Наталија Лудошки
ДИЈАЛОГИЧНОСТ ДЕЛА НИКОЛАЈА ТИМЧЕНКА

 

Николај Тимченко: Времена и радње. Писци и дела – везе и односи

Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац, 2023.

 

Утисак који се намеће о најновијој књизи из едиције Дела Николаја Тимченка, петнаестој у низу,[1] јесте њена хетерогена структура. Приређивач, Јован Пејчић, унео је у књигу Времена и радње: Писци и дела – везе и односи Тимченкове књижевноисторијске и интерпретативне есеје који се тичу широког поља интересовања овог полихистора – од философије до фолклористике, од историје до књижевности, од поезије до драме и театрологије. У књигу је ушло четрнаест текстова разврстаних у три целине.[2] Неки од тих радова већ су публиковани у другим (тематски строже конципираним) књигама Николаја Тимченка.

У тексту којим се отвара овај избор, Сократ и Доситеј, Тимченко указује на извесне сличности између двојице мислилаца и просветитеља. А једна од првих асоцијација на помен њихових имена јесте – дијалог. О делу „српског Сократа“, знаменити историчар књижевности, Младен Лесковац, у есеју Пред Доситејем, запажа: „Он у својим књигама не чинодејствује као сујетни литератори: има прередак дар да са читаоцима разговара“.

Исти „прередак дар“ поседује и Николај Тимченко. Стога је сваки сусрет с његовим делом занимљив и подстицајан. Управо из тог дијалогизма проистиче једна од вредности овог избора текстова без прецизно дефинисане дисциплинарно-тематско-жанровске окоснице. Читалац, у зависности од својих интересовања, струке и познавања теме, у већој или мањој мери, у сваком од огледа (и) ове Тимченкове књиге, увучен је у разговор, има потребу да допуњује, дописује, подстакнут да открива неочекиване везе и односе – управо онако како то, у једном од текстова овог издања, аутор констатује:

„Извесне књижевне и културне појаве за које би се рекло да немају никакве, чак ни привидне, а поготово ма какве узајамне везе, и те како су фактички повезане једном унутрашњом логиком, а када се она открије, дотле запретана, те везе изгледају тако природне, видљиве чак и на први поглед, јасне и неизбежне.“

Реч је о фрагменту из текста Слободан Јовановић и Богдан Поповић: пример духовне сарадње, који стоји први у низу друге целине књиге Времена и радње.[3] Тимченко у њему поставља питања на која бисмо, чини нам се, имали одговор: да, Јовановић и Поповић су и блиски пријатељи, о чему казује Бранко Лазаревић у дневничкој белешци из 1947. године: Поповић, не „нарочито социјалан човек […] С времена на време би изашао из повученог става у какав сукоб, али би се прво повлачио у своје књиге и, још више, у разговоре с пријатељима […] Нарочито треба подвући да се Богдан Поповић сав налазио у тим разговорима и монолозима. Деведесет и пет процената његове продукције, из области је те продукције. Нарочито га у том погледу зна Слободан Јовановић, изгнаник бољшевички и бољшевички робијаш у Лондону. Како он има добро памћење и сад живи у енглеској слободи, било би изванредно ако би засео и израдио сад једног Богдана како га је упамтио. Њихово пријатељство, разговори, заједничка путовања, заједничка бављења на појединим местима, стари су до 1941. неких пола века. Нико о Богдану не зна толико, колико Слободан. Његов Богдан Поповић en pantoufles, а он уме да портретише на начин какав је редак и у иностранству, био би један споменик том пријатељству; наравно, пун духовитости на рачун Богданов“.[4] (И доиста, већ следеће, 1948. године, написаће Јовановић оглед Богдан Поповић.)[5]

А Тимченко ће у првом од пет текстова у којима се бави делом и личношћу Слободана Јовановића, у приказу књиге Портрети из историје и књижевности, објављеним 1964. под насловом Слободан Јовановић као књижевник[6], написати и ово: „…он није само ерудита и писац истанчаног књижевног укуса; Слободан Јовановић је и слободан мислилац, радознао дух, трагалац за истином, дубок психолог, а уз све то и политичар, и у теорији и у пракси.“[7] Дакле, личност у чијем се карактеру, али и судбини, огледа Тимченкова вредносна скала.

Његово уверење да се становиште једног критичара открива и у избору дела којима ће се бавити,^[8] лако је документовати и у Јовановићевом случају.

Обојицу су, поред осталог, заокупљали Сократ и Доситеј. О знаменитом Атињанину Јовановић је писао у студији о Платону 1935. године. Уносећи „у јавни живот дух сумње и критике“, „гоњен као представник оног индивидуалистичког духа који се био развио у демократији“, „осуђен као хулитељ богова и кваритељ младежи“, „Пред судом историје, Сократ је прошао много боље него пред судом атинске демократије“, пише Јовановић.[9]

 О нашем Сократу – Доситеју, писаће пред крај живота, у тексту Један прилог за проучавање српског националног карактера (Видзор, 1964), видећи га као личност намерну да међу Србе уведе рационалистичко-просветитељска начела. Нажалост, његови напори неће уродити плодом. Пледирајући за хуманистички културни образац (саздан на постулатима античке филозофије), чији је циљ „облагорођавање појединца“, које се постиже усавршавањем: самопроматрањем и самосавлађивањем, и сам вођен наведеним начелима, кривицу за непостојање културног обрасца Јовановић је приписивао немару српских интелектуалаца. За Слободана Јовановића, питања културе имала су суштински значај.

