Данијела Јовановић
ЏОЛИН

 

Лако су се будиле и устајале, ваљда као и сви четворогодишњаци. Тек што би им се очи отвориле, ноге би им већ додиривале под. Овај пут шљапкаво јер су на одмору, на мору, где су подови углавном прекривени плочицама, чак и у спаваћим собама. Шљап– шљап, и већ су у кухињи. Несигурно отварају врата кухињског ормарића и узимају пакетиће чоколадног млека. Шушка целофан, сламчице залепљене за картонски тетрапак су ослобођене. Чује се синхроно сркање, обе остају без даха. Зна да ће ускоро чути и њихове дубоке уздахе, кад испразне пакетиће. Ту није било синхроности. Старија близнакиња је увек завршавала пре, а није да су се такмичиле, просто су тако пиле готово све – у једном дугачком цугу.

Ослушкује из кревета, не устаје јој се још увек. Срећом те је стан који су изнајмили мали тако да може увек да их чује, из сваког ћошка стана. Допутовали су пре десет дана, муж је због посла морао да се врати кући, а она је одлучила да остане сама с близнакињама још петнаест дана. Чинило јој се да би могла да остане ту заувек. Одувек је волела Егејско море, деловало јој плавље од осталих, и не само због његове лепоте већ и приче која му је (до)давала дубину. Била је велики заљубљеник у приче, архајске митове поготово. Вероватно зато што нису имали поуку. Поуке су дошле касније, Римљани су их нарочито ценили, а тек хришћани, сваку су причу упропастили поуком. Егеј, лепи Егеј, морао је бити леп јер је ова дивота од мора прозвана по њему – мислила је истежући се у кревету изненада испражњеном. Заборавила је шта се све са Егејем дешавало, много су сложени ти рани митови – пуно ликова, догађаја – сећа се да се и Тезеј појављује у неком тренутку, он је Егејев ванбрачни син, ту је и Медеја. Сирота Медеја, и у овој причи је негативан лик. Она је тражила да Егеј отрује Тезеја – па су је прогнали. На крају, Егеј скаче са стене у море, и гине. И после тога су море прозвали Егејским. Постхумно, такорећи. А Питија је све то унапред видела. Вишесмислена Питија, седи на свом троношцу, жваће ловор и саопштава херметичке стихове. Шта би тек било да је имала листове коке да жваће? И ја сам Питија понекад, само без пратеће опреме, насмејала се и погледала у правцу сточића где јој је стајала свеска. Свеска-сваштара, свечега је у њој било па и херметичке поезије.

Чуо се и други дубоки уздах, шкрипа врата од ормарића, а потом и ударање испражњених пакетића о дно канте. Заборавила сам синоћ да ставим кесу за ђубре у канту, помислила је и кренула да устаје – али је одустала, може канта да сачека. Питала се шта ће близнакиње следеће да ураде – да улете код ње у кревет и да се мазе с њом, или да се играју с играчкама које су довукли од куће. Морали су, иако су заузеле скоро цео кофер, близнакиње би свисле без омиљених и познатих играчака у новој средини. Не баш свисле, јер имале су једна другу – али би им требало много више времена да се прилагоде. Увек се питала како је то, имати стално некога уз себе. Када су биле бебе од пар месеци, кад су већ почеле да померају руке и ноге… сад се више није сећала када тачно наступа тај тренутак у развоју, уколико би их ставила на кревет са великим размаком између, мало по мало би се померале, као да су пливале, све док се не би приљубиле једна уз другу. Потпуно су окренуте једна другој. Пуштале су и њих, њеног мужа и њу, често у свој круг, али обоје су и те како били свесни да је то круг који припада смо њима двема. Она је била јединица и морала је својски да се потруди како би створила сопствени круг. Свој лепи круг, у мислима је послала пољубац близнакињама утонулим у заједничке разигране мисли.

