође пасторални свијет житних поља, класја, цвијећа и сунчаних дана, али то је и свијет српа који лако можемо замислити као косу коју носи Косац. Срп или коса, свеједно, у коријену ће сасјећи, цвијет и сноп, а и жетелицу и сунчев зрак.. Сјајна илустрација за наведено је пјесма Да оде тишина:
Боже,
је ли ово оно Плавно?
Куда се ђедоше откоси,
бразде, виногради, смокве, жито?
Отац више вино не доноси
нити мајка узима сито. (25)
Која год да је стварност која потиче поетски израз Јованке Вукановић у збирци пјесама Ништа не стиже на вријеме резултат је избрушени стих кондензованог израза и изузетне лиричности, те елеганције која се препознаје по одсуству било каквих вишкова. Понекад је та сведеност таква, да дјелује као добро брушена проза која се даље доима као поезија. Није ни чудо, ауторка нам је испричала многе приче; оне хране стих, искуство га наводњава. Мисао је у овој збирци заокружена, осјећање пренесено, ритмичност је постојана и читалац је уроњен у ријечи које дишу и гибају се одигнуте од тла и било чега прозаичног.
Књига поезије Јованке Вукановић Ништа не стиже на вријеме – стигла је баш на вријеме, да њоме заокружи поетски опус избрушеног стиха и отменог духа, и тиме квалитетно допуни црногорску поетску сцену.