И за Николаја Тимченка. Тако у тексту Усуд или дужност интелектуалаца, сврстаном у овај избор, као парадигматичне примере узима Слободана Јовановића и Николу Милошевића који „опомињу, да се у извесним временима, када се постављају питања ʼбити или не битиʼ и ʼко је коʼ – не сме ћутати и не сме живети у кули од слонове кости, ма колико поменута теоријска дела и интелектуални дигнитет говорили сами по себи.“[10] За мото свог промишљања о дужности интелектуалаца, по цену личне жртве, Тимченко бира реплику коју Слободан Селенић у драми Кнез Павле приписује најумнијем Србину у XX веку: „Откуд нам право да узвишени у својој рашчлањивачкој умности гледамо на свој народ и државу као на ружно позоришно упризорење са злим јунацима у главним улогама. Кула од слоноваче данас постаје уточиште неморалних.“

То данас, и не само на овим просторима, непрекидно траје.

Разматрајући антрополошке, историјске, етичке и естетичке, политичке аспекте књижевности и културе, Тимченко је на агору, међу корице ове књиге, увео класике и савременике, који, рекао би Андрић, причају вечито исту причу која, не знамo колико служи, али би требало да служи – човеку и човечности.

[1] Дела Николаја Тимченка чине књиге: Француске белешке, прир. Сунчица Денић (2006), Књижевност и догма. Година 1952. у српској књижевности, прир. Јован Пејчић (2006), Књижевна баштина Лесковца, прир. Предраг Стајић (2007), Мисао, реч – судбина. Античке теме, прир. Илија Марић (2008), Меланхолија и херменеутика. Мислилац и писац Никола Милошевић, прир. Јован Пејчић (2009), Између стваралаштва и егзистенције. О Андрићу и Црњанском, прир. Биљана и Владимир Мичић (2011), Смисао приповедања. О српској прози двадесетог века, прир. Владимир Мичић (2013), Психологија књижевне логорологије. Руске и српске теме, прир. Драгана Бедов (2014), Негатор или апологет. О Крлежином ангажману, прир. Миливој Ненин (2015), Будно око. Књига о Васку Попи, прир. Владимир Мичић (2018), На страни човека. Записи о српској прози, прир. Владимир Мичић (2019), Искуства и искушења критичке речи. Прикази, осврти, записи, прир. Наталија Лудошки (2020), Дух и правци српске поезије. Српско песништво друге половине ХХ века, прир. Александар Костадиновић (2021), Песников свет. О Хелдерлину, прир. Владимир Мичић (2022) и Времена и радње: Писци и дела – везе и односи, прир. Јован Пејчић (2023).

[2] Прву целину чине текстови: „Сократ и Доситеј“, „Вук и Старац Милија“, „Издајство као оправдање пораза на Косову“, „Песма и драма о Бановић Страхињи“, „О песнику Симовићу као драмском писцу“, „Усуд или дужност интелектуалца“, „Ништа није као што изгледа“ и „О Цветковићевој драматизацији Нечисте крви“. У другој целини штампани су радови: „Слободан Јовановић и Богдан Поповић“, „Часопис Књижевност у првим послератним годинама“, „Изданак раблеовског духа“, а у трећој: „Антологија српског песништва или песнички космос састављача“ и „Запис о песницима есејистима“. Књигу затварају Додаци (најпре извори из којих су текстови преузети, поговор Јована Пејчића „Времена и радње Николаја Тимченка“, напомена о писцу, списак досадашњих издања Задужбине „Николај Тимченко“ и именски регистар.

[3] Стр. 107.

[4] Дневник једнога никога, други део (1947), приредио Душан Пувачић, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 544–545.

[5] Штампан је постхумно у књизи Моји савременици, Виндзор, 1962.

[6] Поред овог, и већ поменутог текста „Слободан Јовановић и Богдан Поповић: пример духовне сарадње” (1997),  Тимченко о Јовановићу промишља и у текстовима „Усуд или дужност интелектуалаца” (1991), „Пример Слободана Јовановића” (1998),  „Слободан Јовановић и француска књижевност” (1999).

[7] „Слободан Јовановић као књижевник: Слободан Јовановић, Портрети из историје и књижевности“, Књижевност, год. 19, књ. 38, св. 2 (фебруар 1964), стр. 149.

[8] Николај Тимченко, „Песник као критичар”, Савременик, бр. 3, 1972, Београд, стр. 380.

[9] Из историје политичких доктрина. Платон – Макиавели – Берк – Маркс, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 9, прир. Радован Самарџић, Живорад Стојковић, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, 1990, стр. 14–16.

[10] „Усуд или дужност интелектуалаца“, Времена и радње: Писци и дела – везе и односи, стр. 72.