Душан Милијић
ВЕДРО НЕБО ИШТЕ ГРОХОТ: ТУМАЧЕЊЕ ДВАЈУ СТИХОВА ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА

 

Приредивши Горски вијенац поводом стогодишњице првог издања спева, Антун Барац је, у предговору свог коментара Његошевих стихова, на својеврстан начин одао признање Милану Решетару, који се током претходног периода истакао као најрелевантнији коментатор Горског вијенца, па се стога и сâм Барац највећим делом служио управо Решетаревим тумачењима. Али, иако је Барац признао да је Решетар „добро протумачио највећи дио теже схватљивих мјеста“, ипак је напоменуо да је Решетар грешио „у случајевима кад је поједине стихове објашњавао без везе са смислом одломака у којима се ти стихови налазе и кад је некакве алузије и прикривен смисао гледао тамо гдје је Његош говорио сасвим неувијено“. Такве Решетареве омашке, на које је иначе с правом указао, навеле су Барца да закључи како је „од свих тумачења појединих Његошевих стихова најбоље оно које је најједноставније“.[1]

У време кад је Антун Барац састављао свој коментар Горског вијенца (1947) имало је разлога да се сматра како се многе Његошеве мисли заиста могу објаснити на једноставан начин и да опширни коментари у таквим случајевима само стварају додатну забуну. Мислило се да оно што је ионако јасно и чисто попут ведрог и мирног неба не треба узнемиравати грохотним звуцима, односно да оним стиховима за које се мисли да им је значење прозирно не треба додавати било какав коментар, а камоли трагати за скривеним симболима и језичким обртима.

Али, такво се схватање временом претворило у праксу да се Горски вијенац, али и многа друга Његошева дела, прештампавају без икаквих тумачења – као да су приређивачи почели да се плаше да би уношењем коментара увредили читаоце, као да би и једно објашњење значило да читалац није довољно проницљив да сâм схвати смисао стихова. Тако се дошло до парадокса да је Горски вијенац био више пута коментарисан средином двадесетог века (од 1940, кад се појавио последњи коментар Милана Решетара и коментар Божидара Ковачевића, до 1973, кад је први пут одштампан коментар Николе Банашевића), дакле онда кад се сматрало да многим стиховима заиста није потребно додатно објашњење и кад наука још увек није била на том нивоу да проникне у сваку Његошеву језичку и стилску бравуру, него што је, на пример, коментарисан о стопедесетогодишњици првог издања (кад се појавио једино коментар Александра Младеновића. А да не говоримо о доцнијем све мањем посвећивању пажње стилској и уметничкој вредности самих стихова – насупрот све чешћем коришћењу песникових идеја (како правих, тако и оних наводних) у дневнополитичке сврхе.

А не само што је наука о језику и књижевности, па са њом и његошологија, довољно напредовала током друге половине двадесетог века – да се малтене сваком стиху Горског вијенца може дати стручан коментар (чак и тамо где нема било какве метафоре или симболике) – него су поједини стихови и пре стогодишњице првог издања спева имали толико различитих тумачења да је већ и за узгредно навођење дотадашњих супротстављених коментара требало издвојити солидан простор, као што је случај са стиховима:

 

Јунаку се чешће путах хоће

ведро небо насмијат грохотом.

 

Михаило Стевановић је – имајући у виду коментаре што су за Горски вијенац саставили Стефан Митров Љубиша, Милан Решетар, Божидар Ковачевић, Трифун Ђукић, Антун Барац, Ђуза Радовић, Видо Латковић, Никола Банашевић, као и спорадична тумачења што је објавио Данило Вушовић – напоменуо да је мало коментатора који су наведене стихове оставили без објашњења, али да се ни двојица од тих коментатора „у свим појединостима не слажу у своме схватању“ значења тих стихова, као што је и „мало ко од читалаца сасвим задовољан досадашњим тумачењима“, што значи „да је ово место у Његошеву спеву једно од најмање схватљивих“.[2]

Ипак, у једноме је већина коментатора била сагласна: да се ова два стиха, која стоје на почетку друге половине другог кола (које почиње стихом: „Чашу меда јошт нико не попи“), односе управо на оно што ће бити опевано у другој половини дотичног кола. Наиме, у првој половини кола пева се о поразу што је зетски владар Иван Црнојевић, познатији у народној традицији као Иванбег, доживео борећи се против Турака, као и о његовој огромној тузи за братом Урошем, погинулим на Ћемовском пољу, док се у другој половини кола опева Иванбегова победа над Турцима (како сâм Његош каже: „у Каруче, на крају Црмнице“), што је уједно и освета за братовљеву погибију.