Шљапкање се удаљавало – отишле су до улазних врата да узму играчке са полице. Да, чула је горилу како удара о под. Знала је да је горила – Ки-кон – једино је он имао главу од тешке пластике, све остале играчке су биле меке, плишане. Близнакиње још увек нису говориле, заправо јесу али сопственим језиком, тачније нашим само су скраћивале речи и потом их на занимљив начин повезивале. Некад су делови речи остајали неповезани, некад би сачувале само последњи слог речи, некад само први, некад само прво и још понеко слово. Ке-мо, тј. кекс и млеко, то су највише волеле да једу за доручак и вечеру. Многи су се бринули или су барем изражавали бригу што близнакиње још увек не говоре. Она се није бринула, бескрајно јој је био занимљив њихов језик. Права деца будућности, неки би рекли. Не, она уопште није тако мислила, мука јој је више од свих тих прорицатеља – постоји ли та реч уопште, питала се – који будућност и будуће генерације увек виде у мрачном светлу и једнодимензионално. И логопеди, сви они одреда понављају како родитељи не причају са својом децом и да деца зато све касније проговарају, да је то забрињавајуће, да се они брину. Данас се сви брину око свега. Она уопште није мислила да је то тачно. Можда је управо супротно – логореичност одраслих је натерала децу да заћуте? Сви свуда само причају, објашњавају, причају, она се скоро са сетом сећала времена без мобилних телефона, као да је старица. Зато је и волела да дође овде, на малоазијску страну Егеја где људи „цвркућу”, будући да их она уопште не разуме. Заправо, понекад их разуме, али се трудила да научи што мање од њиховог језика.

И близнакиње започињу своју игру. Сместиле су играчке у центар малог тепиха насред собе, а онда су и оне селе једна наспрам друге. Толико су различите, увек је запањи кад их види кад тако седе. Млађа је плава и коврџава, кожа јој је изразито бела и мека, у ствари, сва је мека, као њене омиљене играчке. Старија има равну, смеђу косицу, кожа јој није претрано бела а опет много горе одговара на зраке медитеранског сунца од беле коже млађе. Она је кошчата, сва у угловима. Смеђа има плаве очи, плава, изненађујуће, смеђе. Лепо су се помешале. Још једном се задовољно истегла – цео кревет само за њу. Какав луксуз! Ипак, размишља, време јој је да устане. Спушта ноге на плочице, како леп додир – сусрет свежих плочица и њених топлих стопала! Пријатна језа јој се пење уз ноге. Не пада јој на памет да навлачи папуче. Маше близнакињама и одлази у купатило. Изненађује је сопствени одраз у огледалу. Кожа лица јој је већ потамнела и сија се. И очи јој сијају, да не каже блистају. Срећна, а? – пита саму себе. Брзо се умива и пере зубе, размазује крему по лицу и излази не погледавши се више ниједном у огледалу. Нема сад времена за интроспекцију. Или се плаши да не избаксузира тренутну срећу која се неочекивано продужила. Спушта усне на темена близнакиња, увек затвори очи када то ради, жели да задржи њихов мирис што дуже, да га сачува у памћењу заувек, и касније, када одрасту, кад је буду љутиле, вероватно ће и тога бити, можда и беса, да може да га призове и престане да се љути. Мириси је увек непогрешиво поведу на сентиментално путовање у прошлост. Не само сентиментално, нажалост, зато се и трудила да свесно памти „добре” мирисе. Да би они претегли у памћењу. Да јој у глави лепо мирише кад буде стара, полугласно се насмејала. И главе су им тако другачије, једна лоптаста позади, друга шиљата. Заузете игром, близнакиње чак и не опажају пољупце. Чаврљају, премећу играчке, у центру је, наравно, Ки-кон, осовина око које се њихова игра увек окреће.

Пије кафу и маже себи кришку хлеба маслацем, близнакиње доручкују ке-мо. Нису задовољне, ке није тако добар као код куће, али ипак једу. Она је задовољна, и хлеб и маслац су савршени. Сече и комад старог сира, не може да одоли иако јој не прија када га ујутру једе, изазива јој горушицу. Пакују се за плажу, треба свашта понети, а најпре треба да их обе добро намаже кремом за сунчање. Оне носе своје гуме са животињским главама – подсећају на главе зебре и нилског коња; она носи све остало – торбу са пешкирима, кремом, водом, соком, грицкалицама, гуменим играчкама – њих су овде купили, нису их доносили од куће, питала се како ће све то спаковати кад се буду враћале кући… Чекају је код врата, нестрпљиве да крену, мада ништа не говоре. Са џиновским сламнатим шеширима на глави, личе на цветове.

