Мирјана Зарић
(БЕЗ)ГРЕШНО ЗАЧЕЋЕ СИМКЕ КАТИЋ У РОМАНУ КОРЕНИ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

,,А ово је све било да се изврши што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће затрудњети, и родиће сина.“

Матеј, 1.22 и 1.23

Књига пророрка Исаије

 

У Ћосићевом роману Корени, иако је у средишту приповедања патријархално уређење, пресудну улогу за опстанак породице Катић имају жене. Аћим Катић је потомак Кате и њеног слуге Луке Дошљака. По мајци је понео презиме и започео нову лозу којој прети изумирање јер му је један син стерилан, а другог сина се одриче због политичког сукоба. Прошлост се понавља, и Аћимова снаја Симка са слугом рађа мушко дете које спасава лозу Катића од гашења. Као да се у сенци доминатног патријархата крије један посебан тип матријархата који пресудно утиче на опстанак породице.

Патријархална заједница у којој доминира маскулинска култура има посебан систем вредности, формулисане обрасце понашања и хијерархијско уређење у којем полни статус појединца условљава његов социјални статус. Врховни ауторитет је мушкарац, док је жена у подређеном, пасивном положају. Патријархат подразумева „дистрибуцију моћи“[1] која дефинише односе међу члановима заједнице. Жена беспоговорно поштује неписана правила која готово да је чине обесправљеном.[2] У браку жена треба да испуни своју биолошку функцију и да се оствари као мајка. Етика брачног живота у патријархалном систему огледа се у потреби за потомством, а еротски догађај је прокреативни чин мужа и жене. У патријархалном браку прокреацијски ерос доживљава своју канонизацију. Такав брак, сматра Мишел Фуко, почива на односу који је лишен сваке врсте хедонизма.[3] У таквом систему супружници који немају потомство као да нису у браку. По неписаним правилима за бесплодан брак крива је жена. На њу друштво гледа са предрасудама и верује да ,,Нероткиња нема душу.“[4] Поред канонизације прокреацијског ероса у патријархату веома је снажан култ мушког детета.

Симка и Ђорђе Катић су петнаест година у браку, и немају деце. Кривица за бездетност приписује се Симки. Ђорђева јаловост се прећуткује – да би се прикриле породичне тајне из прошлости, али и да би се одржала форма патријархалног брака у којем је мушкарац супериорнији. Патријархални систем је замишљен као идилично, хармонично уређење у којем се оно што идиличну слику квари не износи у јавност. У том систему све што је забрањено је табу тема. Једна од забрана – која је прекршена и која за последицу има Ђорђеву јаловост – је инцест.

Инцест се од најстаријих времена дефинише као забрана. Говорећи о инцесту, Сигмунд Фројд налази да су још у племенима људи канонизовали забране у којима су препознали циљ опастанка својих заједница. Помиње ,,најзаосталије, најбедније дивљаке, урођенике најмлађег континента, Аустралије“[5] и систем тотемизма на основу којег су формиране родовске и брачне заједнице, те је важило правило: ,,да припадници истог тотема не смеју да ступају у међусобне полне, па према томе ни брачне односе.“[6] О инцесту говори и Батај који каже да је пресудан тренутак за успостављање ,,ограничења позната под именом „забрана““[7] био преображај ,,животиње на човека“. Батај сматра да је човек рано успоставио забране родоскрвнућа: ,,имамо разлога да мислимо да је сексуална активност од самог почетка морала имати извесну границу, коју морамо назвати забраном.“[8]

У Ћосићевом роману има неколико наговештених, али и реализованих инцестуозних односа. Истина, инцеста нема међу крвно повезаним члановима, али су односи категорисани као забрањени. Најпре, реч је о Ђорђу на чију неразвијену мушкост пресудно утичу две жене, мајка Живана и стрина Вишња. Прво наго женско тело које је Ђорђе видео било је мајчино када ју је отац тукао јер није рађала више деце. Наго тело требало би да подстакне еротско узбуђење. Али, овде је реч о односу између мајке и сина који је још увек дете. Нагост се везује за еротичност, али и за срамоту. ,,Нагост посрамљује“[9], каже Колаковски и додаје: ,,Наг човек био је животиња.“[10]

