Педро Салинас
ГЛАС КОЈИ ТЕБИ ДУГУЈЕМ

 

*

Живиш у својим делима.
Тек врховима прстију
притискаш свет, откидаш му
свитања, тријумфе, боје,
радост: то ти је музика!
Живот је то што такнеш.

Само из твојих очију
излази светлост која те
води. Корачаш
оним што видиш. То је све.

Укаже ли ти се сумња
километрима далека,
оставиш све, па се бациш
преко крма, преко крила,
већ си тамо; пољупцима,
зубима својим је кидаш:
већ није сумња.
Не умеш никад да сумњаш.

Јер већ си изокренула
мистерије. И теби су
неразумљиве енигме
оне тако јасне ствари:
песак на коме ти лежиш,
кретање твојега сата
и нежно румено тело
што срећеш у огледалу
свакога дана када се
пробудиш, а оно – твоје.
Чуда већ растумачена.

И ниси погрешила никад,
тек једанпут. Једне ноћи
кад си пожелела сенку
– једина ти се допала. –
Сенка ти се причинила.
И хтела си да је загрлиш.
И то сам био ја.

*

Ах, шта све то изгубљено
није се губило никад!
Све си то чувала ти.

Малена зрнца времена
која је однео ваздух.
Азбуку морске пене
коју је однела вода.
Изгубљенима их сматрах.

Изгубљеним и облаке
које хтедох да задржим
на небу
мотрећи помно на њих.
И узвишене радости
љубави, и забринутост
да још увек мало волим,
а и жеље
да волим, да те волим, још.
Изгубљеним сматрах све, све
што је некад давно било
и што више бити неће.

Ти си, онда, лака, дошла
чак из мрака, сва у сјају
младог и дубоког мира,
тако да се осетила
није, на твом танком струку,
твојим голим раменима,
тежина прошлости коју,
млада, донела си мени.
Када сам те погледао
у пољубац наш тад невин,
сва времена и све пене,
сви облаци, љубави све
што изгубих спасише се.
Ако су и одлазили,
нису ишли да скончају
у празнини.
У теби су преживели.
Што сам звао заборавом
ти си била.

*

Не могу ти дати више.
Нисам више но што јесам.

Како бих волео да сам,
ах, песак, сунце, у лето!
Да се испружиш
одморна, спремна за одмор.
Да ми оставиш
своје тело на одласку,
отисак свеж, млак, да памтим.
И да са тобом по теби
оде мој лаки пољубац:
тамне,
од потиљка до пете,
боје.
Како бих волео да сам,
ах, стакло, тканина, дрво
што чува своје мирисе
и боје овде, а рођен
километрима је даље!

Да будем
материја коју волиш
и дотичеш сваки дан,
коју видиш кад не гледаш
свуда око себе, ствари
– огрлица, боца, свила –
која кад ти недостаје
питаш: „Ах, где ли је сада?“

Како бих волео да сам
једна радост као друге,
једина једна, ах, радост,
да са њом радујеш се ти.

И једина једна љубав
да у њу ти се заљубиш.

Али
нисам више но што јесам.

*

Одгурни ме, одбаци ме
од себе, својих образа,
к’о од коралних острва,
да пловим, идем далеко
да тебе тражим, да тражим
ван тебе оно што имаш,
а мени не желиш да даш.

Како би остала сама,
мени измисли прашуме
са дрвећем од метала
и јантара; и видећу
да су оне огрлице
о којима ти тад мислиш.
Позови ме у светлине,
у одсјаје у даљини,
црне, беле, насмејане
из детињства. Тражићу их.
Данима ћу корачати,
а кад стигнем тамо где су,
открићу твоје широке
осмехе, сјајне погледе.
То сам,
дакле, тамо из даљине
ја гледао како светли.
Са толиких путовања
не очекуј да ти носим
још светова, још пролећа;
само оне које мени
сама браниш. Одлазити
у векове, и у руде
или снове, нема сврхе.
Из тебе излазим увек,
увек теби и враћам.

*

Каквих тела лаких, нежних,
има, безбојних,
тако мутних попут сенке,
што не могу да се љубе
осим ако усне нису
у ваздуху, тик уз нешто
што пролази, што се чини!

Каквих сенки тако тамних
има, чврстих
тако да се никад неће
њихов мрачни, леден мрамор
предати пред нашом страсти.

Каква збрка, тамо-вамо,
летети љубављу ношен,
од тела па све до сенки,
немогућег, све до усне,
без стајања, а да не знаш
да л’ љубимо душу меса
или ипак сенку тела,
ако и то! Стрепећи да
милујемо чега нема!

ПЕДРО САЛИНАС (PEDRO SALINAS, Мадрид, 1892 – Бостон, 1951), шпански песник, професор и преводилац, припадник чувене Генерације 27, један од њених најистакнутијих љубавних песника. После Шпанског грађанског рата, нашао се у егзилу у Сједињеним Америчким Државама, где је предавао шпанску књижевност. Код нас је превођен у периодици и у антологијама. Преведене песме су избор из збирке Глас који теби дугујем (La voz a ti debida), објављене 1933. године.

Избор, превод са шпанског и белешка

Лазар Букумировић