Плажа је близу, мала је, пешчана и има природну хладовину у једном свом делу. Неколико стабала еукалиптуса и још неког, њој непознатог дрвећа, се ту дарежљиво нагиње. Ту су углавном родитељи с малом децом. На делу плаже без природне хладовине, опружена на лежаљкама, сунчају се стара и млада тела одраслих. Млада да би била још лепша и заиста делују сензуално, као да им се под сунцем распирују жеље. Стара не делују сензуално већ жудно, као да им је сунце неопходно за живот. Сунцобрани су још увек затворени, рано је. С близнакињама увек заузима само једну лежаљку, тако то овде раде, да би их било довољно за све. Лежаљке се не наплаћују. Постоји леп осећај заједништва у овом селу, мисли док јој помажу да се спусти с близнакињама низ пар степеника до плаже. Улица је мало изнад нивоа мора, одвојена је од плаже ниским зидом, а спојена с њом степеницама на неколико места. Помоћ јој није потребна, али пушта жену и девојку од шеснаестак година да узму близнакиње за руке. Близнакиње се не буне, већ су се навикле на то да их овде непознати мазе, подижу их када падну, узимају за руке, дају им воће и слаткише… Није клише, Медитеранци заиста воле децу, мисли док гледа две жене како нежно смештају њену децу на лежаљку. Захваљује се женама и започиње распакивање. Близнакиње брзо свлаче хаљинице и шешире, грабе кантице и играчке и трчећи одлазе у воду. Вода је плитка прва два метра, а затим поступно постаје дубља, за четворогодишњаке дубока. Зна да близнакиње неће отићи далеко, ипак је на опрезу. Опружа се на лежаљци, ветар данас пријатно дува, мисли ослушкујући шушкање лишћа еукалиптуса. Посматра људе на плажи, око ње су углавном жене с децом и тек покоји отац. Поглед јој поново пада на жену с дечачићем старим можда око три године. Стално их виђа на плажи. Она је крупна жена, старија од ње, у четрдесетим је свакако. Занимљива јој је. Делује одсутно. Туркиња је, дуга коса јој има божанствену боју рђе, а кожа јој је изразито бела, беља од коже млађе близнакиње. Мора да јој је нека прапрабаба била Черкескиња, доведена у Истанбул као робиња, пуштала је машти на вољу гледајућу жену испод ока. Сетила се песме Доли Партон о ирској лепотици Џолин и стала да је превуши: „очи смарагди… / кожа слоновача”… Као да је из ирске баладе испала, мислила је и даље гледајући у жену која је сада повлачила дуге димове из танке цигарете. Стас је одаје – поглед јој је сад шетао по жениној пуначкој фигури и вишеслојним превојима њене меке коже – Черкескиња, ипак.

Жена је најчешће скоро непокретно седела на лежаљици, с једном подвијеном ногом прекривеном марамом увезаном око струка, док јој је друга нога била на земљи, заправо уроњена у песак. Или би лежала подједнако непокретно, с главом положеном на јастучић који је увек доносила са собом, како би могла да погледом прати сина. Мирна а душа јој немирна, закључила је поново као и пре пет дана кад ју је први пут видела. Отада ју је свакога дана виђала на плажи, долазиле су отприлике у исто време, због деце, ујутру што раније, у подне би се већ склањале с плаже, и по подне, после пет. Увек би се једна другој осмехнуле. Зуби јој бисери, крупни. Осмех затајан. Не зна да ли јој је глас био као код Џолин – „soft like summer rain”, јер никада нису проговориле, а на њиховом делу плаже је увек била галама коју су деца подизала, као и њихови родитељи дозивајући их да се врате, да не иду у дубоку воду. Она никад није викала, њен дечаћић је био изузетно миран. Углавном би се играо поред њених ногу, до воде би одлазио тек да напуни кофицу. Никад их није видела да се купају у мору. Њене близнакиње, када би им досадило играње у песку и плићаку, узеле би гуме с животињским главама и стале испред ње с упитним погледом у очима. Некад би млађа и руком показала према мору и рекла – мо-мо! Онда би све три заједно ушле у воду и отпливале даље од плићака и његове гужве. Када би се довољно удаљиле, стале би да плутају, она на леђима, оне у својим гумама, уживајући у тишини. Тишина није била права, чули би се гласови купача с обале, али су били пригушени, као да су долазили испод јастука, што је њој сасвим одговарало, а чинило се и близнакињама.