Посебно на развој Ђорђевог ероса утиче стрина Вишња са којом је имао прво сексуално искуство. Сексуални однос десио се у штали међу животињама, у простору који никако није еротичан. Сцена је врло натуралистички дочарана. Ђорђе памти непријатне мирисе, стринину сукњу, реп краве, млаз млека, сламу, јасле. Телесни однос потпуно је лишен говора. Комуникација са остварује само путем тела, у ћутању, као да су животиње. Однос који је иницирала стрина завршава се без речи. Своје прво сексуално искуство Ђорђе доживљава као смрт. Тада се код њега буди ерос који се развија као насилнички и усмерен је на разарање. Ђорђе презире жене и сваку жену поистовећује са стрином. Симку туче и жели да је убије, јер себе доживљава као њену жртву. У њеној лепоти препознаје нешто по себе погубно, што поровоцира садистичку страст. Њихова спаваћа соба није еропростор. Спаваћа соба је интимни, приватни простор у којем би супружници требало слободно да размењују емоције. Ђорђе и Симка брачни кревет називају мучилиштем и гробом. У њихову постељу улази нешто хладно, између њих расте ,,студ, језива као одран човек“[11] која наговештава трагичан исход.

У роману постоје још два потенцијална инцеста која се не остварују, јер јунаци контролишу еротске нагоне. Реч је о односу између свекра и снахе, и између снахе и девера. Везе нису крвне, али су категорисане као забрањене. Аћимови унутрашњи монолози откривају да је према снаји осетио еротску пожуду, док је однос Симке према деверу Вукашину дискретно назначен. Симка је врло брижна и емпатична жена. Али, у њеном опхођењу као да има нечег више од сестринске бриге. Симка га са симпатијама дочекује и сећа се да: ,,Све најлепше што би родило у њиховим воћњацима, виноградима и башти, њему је намењивала, њему остављала, слала му и нудила га кад дође.“[12] Симка од ових емоција не иде даље, као да схвата забрану и ,,осећа само неки чудан стид.“[13]

У односу Аћима према Симки писац је наговестио мотив „снохачества“.[14] Симку је Аћим бирао за сина по својим критеријумима, по плодности и физичкој снази – као да је нека расна животиња која ће служити за приплод: ,,Он је њу нашао и изабрао. Баш онакву какву је и желео снаху да има: крупну, бокату, да може децу као зечиће да рађа.“ Аћим ,,је циктао од радости кад је видео Симку с набреклим недрима и рекао себи ,,то је моја снаја“ и одмах зажалио што себи није такву нашао.“[15] У његовом опхођењу према снаји нема ничег заштитничког, очинског. Некаква ,,грешна ватрица“ јавља се у њему, али не пада у искушење, већ контролише еротске нагоне и жудње.

За разлику од Аћима, старац Никола према Симки осећа нешто сасвим друго. Никола живи у подрумском простору који се налази испод Симкине и Ђорђеве спаваће собе. Сведок је њихових најитимнијих тренутака и Симкиних патњи. Из тог подрума он посматра Симку: ,,Тада јој он шапуће речи које човек његова доба жени не говори, тепа стидно, очински и љубавнички, и бира израз, како то само настрано ћутљив човек уме.“[16] Николина осећања према Симки су чиста, искрена. У њему се мешају очинска заштита и љубавничка потреба за женом. Она је предмет његових старачких еротских пожуда. Она је његова Анима: ,,Још у младости је смислио ту жену коју, сит, голу и ситу, тера од себе да би осетио стид.“[17] Он одлази из Аћимове куће после Симкине смрти. Њена смрт је његова жалост, али и вера коју пророкује: ,,Кад умру, сви су људи млади. Бићу ја млад, и ти, стићи ћу те.“[18] У Симкиној смрти он долази до спознаје: ,,Жена никад не умире.“[19]

