Ксенија Катанић
СНОВИТЕ ПРАСЛИКЕ
Ненад Шапоња: Срећна вода или Како уловити сан кроз који дишу душе одбегле из овога света
Прометеј, Нови Сад, 2024.
Ненадa Шапоњу, који се одавно налази на линији наших најбољих песника, сматрамо гласовитим представником српске интелектуалне поезије. Стилизоване са пажњом, Шапоњине песме освајају мисаоношћу и богатством уметничке маштовитости. Комуникативне су, читаоца задобијају већ при првом читању, памте се. Кад машта рашири крила, чујно шумни и брујни, топлином преливени стихови (јер поета негује топло осећање за живот), показују да припада постмодерни. У њима се нижу лирске медитације о битним питањима егзистенције. Све оне су, снагом живописног језика, унеле несвакидашњу психолошку свежину у данашњу поезију. Сведоче да је језик инструмент, који, кроз метафоричка поређења, ствара уживање. Унеле тежњу да се, широким мисленим радијусом, продре до „скривене душе“ ствари и до исконског смисла. Да се одгонетну тајне суштине, које постоје испод света појавности. Певати не значи репродуковати оно што се види, него оно тајно опажено учинити видљивим.
Шапоња је рано ушао у свет поезије као уметности говора. Стварајући духом и осећајношћу, он тежи да у песничку мисао и емоцију пренесе све највиталније сокове живота и духовне контрапунктике (песничку делатност започео је крајем осамдесетих). Од тада се непрестано интелектуализовао и духовно уздизао. Да има индивидуалну јединственост, засведочиле су све досадашње бројне збирке песама: Ђоконда (1990), Одрази варке (1993), Очевидности (1996), Море (1998), Четири поеме (2000, 2001), Слатка смрт (2012), Постоји ли додир твоје душе? (2014), Изгледам, дакле нисам (2017), Силазим у тишину тега бачене коцке (2019), Психологија гравитације (2023).
Шапоња и у прози исказује свој таленат: познат је његов путопис А Брисел се да преходати лако (доживео три издања: 2018, 2019, 2022). Био је и дугогодишњи критичар београдске Политике (1996-2005), трудећи се да унапреди књижевно-критичку мисао. Године 2002. је основао једну од најпризнатијих издавачких кућа „Агору“, која објављује најквалитетније наслове савремених стваралаца. Такође је посвећен и уметничким вредновањима. Књиге есеја и критика су: Бедекер сумње (1997), Аутобиографија читања (1999) и Искуство писања (2001, 2002). У њима до израза долази велика књижевничка култура. Уметнички поступак анализе носи карактер енциклопедичности, што особито доприноси вишестраном и емпатијском стваралачком тумачењу појединих књижевних дела.
У свим својим збиркама песама Шапоња пева имагинативним стилом: рано се сусрео са ирационалним и недознаним садржајима несвесног. У песничком узбуђењу, он користи лиценцију сањарења, саздајући стихове који имају велику сличност са светом сна (грчки: онирос). Јер, Шапоња је велики сањар: његова аrs poetika се корени у (полу)сну (по древном тумачењу, сан и заумност су исконски темељ стварања). Могло би да се тврди да је субјект Шапоњиног певања, у ствари, сопствена душа као принцип живота. То значи да је извор поезије заправо подсвест (снови су лирика подсвесне душе). На пример, збирке песама под насловом Одрази варке или Слатка смрт, откривају да сви Шапоњини стихови имају сновиђајну ауру. Поетски проседе и у збирци Постоји ли додир твоје душе?, на пример, нуди богате снолике слике (неко је рекао да су снови краљевски пут у несвесно), а то значи да доминирају садржаји из подсвесних предела душе. И Изгледам, дакле нисам и Психологија гравитације, на пример, доживљавају се као онироидна текстура, јер је сањарење жижа Шапоњине стваралачке уобразиље. Једноставно речено, све досадашње збирке потврда су да се, у поетској инспирацији, поета суочава са дубоким ирационалним снагама. У сну – резултанти душе (ума) – он настоји да отајни свој снени душевни свет. Тежећи Апсолуту, тананим интуитивним продирањима отворио је простране визије у сопствену духовну суштину. А откровењска, интуитивна природа спознаје, познато је, увек се стани у песниковој души – монади – која је, као аутономна структура, персонификација несвесног (као окосница света, она је и еманација светлости, што је њен исконски статус). У систему менталног живота, душа – извор смисла – заправо ствара сновите (пра)слике велике сликовите снаге. У њој, познато је, пребива Јаство као њено најдубље средиште и њена тоталност, које је уједно и станиште vitae iluminative. Саздани у интуитивном блеску несвесне психе, Шапоњини постмодерни стихови стога увек представљају отисак душевних тајни и откровења, као огледала седиментних слојева песниковог несвесног живота. И метафизичког сензибилитета, којим, у луку од материјалног до надстварног, аутор тражи мудрост животних истина.
