Слађана Миленковић
ТРИ ПРИЧЕ

С ТРУБОМ

Из далеког места, Гаврило је стигао у свој родни крај, после више од двадесет година. Седео је у кафићу поред аутобуске станице у центру Чачка и пио кафу из беле шоље са тамноплавом пругом при врху. Исти прстен био је и на рубу тацне. Такве шоље дуго није видео, још из времена кад је ишао у средњу школу. Tад би са најбољим другом Зораном нажицао пара за кафу. Tу су и чекали аутобус за Гучу. Рођен је у једном засеоку на брду, радио је у граду, али кад је почео рат, побегао је у Аустрију код тетке. Док је тамо кречио станове, доста је његових другова отишло. Баш тај његов друг Зоран, прва труба Гуче, погинуо је на ратишту – а обећао је да ће му чувати леђа, да се неће никад раздвајати и да ће се помагати у животу. Мајка му је рекла да дуго нису ништа о њему знали. Последње што се чуло да је негде на ратишту око Дервенте. Ту му се изгубио сваки траг. После низа година проглашен је преминулим. Зоранова мајка се убрзо пошто је подигла споменик без гроба сину, преселила на онај свет. Сетио се како би Зоран увек засладио кафу, говорећи да лакше пропирује трубу кад је слатко у устима.
Сишао је с буса код Предове кафане и пошао путем посутим каменом туцаником узбрдо, па стазом којом је ишао по прва слова, до густе шуме. Док су се први зраци сунца пробијали кроз грање, поново је пролазио кроз шуму свог детињства, где се светлост игра сенкама, а роса сија на пауковим мрежама. Пут га је водио све дубље, кроз папрат до колена. Задувао је ветар. Лишће је опадало, вејало, затрпавало стазу и више се није видело ништа. Само крајпуташ – стари споменик поред пута подигнут у част некадашњег јунака, којем се гроб не зна. На њему трубач у плавој блузи, с пушком о рамену. Очи му некако разрогачене и како год пролазник иде, чини му се да га прате. Вихор, лишће је у очи упадало. Зажмурио је. Листови га милују по лицу. Пружа руке. Хвата лишће, оно испада. Један лист му остаде међу прстима, он га узе да засвира. Затегао га је испред уста. Он покушава да свира, слатко му је у устима, пропирује, али звука нема. Ноге се не померају, у шуми се смркава. Лишће више не лети, тама је. Тако усправно остаје да стоји с трубом у рукама и пушком о рамену. Окамењен споменик.

ЗАЛЕПРШАН РАМ

Жена је гледала стару црно-белу фотографију на зиду собе. Чета војника, међу њима прадеда у униформи, са шајкачом. Њихови осмеси били су искрени, очи пуне наде, на грудима ордење. Руке су јој дрхтале док је отварала дрвену кутију, којом се често играла у детињству. Извукла је шајкачу са слике. Тканина је била истрошена, али и даље је зрачила поносом и храброшћу. На њој су се видели трагови времена, као да је носила терет целог једног века. Била јој је таман. Угледала је своје лице на стаклу фотографије. Огледала се сужених очију као да жели да изоштри слику. Док је јасно видела себе са шајкачом на глави, осећала је присуство прадеде. Један жути лептир долетео је ношен промајом, баш на слику. За њим још један, па још један, још један са беличастим пегама, и још један, и још један… све док није слетео читав рој лептира и направио рам који пулсира. 
Село се полако будило, кроз напуклину на крову старе куће сунце је обасјало фотографије на зиду. Поред пожутеле прадедине слике из Великог рата, слика у боји, командант и чета ратних другова, међу њима једна жена, последњи изданак лозе Солунца. Родољубни слободин споменик. Оквир лепрша, вијори се рам од лептира у старој кући. Где се врата не отварају, душа не дише, ни кућа нема живота, и она се руши.

ДЕТЕ

Удала се са осамнаест година, мајка је већ мислила да ће остати уседелица. Сматрала је да су је проклела браћа од ујака јер је наследство баба Јерине остало мами, кућа, сад већ рушевна, њива и шума, добра крчевина. Матуру је прославила као трудница. Мама је била срећна… Проклетства, дакле, нема, узалуд се плашила. Муж је био горштак, као и она, сишла је само мало ниже, према граду. Тешко се живело, радило се пуно. Копати и пластити сено није могла док се није породила и већ после три месеца морала је на њиву. Дете, мушко у мараму, па га остави под крушку у хлад. 
Муж је био прек, а волео је и да попије. Копали су врсту кукуруза напар, па назад. Тако већ два дана. Док ископа другу врсту мало подоји дете и окачи да виси као смотуљак са крушке, изнад земље пô метра, ако се случајно откачи да не падне, да се не удари јако. Није јој било право, али ништа није могла. Копали су даље од урушене Јеринине куће, на страни горе према комшијској ливади. 
Дете мало заплака, мајка диже главу, испусти мотику. Муж ће: 
– Шта се одмах трзаш? Нека га, мушко је, нека ојача.
Она само погну главу, увуче врат у рамена и поче све брже да копа. Мушкић је престао да плаче. Врућина је, јара удара из земље, њу гуши мужевљева ракија која избија, не само кроз дах, већ и из његове коже. Волео је да је полегне украј шуме кад би било време пред ручак, само јој задигне сукњу. Обавио би то брзо, на њено олакшање. Данас је то трајало и трајало, ваљда јер је мало јаче заударао на ракију или јој се само чинило да је од врућине занемогла. 
Кад су се вратили, под крушком дете се љуљушкало умотано, сво у пени, око њега омотана змија спузала је и гамизала према старој кући. Муж је мотиком одсекао главу, исекао је скроз. Она је запомагала, узела дете вриштећи. Мали је био сав изуједан, већ плав. Кажу стари да змије иду на млеко.