Изразито еротична као јунакиња, Симка је најтрагичнији лик у роману. Симка је тип патријархалне жене. Као нероткиња она је у врло неповољном положају. Муж је њен господар и има пуно право да је казни уколико не испуњава додељене јој улоге и обавезе. Сурово неписано правило налаже следећу казну за жену: ,,Ако му не роди сина, муж је може једноставно отерати.“[20] Жена која не рађа неретко је спремна на све само да би затруднела.[21]

Симкина одлука да учини прељубу има вишеструке разлоге. Заправо, њој је сугерисано да нађе мушкарца са којим ће затруднети. Дословно је и Ђорђе и мајка наговарају да мужу нађе замену. Ђорђе то чини у пијанству, а мајка наводи мушкарце које би могла да одабере за оца свог детета: ,,Најбоље с попом. Преровски поп Величко… За жену би и сиње море прегазио. А поп је, због мантије мора да ћути.“[22] Мајчине речи раскринкавају патријархалну заједницу која се крије под велом моралних кодекса, огољује се етика брака и друштвене заједнице која опсесивно мисли само на потомство: ,,То, ћерко, није грех. Пред богом су нероткиње грешне, а не оне што рађају држави војнике и богу вернике. Нероткиње иду у пакао.“[23] Симка је жена која слуша и чини оно што се од ње очекује. Она рађањем удовољава свима, поништава Ђорђеву јаловост, Аћим добија унука који ће продужити лозу Катића, син слуге Толе биће газда. Рађањем Симка са себе скида проклетсво и достиже циљ брака. Остаје газдарица и задржава материјалну сигурност коју је удајом стекла. Питамо се шта је превагнуло у доношењу одлуке. Да ли слепа послушност? Јака жеља за материнством? Или неутољива еротска глад и потреба за мушкарцем? Симка је у браку усамљена, незадовољна и незадовољена као жена. Она је представљена, и то управо из мушке перспективе, као фатална лепотица. Она је симбол женске плодности која вене поред јаловог мушкарца. Симка осећа Ђорђеву еротску немоћ и опходи се према њему као према детету: ,,Узимала сам те у наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња. А ти ме, јаду, уштинеш, уједеш као мало куче, само ме наљутиш и оставиш.“[24] Ђорђе не може да је задовољи, већ уједањем и штипањем само надражи њено тело. У њој се буди жена која чезне за неким ко ће је еротски задовољити, ко ће на њене страсти одговорити. Одавно она пати и сећа се: ,,По десетак вечери забадава сам облачила чисту кошуљу, а тебе нема. […] А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш.“[25] У њој су се палиле искрице које није имао ко да распламса у телесном узбуђењу. И када се дете роди, она га подсећа: ,,Јача сам!… Јача, ја стално могу, а ти се сломиш као брада. Када си? Када смо? Чик да се сетиш: кад смо?“[26]

Симка је можда једини лик у роману који не потискује свој ерос. Штавише, она га ослобађа, иако је њен ерос на првом месту усмерен на материнство и рађање. У моментима када остане сама, и када се препусти себи и свом телу, врхуни се жеља за другим телом. Изражена аутоеротичност дочарана је у сценама Симкиног купања. Симка улази у каду напуњену водом, која се сматра женским принципом сексуалности, и готово да започиње неку врсту самозадовољавања. Осећа сопствену снагу, своје тело, додирује груди и машта о неком непознатом мушкарцу: ,,Дуго је лежала непомична, уживајући у себи, безименом мушкарцу нудила снопове мишића, груди, трбух, удолицу бутина, нудила себе свесно невину са оштрим, јасним жељама, нудила снажним ручердама, мишићавим и длакавим прстима, нудила се некоме коме је сваку коврџицу и сваку бору на телу и све тело знала, само му лице никако није могла да види, том жељеном знанцу што је ретко посећује пред сан, иако је и сама у кревету желела да слатко сатре мушко, медведа, и треперела у победи те смрти што најдуже траје.“[27] Тај жељени знанац је њен идеални мушкарац. Она му лик не види, али зна да је то он. Сва се чула отварају, она је сама, слободна, тело је раздражено и она жели да ,,слатко сатре мушко.“ Симка се, додирујући своје тело, задржава на грудима које представљају симбол женствености и материнства. Готово да је на путу да доживи оргазмични ужитак, али се њен ерос одваја од првобитне жеље. Жеља за мушкарцем претаче се у жељу за дететом, за дечијим устима које ће њену крупну и зрелу дојку сисати: ,,Пуна ће му уста бити.“[28] Јован Делић у овој сцени запажа да је Симкин ерос ,,животодајан и усмјерен на оплођење, рођење, дојење детета.“[29]