Међутим, пошто се синтагма „ведро небо“ и израз „насмијат грохотом“ могу посматрати као супротни појмови, при чему би први означавао срећу, а други подругљиво смејање, није било тешко помислити да се стихови односе на први део кола, тачније да представљају алегоријски закључак којим се наглашава да јунакова ратна срећа и успеси на бојном пољу (што симболизује „ведро небо“) често могу да се преокрену у несрећу и поразе (кад се небо, метафорично речено, насмеје „грохотом“, иронично).

Премда се алегоријом изненадног небеског смеха заиста означава преокрет, стихови ипак нису, према речима Вида Латковића, „закључак претходног дијела кола у коме се налазе“, него „њима почиње други дио тога кола“, што се види „и по томе што у рукопису Горског вијенца иза ова два стиха стоје двије тачке“[3] – а преокрет се састоји у томе што је Иванбег, након претходног пораза и губитка земље, успео да под старост победи Турке и да освети страдање свог брата.

Да се наведени стихови заиста односе на други део кола, види се и на основу тога што иза њих долазе стихови који несумњиво најављују Иванбегов осветнички подвиг:

 

Иван чашом наздрави освете,

светим пићем, Богом закршћеним.

 

Навевши да израз „насмијат грохотом“ значи „смијати се весело у грохот“[4], Стефан Митров Љубиша оставио је недоумицу да ли се за такав весели смех подразумева да је то подршка коју небо пружа јунаку – или да је то, ипак, ругање јунаку, пошто је небо, односно судбина, свакако моћнија и од највећих земаљских јунака.

Иако је Милан Решетар споменуо како неки мисле да спорни стихови значе „често се пута јунаку небо наруга, тј. често пута јунака задеси несрећа, као што је Иванбега на Ћемовском пољу“, ипак је заступао следеће тумачење: „јунаку се небо смије кад весело над њим сја, кад обасјава његово јунаштво и срећу“, да би потом закључио како „ова два стиха дакле значе: често (растуженому) јунаку небо помогне те му сине љепша срећа, као што даде и Иванбегу да се освети Турцима“.[5]

Решетар, дакле, недвосмислено тврди да се алегорија небеског смеха односи на други део кола и да израз „грохотом“ јесте прилошка одредба (уз предикат „насмијат“) у значењу „весело“, али иако је закључио да небо (вероватно самим својим смехом) доприноси јунаковим ратничким успесима након што је јунак доживео тешке поразе, ипак би се на основу првог дела Решетаревог објашњења могло помислити да се небо радује због јунакових подвига који су се већ десили – а да уопште није утицало на њих.

Данило Вушовић напомиње да је Милан Решетар „добро схватио“ да се стихови „односе на Иванбегов јуначки подвиг, кад се доцније осветио Турцима“, те да се самим стиховима „несумњиво и чини прелом између“ Иванбеговог пораза и победе, али зато Вушовић мисли да Решетар није тачно објаснио смисао самих стихова, односно да није препознао семантичку и синтаксичку функцију појединих речи и синтагма, јер „израз ‘насмејати се коме грохотом ‘ значи у нашем језику увек ‘насмејати се коме иронично’, а никад не значи ‘весело’, док сáмо ‘насмејати се грохотом’, може значити насмејати се весело, са свег срца’“. Навевши да је „погрешно тумачење“ долазило „отуда што је за субјекат узимато увек ‘небо‘ и као да се оно смеје грохотом јунаку“, Вушовић је истакао како „није овде субјекат ‘небо’, већ ‘јунаку’ (логички субјекат)“, а смисао „наведених стихова је тај што се ‘јунаку каткада хоће’ (место ‘јунак хоће’) ‘да весело насмеје небо’, другим речима: ‘јунак каткада може да учини такав херојски подвиг’ (као што је то учинио Иван-бег), ‘да се и небо томе обрадује’“.[6]

