Милица Миленковић
IN CONTINUO

 

Мирослав Алексић: Бдење пингвина

Установа културе „Кораци”, Крагујевац, 2024.

У низу објављених збирки песама Мирослава Алексића – Зигурат, Попик или чуг, Нема вода, Оскудно време, Непоновљив код, Арапски капричо, Кафкино матурско одело, Траварев наследник (избор из поезије) – нова збирка песама Бдење пингвина представља наставак онога што овог песника дефинише као „песника културе” и „песника сећања” у контексту савремених стремљења српске поезије. Ако смо његову песничку нит окарактерисали као плотско-духовну у чијој се чулној очигледности појављују магијско и трансцендентно, онда се она на сличан начин наставља и у новој књизи у којој ћемо, између осталог, препознати и многе интертекстуалне и културолошке везе.

Збирка је подељена на три циклуса: Златна јабука и девет пауница, Девојке из Синтре и Бдење пингвина. У трећем циклусу налази се и истоимена песма која је, како циклусу, тако и целој збирци, дала наслов. Ова песма, иако последња у књизи, једним својим стихом призива есхатолошко време – „крај времена“:

Каква би то победа човечности била

када би људи

с таквим достојанством,

у тихом сабрању

под отвореним небесима,

дочекали крај времена.

Песма представља опис јата пингвина који, сабрани једни уз друге, „јаја чувају на ногама”. Они се збијају једни уз друге и померају сходно хладноћи, пуштају оне са стране да се угреју у средини, све време пазе на јаја која овде симболизују наставак живота и нове генерације. Пингвини су птице које живе на Антарктику. Они немају као човек тековине цивилизације које ће оставити будућим генерацијама, живе сходно правилима природе, у реду и поретку који захтева да се све јединке сачувају док бде над јајима. Тај импулс живота и бриге за другу јединку, трајно је и опште осећање које би требало да постоји и код људи. За разлику од пингвина, човек је заборавио да брине о другоме из своје врсте, латентно поручује ова песма. Када би ово умео, доказао би своју човечност и дочек краја времена, слутимо, не би био време чекања Судњег дана већ победе општељудског космополитског осећања љубави. У коме би свака јединка била сачувана – не само телесно, већ и духовно, од зла, греха, посрнућа. Угрејана и заштићена унутар онога што је чини бићем. Пингвини, за разлику од људи, својим младунцима остављају управо ово: највећу мудрост опстанка – саборност, осећај за другог, бригу, саосећање, заједништво у којем за сваког има места. С обзиром на то да је по овој песми цела збирка понела назив, хуманистичко осећање и пацифистички критеријум за вредновање света, који ће провејавати и у осталим песмама, постају она „јаја” која у збирци једног песничког бдења, представљају најбоље могуће културно и литерарно наслеђе за све оне који ову поезију читају и који ће ову поезију читати.

У првом циклусу збирке који је понео наслов по истоименој песми, а који је у ствари наслов народне бајке Златна јабука и девет пауница, означен је први културолошко-литерарни опсег ове збирке, који се у највећој мери ослања на угао перцепције лирског ја које врло јасно зна да „између“ светова представља онај простор који врло често заборављамо и не дефинишемо, али он постоји и дефинише нас. У овој песми, као и у Бдењу пингвина налазимо паралелни мотив страже, чувања нечега (златне јабуке, плодови) као код пингвина који чувају јаја. Једина разлика је што пингвинима није потребан ниједан други процес, док „откад постоји,/ човек прикупља и негује искуства,/ узалуд”. Искуства овде не значе само лична искуства већ пре колективна која, слично као у народним бајкама, могу да нас подуче шта је добро, а шта је зло, али нам не могу исцртати пут и прећи га уместо нас. Узалудност свих тих искустава јасна је, јер сваки човек свој пут прелази изнова, као да пре њега није било других људи.

Мотив пута и кретања налазимо у многим песмама ове књиге, а у песми Дивљи магарци он је у контрасту са бдењем пингвина:

Након заласка сунца

жедни крећу према изворима.

Препешаче десетине километара

кроз афричке пределе.

Ни реч не проговоре

а сви знају куда и зашто иду.

Када се напију воде

тамо где је има у изобиљу,

из неког разлога одмах се враћају

у свој безводни завичај.