Да ће Симка са Толом затруднети, наговештено је већ на почетку романа. Она Толи јавља да му је жена родила синове узвикујући оно ,,Мушки“. Толине шарене очи Симка је видела оне ноћи када је од Ђорђа добила батине. Толу је одабрала јер је слуга, јер само синове прави. Привукла ју је његова мушкост. Док га је посматрала на њиви ,,и пекла га очима“, саму себе је храбрила: ,,Она је жена. Над свима. Земља јој се подметнула да она њоме хода и њу да држи.“[30]

У роману је на натуралистички начин на два места описана Симкина прељуба. Читав еротски догађај смештен је у специфичан еропростор. Амбијент и декор у потпуности одговарају јунацима. Говор и поступци јунака су еротски кодирани. У дијалозима су кратке, једноставе реченице, пуне симболике и метафорике којима се предочава бујање страсти. Догађај се реализује у сеоској идили. Простор је јавни, однос је забрањен, одвија се кришом, што додатно јача страсти и интензивира еротски набој. Јунаци су прељубници. Ноћ је, месечина, природа је у врхунцу лепоту боја, мириса: ,,Кукурузи су стидљиво помањали плодне ресе, кријући их зеленим шаловима лишћа од врелог сунца, пред заранке. Цветање је голицало у ноздрвама, згушњивало дах, и она је подрхтавала слушајући Толино звиждукање у детелишту крај њиве.“[31] Природа се сједињује са еројунацима и као да саучествује у еротском догађају. Од пожуда и страсти готово да ,,запалила се земља.“ Симка осећа природу у себи, сва се њена чула отварају и дословно треба нешто/неко да испуни тело које се оголило: ,,и кукурузи, и дрвеће, нек све буде у њој, нека јој цело село гледа, њу голу, врелу, широку као њива, као њива, као поље, као цела земља под сунцем.“[32] Она више није субјекат који осећа себе у природи, већ објекат који даје себе: ,,Сва семца, све бусење трава, све корење и жилице, све лишће је у њој. Отвара се да кроз њу протекне цела бескрајна ноћ са свим рекама, зверкама и кукурузима. Сада је жена.“[33]

Однос иницира Симка. Тола се наводно одупире, одбија да седне поред ње. Напетост расте, сам тренутак еротског догађаја одлажу и једно и друго. Разговор личи на некакво надметање, обоје се присећају својих социјалних статуса, она је газдарица, он слуга. На Симкино ,,Да сам земља, прогутала бих неке. Да ме не газе“[34] Тола одговара: ,,Човек ти је као река. Кроз њега све мора да протекне.“[35] Тола се наслађује њеним бригама. Јер, зна да њен опстанак и опстанак свих Катића зависи од њега. ,,Хоћу да ме молиш“, говори јој, а она му прети да ће га из куће истерати. Да ли су се улоге замениле? Ко коме наређује? ,,Сад си моја! Ја сам слуга!“, говори јој Тола, док она осећа никада доживљену пријатност, ,,Јер никада на себи није имала толику снагу, па му се мека и устрептала подметнула да што дуже остане на њој.“[36] Он јој говори да ће их ухватити ноћ, а она у очају признаје: ,,Нека нас ухвати, дођи… Не могу више!“[37]

Дескриптивне деонице у приповедању еродогађаја имају снажну симболику. Природа се стопила са бићима и уступа им простор. Бујност и свежина природе прелива се на јунаке, простор је еротизован и продире у надражена тела. Симкино биће пада у екстазу, у власт чула. Ерос који је усмерен на рађање и дојење сада не постоји. Постоји мушкарац чијој снази се она диви и коју жели да осети. Привлачност је обострана. Телесно достиже врхунац и однос се завршава одједном. Тола бежи и оставља је на земљи ,,са испруженим рукама за побеглим загрљајем.“[38] ,,Ниси ме ни помиловао. И ти си човек!“[39], говори Симка док он одлази. Симка је сензитивно, еротично биће. Она чезне за пажњом, нежношћу, загрљајем. Њено тело не воде само нагони. Симкине испружене руке чекају загрљај, тело жели да буде помиловано, жели нежности, љубави, што потврђује да она не вапи за обезличеним сексуалним односом. Сексуалност је, сматра Пас, једноставан чин.[40] Али, са Толом нема загрљаја, нема љубавне нежности. Тола је само задовољио Симкину страст и помогао јој да испуни циљ.

