Софија Карталовић
ЈАПАНСКИ БРЗИ ВОЗОВИ
4.
ноћ је, знак неминовног сутра
умивам се
чесма цури
као да плаћамо мање од оног што потрошимо
појачавам,
појачавам,
појачавам.
каснимо без извињења
6.
Икаров лет
се понавља
ка зеници
у безусловној одбрани
части
Kроз светлост и тмину
земљом обгрљене
страх стари у кривицу
као звук у тишину
7.
Фигуре у води додирују алге
Грче се и беже.
Врућим песком ходају изгорели момци
Мрежама чисте море.
Фигуре несмотрено корачају, испариће без трага
Kапи које с њих падају на мене.
Под налетом ветра пашће сунцобран;
Чекам
Kаменим степеницама
Мехурићима ваздуха испод воде
Угризима малих риба за ноге
Играма тате и ћерке
Љубоморним погледима на децу
Kњигом коју чита странац
Наилази једино људско биће.
9.
у правилним размацима
постављени коридори
врве од људи са задацима
а ја још увек у своме кревету
лежим
лежим, заспим, лежим
не дам звери рада
под јарам да ме стави
легнем, заспим
12.
жудим да ми средство буде говор,
јасан, а не празан – мој, а не стран,
и увек слово моје да ми буде на врх језика
било ко да може чути и моју безвласт и моје узнесење.
снивам стари сан у ком се звук у звук прелива
слутим о љубави која безимено остаје
кад једна у другој приче нађу питање и одговор.
слутим о љубави коју човек гуши
јер бесмислице више воли
слутим да језик скривено воли
слутим да језик за маштом жуди…
23.
Беатриса је везана
„немој да идеш“
„остани ту“
Ја нем
ја невезан
ја беспомоћан
сва моја боголикост отиче ми низ ноге
какав сам ја то човек
док моли за слободу
ја речи ове творим
25.
некадашњи витез без мача
се у руци враћа
с каменом који беше бедема део
сад враћа се воћњаку свом
запуштеном, али дрво га промењеног
више слатко не воли
Стога он бере последњу јабуку
Горку и малу, извор знања и баца
камен у воду заборава
31.
Тата ме води на изложбу
треба да направи причу
момци и девојке су у групама
а ја с татом, увек по страни од
људи мојих година, личимо личимо
али има нешто у мени што вришти
ја сам болесна и пренећу вам вирус
бар тако делује, ја никада нисам била у групи.
молим вас, погледајте ме.
33.
И шта је то што као
Звер што на
Месец урличе
У мени тихо,
Тише више није
Тако скривено
У мени сила није
Попут кућног огња
Да је потлачена жена
Умирује и сузбија
Где су онда моје инсигније?
35.
Гласине, разлежу
се густим
кафанским димом
одишући револуцијом
познати непокорни
новинар, као
карикатура му
је, глава
улете код
Тајкуна
„шта то радиш
И зашто?“
зазвечаше
чаше
уздрмаше
се зидови
гура у џеп
коверат му
прво нуди
притворно
славни борац
истине и слуга
морала
трпи терет
притиска
трпи обавезу
свога позива
трпи камен
у срцу
слободе