Дечачић је у физичком смислу био сушта супротност мајци, мада је очито наследио њену мирноћу. Коса му је била тамно смеђа, свиленкаста и сва у локницама, као код њене млађе ћерке, кожа тамна, скоро као млечна чоколада. Пуначак, можда ипак није наследио мајчин стас, само је био у таквом узрасту. Знаће се за пар година. Занимало ју је да ли ће, ако поново дођу овде на одмор, и њих наћи ту. Било би то занимљиво.

Случајно, поглед јој се укрстио са жениним. Открила је бескрајну досаду у њему, умор, жељу да побегне одатле, од свега, жељу за нечим, неодређеним али узбудљивим… Све то у делићу тренутка јер је женин поглед летео преко свега, не видећи ништа заправо, ни њу, очито. Ни дечака вероватно није видела, поглед јој јесте често почивао на њему из навике, али мисли су јој биле другде – нигде одређено, закључила је. Треба јој предах, од свих, свега, чак и од сина, а не сме ником да каже, рећи ће да је лоша мајка, наставила је да закључује. Доста, рекла је себи истежући се, а потом је махнула руком близнакињама које су се играле у песку близу воде, да дођу, било им је време да оду, сунце је почињало да пржи. Вероватно је било близу поднева, на мору никада није носила сат, пратила је свој унутрашњи, као и сунчани, који су били тачнији.

 

***

 

Када су по подне дошле поново на плажу, жена и дечак су већ били тамо. Да жена није носила другачију мараму око струка и други купаћи костим, мислила би да нису ни одлазили с плаже будући да су били на истом месту, жена чак у идентичном положају с једном подвијеном ногом и дугачком и танком цигаретом међу дебељушкастим прстима. Дечак се играо у песку поред лежаљке, са истим камионом као и током пре поднева. Биле су јој дирљиве руке жене, дебељушкасте, изгледале су као руке детета иако је међу прстима скоро увек држала цигарету. И нокти су јој били дугачки и савршено намазани, овај пут наранџастим лаком, да јој се слаже с марамом. Приметила је да је стално мењала боју лака, сада је схватила зашто, да би били у складу с марамама. Божанствене су, са завишћу је гледала у женину мараму која се у богатим, скоро барокним наборима спуштала на песак поред женине ноге уроњене у песак. Боје мараме су се у савршеним тоновима преливале на касном поподневном сунцу – наранџаста у жуту, жута у зеленкасту.