Дескрипција простора у роману је нарочито важна. Тела су у простору који је њима познат. Реч је о сеоској средини, о људима који живе у природи, са биљкама и животињама. Значајну улогу игра соматизација и емоционализација природе. У природном амбијенти попут баште, њиве, воћњака еротски нагони су врло јаки и изражени. Такође, у роману је присутна флорална симболика. Насупрот црном јасену који симболише Ђорђеву еротску јаловост, ту су воћњаци, посебно јабуке. Јабука је дрво познања, плодно дрво. У јабучару је зачет Адам. У роману су честа поређења. Јунаци једни у другима препознају нешто анимално. Реч је о сељацима који су сведоци размножавању биљака и животиња. Њихов говор је израз њиховог менталног склопа, културе, образовања, социјалног статуса. Тип јунака отвара тип реторике. Говор Ћосићевих јунака је неретко груб, прост. У ноћи када се Симка порађа, Тола каже: ,,Ништа ти се ту не разликује жена од које друге животиње.“[41] Однос између мушкарца и жене посматра се као парење животиња. Аћим је Вишњу и Ђорђа затекао ,,на тавану, заврђене као црвене бубе.“[42] Адама који се рађа Никола пореди са телетом: ,,Тако као ти, и теле излази на свет. И ти, Симкина освето, као и теле нећеш знати ко ти је отац, ни ко ти је деда.“[43]

Једно од најзначајнијих поређења у роману односи се на поистовећивање жене са земљом. Јунаци свој живот проводе на земљи, од земље живе, са земљом се сједињују. Земља се персонификује и постаје тело које се оплођује, наводњава, храни и рађа живот. Жена је њива на којој мушкарац сеје своје семе. Мотив семена и клијања је врло чест у роману. Сејање се односи на оплодњу, на спаривање мушкарца и жене, а дете је семе које клија. Земља је симбол плодности и живота. Њене моћи су плодотворне, а њена родност се у циклусима обнавља. Уз реч земља, која је у многим језицима именица женског рода, често стоји одредница мајка. Земља се у многим религијама и митологијама обожава као божанство, прамајка свега. Николин монолог на крају романа садржи нешто од прастарих веровања у земљу као мајку и у њен брак са сунцем: ,,И земља је женско, јер је ору, сеју, заливају, и она рађа. И свет и трн. Ако. Затицао сам ја њу, земљу, више пута на гомили са сунцем. Гледао сам ту курву што газимо по њој како цепти чекајући мужа. Она је увек женетина без срама а муж јој сунце, иако јој сваког пролећа долази исти, целог марта се стиди да притисне и навали на њу.“[44] У Николиним промишљањима препознајемо читав еротски догађај: ,,Муж је давно подерао и појео земљи кошуљу, па је сву масну, дебелу и мокру оставио ветровима да је оперу, осуше и рашчешљају јој рутаве шуме. Земља се нудила удовички разгољена у пожуди, чуо је како шкргуће, шапће тепање, и како се кикоће полудела од чекања, а муж сунце се облацима стидео. Никола је презирао цмољу а мрзео бестидницу. Па се облаци размакоше и он, сунце, зари бело рало у равницу жениног трбуха улеглог у шуме.“[45] Земља је еројунакиња која врхуни своје страсти и из чије утробе се рађа нови плод. Обраћајући се тек рођеном Адаму, Никола поручује: ,,Кад дорастеш да ореш по женама, никад их не жали. Буди плуг и семе. И ори и сеј док не цркнеш […] А ако си женско, ти, крвавче мало што њој сада крста разваљујеш, онда да си њива поред реке што сваке године рађа.“[46] Рађање Адама, који симболички носи име првог човека, доноси спас и обнову, али у исто време наговештава смрт оне која га је родила. Симкино зачеће Никола види као божански и светачки чин који доноси спасење Аћиму, Ђорђу и Толи. Рађање је њен подвиг који се завршава смрћу.

