Ксавер Бајер
ДВА

 

Мансур је забринут да можда неће дотећи папирa. Марљиво пребројава арке својим дебелим прстима, али ја га умирујем јер имам урођени осећај који је непогрешив кад су у питању овакве ствари. Биће сасвим довољно, кажем. Али Мансур остаје при свом, поново броји листове, и док то ради, а ја стрпљиво и са благо подругљивим осмехом стојим покрај њега (јер знам да ћу на крају бити у праву!), огласи се мој мобилни – зачује се звучни сигнал који ме обавештава да сам примио СМС; и без проверавања, знам већ да је реч о још једној од оних слепих порука које у последње време непрестано добијам: има мноштво дана кад се то дешава готово у једночасовном ритму. Реч је о кратким порукама без текста – могли бисмо их назвати празним. На почетку, кад се то десило неколико пута заредом, пре једно три седмице, хтео сам, разуме се само по себи, да одмах сазнам ко је пошиљалац поруке, но, сваки пут кад бих позвао број са екрана, снимљени женски глас са траке би ми саопштио да нажалост није могуће успоставити везу с бираним бројем. У међувремену сам дигао руке од покушаја да сазнам ко је тај или та који или која ми шаље бесмислене поруке, и кад се то деси, аутоматски притишћем комбинацију типки за поништавање долазећих текстовних порука. И то је урпаво оно што чиним у овом часу, док Менсур – словом и бројем – по трећи пут пребројава арке, иако се њихов број нити повећава нити смањује, па му кажем: Хеј, стари, то је просто као пасуљ, на шта ми узвраћа: Tо ћемо тек да видимо, прионимо на посао. Можда је требало да почнем с напоменом да Менсур није хтио ни речи да прозбори због чега жели да затамни цео простор. Мора да има своје разлоге, била је моја прва помисао, кад ме преко телефона замолио да му помогнем, а иста мисао ми је прошла и сада кроз главу. Познајемо се већ дуги низ година, обављали смо читав низ послова заједно, и одувек смо се савршено употпуњавали за време рада. Тако је и овај пут. Најпре проверимо сва врата и прозоре, то јест, све отворе који гледају према вани из Менсуровог стана. Менсур мери рамове својим зарђалим метром, а ја записујем бројеве и центиметре које ми Менсур говори на полеђину једне старе породичне фотографије за коју ми каже да му више није потребна. Онда на ред долази исецање. Пошто само једна особа може да ради на машини за сечење, кажем Менсуру да се побрине за музику док се ја спремам да исечем папир на задате димензије. Он одлази у дневну собу и узима свој стари I-book. Неколико секунди касније поново зазвони мој мобилни телефон. Још једна порука. И опет без садржаја. Поништим је и обележим оловком димензије првог уског прозора из ходника на папиру, па га гурнем испод лењира у машину за сечење. Менсур је у међувремену прикључио звучнике на компјутер, сада помера стрелицу курсора преко симбола „свирај“, притисне дугме на мишу, и потом се зачује музика, музика из његове домовине, из Америке, па обојица почињемо да климамо главом у такту музике, а да то нико није тражио од нас. Менсур ме тада упита да ли бих желео кафу и ја климнем нешто јаче главом, након чега се он одмах запути у кухињу. Након што сам исекао отприлике половину арака на жељену димензију, направим паузу, попијем кафу коју је Менсур ставио испред мене и која се већ одавно охладила, па припалим цигарету. Сада можеш лагано да почнеш с облепљивањем, кажем Менсуру, и док се бавим исецањем преосталих папирних арака, он трља крпом натопљеном бензином за ране прозорске оквире. Завршавамо свако са својим послом, готово у исто време. Не могу да се суздржим да га не боцнем: Видиш ли? Папир је дотекао тачно у арак. Сад нам предстоји главни део посла. Брижљиво сам обележио све листове и почињемо са прозором у ходнику. Исечемо лепљиву траку тачно на потребне дужине, затим Менсур постави папир преко прозора, а ја проверим с извесне удаљености да ли је постављен равно, па пажљиво залепим прву хоризонталну траку – прву половину до горње ивице папира, другу половину преко прозорског оквира. Мансур га притиска прстима како се не би наборао, а ја прилепљујем траку вертикално на десној страни прозора. Прилепљивање траке у доњем делу и на левој страни је Менсуров