Близнакиње су опет отрчале у плићак, она је остала да лежи. Пуно деце је било у плићаку, зато је близнакиње пажљиво пратила погледом. На жену је потпуно заборавила. Сада је она осећала немир, зато је после неког времена позвала близнакиње, дала им гуме и заједно су отпливале даље од гужве. Стигле су до шарених бова које су обележавале докле је купачима дозвољено пливање. Границе – и овде, мислила је док је ногом гуркала једну бову. Су-це, су-це, обе близнакиње су узбуђено показивале рукама према западу, наравно. Сунце је поново спектакуларно залазило, као и сваке вечери овде, ипак, призор их је и даље опчињавао, све три. Близнакињама је убрзо досадило гледање и тражиле су да се врате на обалу, песку од којег је могло свашта да се прави. На обали је села у песак поред њих две и гледала како се из њихових модлица рађају звезде, крабе, рибе и остала морска створења. Гласно им се дивила на велико одушевљење својих ћерки. Уопште им није сметало кад би им талас уништио тек створени свет. Одмах би приступиле изградњи новог. Њен немир је нестао, устала је и кренула ка лежаљици. Ипак, нешто је снажно повукло да се окрене и погледа према мору, десно од њених девојчица. У води је опазила малу коврџаву главу како израња, а потом нестаје под водом. И поново, израњање и нестајање под водом под чудним углом. Стала је да трчи, улетела у воду, ухватила тело детета и подигла га из воде. У том тренутку је остетила како се нешто тешко обрушава на њу, отима јој дете из руку и потапа је. Вода јој је била једва до рамена тако да је лако изронила. Погледом је тражила близнакиње, и даље су биле на истом месту, схватила је да су се уплашиле јер су непомично, као замрзнуте, стајале и гледале у њеном правцу. Осмехнула им се и руком им показала да остану на обали. Чим је удахнула ваздух, схватила је шта се десило, избезумљена мајка је улетела у воду чим је видела шта се дешава и отела јој дете из руку успут је потапајући. Сад је погледом тражила избезумљену мајку и дете. Стајали су на обали, мајка је била черкеска Џолин. Чврсто је држала дечачића стиснутог уз своје крупно тело које се тресло од плача који је провалио из ње. Уздржаван ко зна колико дуго, мислила је гледајући у жену. Онда је опазила своје десно колено које је крварило – вероватно кад је Џолин наскочила на мене, помислила је. Срећом, посекотина није била дубока. Младо је, зарашће, насмејала се у себи. Кад им је пришла, потапштала је је жену по леђима и рекла јој на енглеском да ће све бити у реду. Дечачић је био изненађујуће миран у мајчином загрљају, као да се до пре пар секунди није борио за живот. Кроз сузе, жена јој се захваљивала на енглеском и турском – Thank you, çok, çok! Осетила је прстиће близнакиња на бутини. Када се окренула према њима обе су стале да тапшу и скандирају – баво, баво! Почела је да се смеје, није могла да заустави смех све док сузе нису кренуле да јој се сливају низ лице. Близнакиње су скакутале око ње и смејале се заједно с њом. Сунчев диск се дотад већ спектакуларно скотрљао иза планине, примицао се мрак. И даље се весело смејући, спаковале су ствари и кренуле ка улици. Дала је подстицај близнакињама да ходају брже – свратиће у посластичарницу пре него што оду у стан. Лимунаду, сладолед, чоколадни крем – супангле како овде кажу, шта год хоће, добиће! На жену и њеног дечачића је скроз заборавила. Окренула се, видела је да су они већ отишли.

***

Сутрадан ујутру су у осам биле на плажи. Скоро сасвим саме, ако се изузме пар опружених тела на удаљеном делу плаже, уживале су у тишини. И море је поштовало општи смирај, као огледало се пружало пред њима. Већ после сат времена, плажа је почела да се пуни људима и гласовима. Око десет је стигла и Џолин са сином. Махнула јој је с обале, али Џолин се правила да је не види. Слегнула је раменима и наставила да са близнакињама гради пешчани свет. Она је била задужена за прављење кула – напунила би кофице влажним песком и преврнула их, пар пут лупнула по дну и куле би се зачас материјализовале. Када су се око поднева спремале да крену, Џолин јој се усиљено осмехнула једва развукавши усне – ништа од бисера-зуба овога пута, помислила је са жаљењем. Жена је заиста била прелепа кад би се осмехнула широким осмехом. „Your smile is like a breath of spring” – запевала је у себи. Кад је с близнакињама стигла до степеница, окренула се још једном и ухватила женин поглед на себи. Овога пута није само одсутно прелазио преко ње, већ је био нескривено непријатељски. Разумљиво, помислила је, али се свеједно стресла од жениног погледа. Непријатан подсетник, то сам ја за њу сада, штета – одмахнула је главом и поново се сетила Медеје. Због своје несмотрености и лаковерности оклеветане за убиство деце. Не, није она својој деци желела смрт, већ напротив – вечни живот, зато их је живе закопала. Тако су причали, да ће Хера подарити вечни живот онима које живе сахране у њеном храму. А Еурипид је после масно слагао, прогласио Медеју убицом своје деце. Сиротица!