Додајмо: Шапоња је, у свим својим збиркама, фигуративним песничким језиком изаткао густу мрежу поетских слика. Оне су одраз стварности искуственог и духовног света. Карактерише их концизност метафоричког начина казивања. Белодано откривају сву сложеност метафорике као средства песничког изражавања. Метафоричким спојевима поета улази у безброј непредвидивих равни. Отуда Шапоњини стихови носе читав спектар тајних аналогија (аналошка реторика је, заправо, и створила метафору), којима песник тежи да искаже осећај неисказивог (у њима каткад има и тамновитости). И да, проналазећи скривене сродности, одгонетне суштаствену стварност, с обзиром да, као стилски модел, метафоре и дају бит стварима („Само ткиво језика и, самим тим, мишљења, сачињени су од метафора“, написао је Пол Клодел). Тачна је изрека, која се може применити и на новосадског поету, да првенствено метафора одлучује о стваралачкој индивидуалности одређеног песника и угледу његове поезије. Напоменимо да се Шапоњине песме врло често одвијају и у форми парадокса, парафразе или контраста, и њиховој комплементарној примени.
Иако све критике поводом Шапоњиних дела носе ласкав тон, његов опус још није постао предмет скрупулозног проучавања.
Најновија збирка песама под насловом Срећна вода или Како уловити сан кроз који дишу душе одбегле из овога света? тече такође у оригиналном ониро-стилу. Представља стваралачки колаж од три циклуса (Позив на свечаност очију и душе; Баладе о недостајању; Постајеш ли оно што видим?), у којима је оваплоћена чудесна збиља сновиђења (у античком духу схваћена, вода (праоснова свега) представљена је у метафоричком значењу, у синонимици са сном). У њима се нижу реторска питања о пуноћи битка, тачније о дуализму тела и душе. Песник-сомнамбул снива будан, заправо снатри, због чега је и за ову збирку карактеристична постмодерна поетика подсвесног стварања. Афористички кратке песме сведоче да је у акту певања доминантна несвесна компонента духа („Тражим и сабирам / трагове непролазног / у нашим животима. // Живим док те гледам. / Поред тебе постајем ти. // Непролазна си, / промењива душо, / најчистија лепото. // Да ли сам игде, када тебе нема?“). У стиховима се, као спецификум певања, огледа снажно струјање ониричких асоцијација. Шапоња се служи методом сна, који, у вечној потрази за смислом, тече у синкретичкој атмосфери асоцијативних искричења (често примењује дијалогичност). У Срећној води је реч о сновитој игри у аранжману подсвести, о интуитивним просветљењима која плене дубином рефлексивности и богатством језика (као фикција пореклом из архетипских дубина, језик се поглавито и ствара и обнавља у сну: „Тражим ону реч / која може да ме заштити, / макар је чуо у сну, / макар је опипао испод коже, / испод дана, / до којег не могу продрети!!). Читамо да: „Срећну воду, / ту најскупљу сузу, / носио сам на длану, / далеко и нигде, / док био јесам. // Чувах је ко паучину, / од поветарца и од туге, / од смисла у коме се страда, / од злог ока и од јуче. // Беше капљицом океана, / трајна и бескрајна, / неухватљива и неопрезна, / само мени знана“. Песник се поверава: „Разматрам све те разлике / између привида и вида, / између тебе и мене, / између тебе и свега, / и слутим да си ту, / увек на мом рамену, / чак и када не осећам / то перце разлике, / оне у којој јесмо“.