задатак. Понављамо исти поступак на сваком прозору појединачно: у спаваћој соби, купатилу, тоалету, дневој соби, само у кухињи нема прозора. Док радимо, слушамо музику из Менсуровом I-tune репертоара; рад је пријатнији уз музику, а донекле је предност што имамо исти музички укус. Након отприлике два сата, сви прозори су затамњени. Неопходне су мале поправке и ми их брзо урадимо уз помоћ чакијице и кашике, којима истерујемо мехурове с лепљиве траке. Када узмем телефон са стола да погледам колико је сати, видим да сам пре сат времена добио још један СМС. Проверим га – још једна порука за смеће, избришем је и вратим телефон на сто. Па, није испало лоше, каже Мансур. Обојица смо се презнојили јер дан је већ врео, а за време рада прозоре смо могли да отворимо само накратко. Сада ћемо да видимо да ли је испало добро, каже Менсур и гаси сва светла у стану. Светле још само ужарени врхови наших цигарета. Подижем се и пажљиво излазим у ходник обавијен мраком. Први утисак потпуног мрака нестаје након пола минута. Јеби га, каже Мансур. Иако црни папир заклања спољну светлост, она продире кроз пукотине између прозорског оквира и његовог носача, а улазна врата нису херметички затворена и кроз зазор на поду пропуштају светлост. Мансур пали светло у дневној соби. Није тако лоше, кажем, тако је то у старим становима. Али потребан ми је потпуни мрак, одговара Мансур, без трачка светла, разумеш ли? Покрај трпезаријског стола се саветујемо шта бисмо могли да учинимо. Смањи музику, кажем, и Менсур по кратком поступку заклапа I-book. Могли бисмо покушати китом или овом пеном за затварање процепа и пукотина. Али након тога никада више нећеш моћи да отвориш ни прозоре ни врата. Не, каже Менсур, урадићемо то на руски начин. Подиже се и почиње да облепљује процепе лепљивом траком. Па добро, кажем, узмем другу ролну, па одем у спаваћу собу. Улазна врата облепимо двоструком траком; поред лепљиве траке причвршћујемо и траке од једног прастарог тепиха преко процепа између врата и њиховог рама. Испред зазора на патосу положимо баријеру од алуминијумске фолије. Сад можемо да тестирамо, каже Менсур. Искључи једноставно главни прекидач, предлажем, онда ће и светла на продужним кабловима престати да светле. Добра идеја, каже Менсур и повлачи прекидач главног осигурача. Ћутке ишчекујемо пола минута, па полако кренемо кроз стан. Лагано положим руку на Менсурово раме, како не бих ударио о нешто; напослетку, он боље познаје пут. Преконтролишемо сваки прозор и улазна врата. Испоставља се да смо одрадили добар посао. Уистину је мрачно као у рогу. Пристојно одрађено, пристојно, мрмља Менсур. Свака част, хоћу да кажем, кад се огласи мој мобилни телефон који лежи на трпезаријском столу, а његов дисплеј засјаји слабим, плавичастим свјетлом. Одлазим до њега, кликнем на „YES“, погледам и утврдим да је опет ријеч о празној поруци, послатој с броја који не постоји, па зачујем Менсурово питање ко ми то непрестано шаље СМС, након чега сасвим искључим мобилни телефон, и наједном све прекрије потпуна тмина, и ја кажем: Немам појма, а након неколико секунди тишине Менсур почне да отпухује: Човече, лудило, уистину је потпуни мрак, и ја не могу да се суздржим и почињем да се смејем као луђак.

КСАВЕР БАЈЕР (XAVER BAYER, 1977, Беч) студирао је филозофију и немачки језик. Досад је објавио следећа дела: Данас би могао бити срећан дан (роман, 2001), Улица Аљаска (роман, 2003, позоришна представа, 2004), Даље (роман, 2006), Књига о киши и снегу (проза, 2007, са литографијама Марте Јунгвирт), Провидне руке (приче, 2008), Кад деца бацају камење у воду (приповетка, 2011), Из споредне собе (проза, 2014), Тајанствено крцкање из чаробног царства (проза, 2014), Атлас (приповетка, 2017), Дивљи парк (проза, 2019), Приче са Маријаном (приче, 2020), Поезија (2023). За свој књижевни рад добио је бројне награде, међу којима су: Рајнхард Присниц (2004), Херман Ленц (2008), Награда за промоцију Аустрије града Беча (2011) и Аустријском наградом књижевности за књигу Приче с Маријаном (2020). Живи као слободни писац у Бечу, и пише романе, приче, песме и драме.

Избор, превод са немачког и белешка

Ђорђо Васић