Овај начин живота понавља се сваког дана: „Зато што живот мора/ у нечему да се проведе/ по наизглед једноставним обрасцима.” Ова песма стоји насупрот песми Бдење пингвина, једна другу допуњују фигуром контраста (Антарктик и Африка, бдење и кретање, хладноћа и врућина), али и локализацијом места на којем се одвија живот, попут врта са златном јабуком и девет пауница. Увођењем мотива завичаја у овој песми, једноставност живота још више добија на сведености, животиње су овде симболи многих људских живота, али и подсетник да човек другачије, вишесферно, духовно и религијски трага за нечим што није толико очигледно. Тај вртлог нагона који држи на окупу пингвине или дивље магарце, оно је што одузима вољу и слободу петлу у песми Петао:

Кроз свет и живот га лако проноси

оно што му је ишарало перје,

што му је бојом нара обојило кресту,

што му је тврдо повило кљун,

што му је реско изоштрило пој…

Слично је и са Кртицом, једино што се динамика њеног живота (копање под земљом) у овој песми користи као наставак идеје о унутрашњем виду и преласку у трансцедентни свет (Мирис слеза). Тај свет можда је тек „заблуда да смо вечни” (Медијана), а можда и сведочанство да су већ многи цивилизацијски путеви пређени и да би човек могао да спозна истине о животу као дечак који лиже зрна мака. А још реалније, истина о немогућој пролазности можда се налази управо у оном чувеном Алексићевом „између”. Као у песми Задушнице где су између камених плоча никле две младице на које дише подземни свет (свет мртвих) или простор између доње и горње усне кроз који пролази реч (Пепео) – све ово аналогно је клепалу и „билу Божјем” које туче. Аналогно је и мотиву звона из песме Звоно:

Да би се родио звон, који одлази у даљину

и не зна се у чијем ће уху коначно заћутати,

клатно је потребно изместити из равнотеже.

Остало чине гравитација и инерција.

То је све што звонар треба да зна.

У песмама Бдења пингвина, повратак култури цивилизације и митовима, било да се ради о Одисеју, принцу песника, Бајрону или граду Синтра, повратак је и нечему у себи што је често недокучиво и недостижно, или тачније, оно чему се човек целог живота враћа. То „лутање” израженије је код песника, „опсенара”, и он постаје доминантна фигура неких од песама:

Побећи од рукописа

у далеке пределе светла и боја

где трава расте из земље.

…

Линије на свом длану

не посматрати као метафоре,

већ као ожиљке предака.

Тако се вратити песми на извор.

(ПОБЕЋИ ОД РУКОПИСА)

Естетски доживљај света за лирско ја није могућ без поистовећивања са поезијом:

Он трзајима помера осу земље

и мирише на живот сам.

Из тамног дна реке

рађа се у боји мједи,

ватрен као син сунца,

као песма.

(ШАРАН)

Само си песмом у лету

захватио лепоте

колико црква калотом

захвати од неба.

(СЕПИЈА)

Између поезије и лепог у песмама Мирослава Алексића стоји знак једнакости.

Трећи циклус песама насловљен као и књига, доноси песме које се баве цивилизацијским суновратом, ратним стањем и последицама, несигурном стварношћу у којој песма постаје приношење, писци и њихова дела чекају васкрсење, „Алепо се руши in continuo”, „Ханан гори/ као у доба Исуса Навина”, у општељудској карневализацији и преобразби стварности:

Људи прелазе у рептиле,

рептили у људе

паднеш са литице,

експлодираш,

идеш даље,

то сам видео на

правоугаоном екрану.

Одмах поред је смех, смех…

(ХАНАН)

медијски цензори су увек присутни, за погинулима остаје крик,

Телевизије јављају –

…долази поларна зима,

укључен је црвени аларм,

сви треба да остану

у својим кућама заувек,

једни без других,

мирно и без вишка осећања.

(ДОЛАЗИ ЗИМА)

„Обичан мали човек” XXI века покушава да се замисли озбиљно, али му не иде. Човек овог века више није Роденов Мислилац. Човек овог века „држи главу у шакама” и пита се да ли у остави „још има залиха/ старих добрих прича, сећања и фотографија” на којима би се „могао огрејати још овај пут”. Отуда сврака постаје симбол птице која се за време Потопа нашла високо у крошњама одбијајући да уђе у барку и постане део нових будућих потопа и овоземаљских страдања. Отуда и могућност човека/ лирског ја/ песника да се поистовети са њом, јер он „одозго”, из перспективе мислиоца, посматра свет.

Литераризација стварности, призивање света детињства као простора у којем је чулно иницирало метафизичко, културолошки замах као контекст у којем се сагледавају проблеми садашњице, метафорички приказ света човека кроз свет животиња, зооморфија као латентна фигура, хуманистичко осећање света – све ово су карактеристике особене и јединствене поетике Мирослава Алексића која има своју линију и из књиге у књигу врхуни антологијским песмама – in continuo.

Бдење пингвина изузетна је књига поезије која у савремену српску поезију доноси многе вредности од којих је „хуманистички ангажман” један од оних који је препоручују – поред високих естетских вредности, универзалних значења и (у контексту осећања света, живота и човековог страдања) отпора свакој врсти заборава.