Сви Ћосићеви јунаци носе у себи набујале страсти и пасије које их ломе, деформишу и изазивају сукобе. Те страсти везане су за притајене еротске жеље и незадовољства. Ликови су заточеници својих унутрашњих светова, јер потискују истине о личним драмама које проживљавају. Драмска напетост се врхуни и ликови падају у власт мржње, љубоморе, беса и очаја. Они су робови страха који угрожава њихову егзистенцију. Ђорђе се бори са својом сексуланом немоћи. Бежи од куће, утеху тражи у алкохолу и свети се свему што је женско. Вукашин се жени, али се пита какво је тело његове будуће супруге, да ли је лепа, да ли њене сукње прикривају некакав телесни дефект. Аћим потискује жељу за снајом и бежи од чињеница да је постао газда захваљујући мајци, а не оцу. Тола према Симки осећа страст и види њену лепоту, али Толин пристанак на сексуални однос са Симком пре би се могао посматрати као неко тријумфално наслађивење над женом која је социјално одређена као супериорна. Једина која не бежи из куће и која на олтару Аћимовог дома полаже своју жртву је Симка. У атмосфери у којој нема љубави и топлине, у којој свако осећа језу, хладноћу и блиски сусрет са смрћу Симкино зачеће је безгрешно. Из њене чисте, искрене еротске пожуде клија жеља за материнством. Она је жена страсти, жена чистоте, невиности. Умире, али после њене смрти остаје живот.

Симка односи тајну о својој прељуби у гроб. Ђорђу, на питање чији је Адам, одговара: ,,Твој је“ и понавља: ,,Твој је. Кунем се!“[47] Да ли штити себе или дете које оставља за собом у кући у којој љубави никада није било? Ми можемо Симкин одговор тумачити са претпоставком шта би било, кад би било. Ђорђе је врло агресиван и прек човек, склон пијанству. Аћим Адама до Симкине смрти није прихватао као унука. Симка је очигледно мислила само на дете, одлучивши да тајну о очинству однесе у гроб. Сва њена љубав, све њене страсти и жеље слиле су се у љубав и бригу према сину. Уосталом, открити истину више нема смисла. Циљ брака је остварен. Њена функција је испуњена, њена жртва је принета, а њено зачеће у том погледу не би могло бити грешно, већ сасвим безгрешно. Зато Аћим прихвата и грли Адама, јер више није битно ко је отац, тако се ,,…богу родио син, а није му био син. И њега је други оцем учинио.“[48] Њена прељуба није превара ни освета. Прељуба је испуњење њене основне функције и улоге у систему у којем живи, али и испуњење њене личне жеље. Само једном је била са Толом, и само једном је осетила мушкарца уз себе и нахранила своје страсти. Преломила је и бирала вредност која је примарна, а то је потомство. Слично је учинила и Ката, али Ката је за разлику од Симке била удовица која је имала жељу за породом. У њеним речима о рађању синова ишчитава се национално колективно мишљење: ,,А мораш да имаш чопор синова. Тројицу унапред одвоји за рат. Нама Српкињама пола порода одувек бојеви потроше и турски јатагани пожњу. Нешто нам однесу болештине, па нама или остане један или нам крв угињава.“[49] Од Кате започиње принцип матријархата. Ката је мушкобањаста, више је мушко но женско. Она је удовица, газдарица која се поноси због социјалне супериорности и надмоћи, говорећи о Луки ,,Мушко је, и слуша. Кад смо сами, он ме још увек зове газдарица.“[50] Симка је та која је од пропасти сачувала кућу Аћима Катића. Својим подвигом и жртвом потврђује да у суровом патријархалном уређењу – жена ипак има значајну улогу.