У Срећној води душа је носилац моралних својстава и дубоке етичке дијалектике („Како препознати доброту, / како јој се приближити заувек?/ Има ли доброта мере, / скрива ли се, / или открива, / испред и иза нас? //С киме још могу да говорим, / без речи и реченог, / с ким јесам, / и кад нисам?“). Као синоним честитости и истине, она је божја искра („Твоја природа, / неухватљива је, / јер чиста је лепота. // Твоја неопрезна душа, / нестварна је, / јер игра је, / најчистија. // Кад ми се приближи, / ја засветлуцам, / јер игра та је простор, / у којем се душа / твога светла сећа“). Кад, у стању стваралачког узбуђења, пером заклизи у област сна, тј. кад приступи својој унутрашњој стварности и садржајима несвесне психе, поета, уствари, преписује ониризоване слике из сопствене душе („Мутна вода коју сањам, / сваког месеца младог, / када изнова поверујем / да календар постоји, / тече управо у мене. // Шта год да учиним, / изневерићу ту уникатну чежњу / која ме одводи у сан“). Стога може да се понови да је, и у Срећној води, предмет певања духовна стварност, тј. душа као ентитет, из које, у вечном превирању мистичног (сновног) искуства, навире бујица несвесних слика. Кад, у стању песничке креативности, продру у свест у виду снова, идеја, представа или интуиције – сваки стих носи дрхтај душе ка неспознајном („А како изговорити / све те невидљиве речи, / како их привити уз душу, / како се открити / у сигналу који дајеш, / како препознати / праву реч, / и праву душу, / у исто време? // Како у свету кога нема / отворити свет кога има?“).
У Срећној води поета такође настоји да, кроз чин сна, кроз медитативни однос, одгонетне енигматизоване мистерије ега и света. Да, ангажманом подсвести, разуме суштинско Јаство, због чега солипсизам окриљује стихове (Мандељштам: „Поезија је свест о сопственој истини“). У Срећној води нема затамњеног ни непрозирног смисла, нема херметичких ни несаопштљивих песничких слика. Има само метафоричке бујности и многозначја, у којима, кроз ониро-магму, као шапат невидљивог духа, израњају сновне слике. Као интуитивне, архетипске идеје (архетип је нуклеус психе), душевне (пра)слике су носиоци маштовног битка. Кроз (пра)слике поета вербализира искуства која се налазе у несвесном (свесно је творевина несвесног). Тежећи да докучи истине света, он метафорским речима прави несвакидашње живописне силогизме („Цвет је постао сунце. / Донео је гравитацију / у којој препознах / ток срећне воде. // Од када сањам / у тој гравитацији, / сунце заувек сија, / а сенке су се дубоко сакриле / у наша тела. // И док препознате душе / сазреваше брже, / убрзано време постало је неизмерно, / а свет цео стао усред тебе“). Отуда етерични свет сниваних песама обилује ефектима парадокса, као једним од основних својстава несвесног (пореклом из света сна, стихови – говорни низови са симболиком лавиринта – једино су и изразиви у парадоксима: парадоксална је само њихова срж). Читамо: „Тражим и сабирам / трагове непролазног / у нашим животима. // Живим док те гледам. / Поред тебе постајем ти. // Непролазна си, промењива душо, најчистија лепото. // Да ли сам игде / када тебе нема“. Као стилска фигура, и контраст је такође чест стилски исказ у Срећној води. Песник свет посматра у двоструком аспекту, у двоплету, у дијаметрали: биће-небиће, тело-душа, време-безвреме, време-простор, вид-привид, видљиво-невидљиво, близина-даљина, топло-хладно, светло-тамно, ватра-вода…
На свом егзистенцијалном путу откровења тајни, Шапоња је велики тражилац и питалац (у стих се често прокраду и ироничне парафразе). Море га бројне егзистенцијалне недоумице: иако свестан да је на свету све променљиво и релативно, трага за упориштем, за смислом постојања, живљења: „Трајемо у слутњи, / живимо у ишчекивању, / ван кога нас нема. // Место спајања, / и место раскида, / тамо су и овамо, / али на истој обали света. // Даљина у којој се срећемо, / зове се близина. / Близина је једино што постоји, / у привиду овог, / и у њој најчешће нисмо“. Мада неки стихови носе гностички тон, Шапоња ипак остаје агностик, уобручен вечним варкама и сумњама, несигурношћу, зебњама и илузијама. И сумњом и скепсом које трајно подгризају биће и гоне га у ескапизам. У његовом филозофском погледу на свет је очит бол постојања, зато што је геометрија данашњег профаног света скроз изокренута, а „човјек је само зрно пијеска у несагледивој пустињи овога свијета“ (М. Селимовић). Записује у стиху: „Када уђеш у овај дан, / сасвим сиурна да си у њему, / видећеш како сјај бића покрет тела постаје, / видећеш и да губитак је мисао добитка, / баш тамо где сија, од јутра до мрака, / од сутра ка јуче, од овог до оног, / незнаног а знаног. // Видећеш да одлази се тамо где се не стиже, / да јесам само кад постајем ти, / вода она по којој се хода. // Видим те и када купаш душе лажне, / и као неприметне, / и као важне. / Али најчешће те видим, / осигурану сасвим / у оном сну / кроз који дишу / душе одбегле из овог света“. Песник дозива онострано, које интуитивно наслућује. Посеже за метафизичким осмишљавањем егзистенције (јер човек је и астрално биће). Разматрајући нематеријални аспект душе и њен статус у оностраности, тражи езотерични смисао. По стиховима пахне густа метафизичка сета, која свагда пребива у географији душе.
Срећна вода се доживљава и као љубавна поезија. Стиховима у интимистичком тоналитету, Шапоња фиксира и најличније теме: исповеда љубав као најсветији домашај. Многи стихови су одломак аутобиографије: доносе свежину проосећаности („Усред вртоглавог мора, / душа би потонула, / да нема тог сидра, / у очима твојим. // Кроз њих гледам / све оно што не видим, / опасним оком, оним, / у коме је одсутност / мера свих ствари). // Неухватљива беше, / та срећна вода, / чаролија израсла до сна, / семе тугом посејано, / зрачење присуства, / маска изненађења, / лепота сачувана у доброти, / искушење у коме те нећу наћи“. Из странице у страницу, уз афирмацију живота, потврђује се васкрсно дејство љубави, због чега експресија има интонацију среће, а стихови – сеизмографија сневности – носе филозофију радости.
Уз маштовит узлет стваралачке имагинације, Ненад Шапоња је у Срећној води отворио етеричне просторе свог духа. Као изразит мисаони песник, човек који воли мудрост, снажном метафоричком експресивношћу, стихове је обогатио атмосфером духовности. Венцем поетских рефлексија, заправо спреговима упечатљивих асоцијација, учинио је да се, као есенција поезије, у пуном сјају и у високом артизму покажу светлост душе и њена безмерна лепота, што тако снажно привлаче поетску имагинацију. Баш то је Шапоњу и начинило антологијским песником.