  

[1] ,,У патријархалној култури мушкарци имају неприкосновено виши, готово у свему привилегован положај у односу на жене.[…]Ово неписано, свето правило признају не само мушкарци, већ и жене. По општем мишљењу, жена је мање вредно, инфериорно биће у односу на мушкарца.“, Ж. Требјешанин, Представа о детету у српској култури, СКЗ, Београд, 1991, стр. 303.

[2] ,,У нашој патријархалној култури жена прихвата свој инфериорни положај, а властиту потчињеност мужу на безброј начина ритуално и јавно демонстрира. У свакодневном животу, у разноврсним ситуацијама, супруга вербалним и невербалним понашањем исказује своју ниску социјалну позицију, респект и понизност према свом мужу.“, Исто, стр. 302.

[3] Види у М. Фуко, Историја сексуалности, Просвета, Београд, 1988, стр. 142.

[4] Д. Ћосић, Корени, Отокар Кершовани, Ријека, 1977, стр. 124.

[5] С. Фројд, О сексуалној теорији/Тотем и табу, Матица српска, Нови Сад, 1969, стр. 124.

[6] Исто, стр. 126.

[7] Ж. Батај, Еротизам, БИГЗ, Београд, 1980, стр. 34.

[8] Исто, стр. 56.

[9] Л. Колаковски, Епистемологија стриптиза у Горопадни ерос, М. Комненић, Просвета, Београд, 1981, стр. 27.

[10] Исто, стр. 24.

[11] Д. Ћосић, Корени, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. стр. 106.

[12] Исто, стр. 79.

[13] Исто, стр. 80.

[14] ,,То јеслучај када свекар живи у непристојним односима са својом снахом.“, Т. Ђорђевић, Наш народни живот, Књ. 2, Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1930, стр. 153.

[15] Д. Ћосић, Корени, „Отокар Кершовани“, Ријека, 1977. стр. 230.

[16] Исто, стр. 83.

[17] Исто, стр. 292.

[18] Исто, стр. 304.

[19] Исто.

[20] Ж. Требјешанин, Представа о детету у српској култури, СКЗ, Београд, 1991, стр. 304.

[21] ,,Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе скине проклетство. Према томе, нормална жеља жене да роди, појачана друштвеним притиском као и дуготрајним очајањем због крајње неповољног положаја у којем се налази, представљају снажне мотиве који покрећу ове презрене и малтретиране жене да поверују у ефикасност магијских поступака за плодност“, Исто, стр. 55.

[22] Д. Ћосић, Корени, „Отокар Кершовани“, Ријека, 1977, стр. 192.

[23] Исто.

[24] Исто, стр. 85.

[25] Исто.

[26] Исто, стр. 281.

[27] Исто, стр. 134.

[28] Исто.

[29] Ј. Делић, Романи Корени и Бајка као пресудна дјела у романсијерском развоју Добрице Ћосића у Књижевно дело Добрице Ћосића : зборник радова (2018), Филолошки факултет, Београд, 2018, 72-73.

[30] Д. Ћосић, Корени, „Отокар Кершовани“, Ријека, 1977, стр. 190.

[31] Исто, стр. 194.

[32] Исто, стр. 195.

[33] Исто, стр. 190.

[34] Исто, стр. 197.

[35] Исто.

[36] Исто, стр. 225.

[37] Исто, стр. 198.

[38] Исто, стр. 225.

[39] Исто

[40] ,,Сексуалност је једноставна: нагон ставља животињу у покрет да би извршила чин продужења врсте. Њена једноставност потиче отуда што је реч о једном безличном чину: јединка служи врсти на најнепосреднији и најпосреднији начин.“, О. Пас, Еротизам и сексуалност у Горопадни ерос, М. Комненић, Просвета, Београд, 1981, стр. 60.

[41] Д. Ћосић, Корени, „Отокар Кершовани“, Ријека, 1977, стр. 262.

[42] Исто, стр. 230.

[43] Исто, стр. 242.

[44] Исто, стр. 241.

[45] Исто.

[46] Исто, стр. 240-241

[47] Исто, стр. 299.

[48] Исто, стр. 246.

[49] Исто, стр. 228.

[50] Исто, стр. 147.