Божидар Ковачевић се осврнуо на дотадашња три тумачења спорних стихова, али не навевши ко је таква тумачења заступао: „1) јунаку и његовим патњама небо (судбина) подсмева се и не мари што он, пун врлина, страда; 2) усред патње сине над јунаком ведро небо, осмехне се и охрабри га, давши му снаге да се опрости беде; 3) јунаку се хоће (он зажели) често да засмеје небо својим пркосним грохотом (или: да га засмеје до грохота)“ – да би закључио како је песник „мислио на оно што је у другом тумачењу као што се из околних стихова види“, тако да се Ковачевић заправо приклонио Решетаревом завршном објашњењу, али је прецизирао да сами стихови значе како небо својим осмехом подстакне јунака да начини подвиг након тешког пораза (у Ковачевићевој парафрази Решетаревог тумачења изостављен је први део датог тумачења, на основу којег се може помислити да се небо радује јунаковим подвизима, али да можда и није допринело њиховом остваривању). [7]

Карактеристично је да Ковачевић, парафразирајући Вушовићево тумачење (као треће по реду), узима да презент „хоће се“ има значење „зажели“, док у Вушовићевом објашњењу јасно стоји како „јунак каткада може да учини такав херојски подвиг (као што је то учинио Иван-бег), да се и небо томе обрадује“, што значи да јунак и „успе“ у тој својој намери, да је способан да учини оно што је наумио – а не да само зажели да учини подвиг. Притом се Ковачевић колеба да ли израз „грохотом“ треба разумети као средство (којим би јунак насмејао небо) или као начин (на који би се небо насмејало), чиме заправо проширује Вушовићево тумачење, у коме није било сумње да је „грохотом“ прилошка одредба за начин (уз предикат „насмијат“) у значењу „весело“ – као што је било и у Решетаревом тумачењу.

Трифун Ђукић је очигледно прихватио Вушовићево синтаксичко тумачење, али је дао и реално тумачење алегоријског приказа небеског смеха, јер напоменувши да безлични повратни глагол „хоће се“ у датом случају значи „поћи за руком“, а да именица „грохот“ значи „грмљавина“, и то очигледно грмљавина коју ствара опште пуцање из пушака (што је поткрепљено цитирањем стихова: „како пушка пукне на Цетиње, / грохота ће бити на све стране“ – такође из Горског вијенца) – Ђукић је дошао до следећег значења: „јунаку се често хоће, деси му се, или пође му за руком, да загрми и на ведром небу“, односно „да порази непријатеља као гром из ведра неба“.[8]

Антун Барац споменуо је и закључак Милана Решетара и тумачење које је Решетар одбацио, али је претходно дао своје објашњење, које је такође засновано на чињеници да се сами стихови односе на други део кола: „jунаку често пута као да се хоће да се ведро небо од весеља над његовим чином насмије из све снаге, грохотом“ [9] – при чему се запажа да је функција реченичних чланова у првом стиху идентична Вушовићевом тумачењу (пошто је датив „јунаку“ схваћен као логички субјекат који стоји уз предикат „хоће се“), али се у другом стиху израз „ведро небо“ такође посматра као субјекат (док је у Вушовићевом тумачењу „ведро небо“ објекат), и то уз предикат „насмејати се“ (који се, узгред, на датом месту заправо и не појављује, јер повратна заменица „се“ стоји у првом стиху уз презент глагола „хтети“, тако да не може истовремено да стоји и уз глагол „насмејати“) – па је овакво објашњење, макар на семантичком плану, слично првом делу Решетаревог образложења: да се небо радује јунаковим успесима (на које можда није ни утицало).

Ђуза Радовић је посебну пажњу обратио на израз „ведро небо“, који, („насупрот облачном небу, симболу несреће“), може значити „срећу, срећан дан“, па иако се осврће и на Вушовићево тумачење, Радовић ипак мисли да стихови значе: „јунаку се често насмеје срећа пружајући му прилику коју је желео (као што је Иванбегу пружила да се освети Турцима)“, што је идентично закључку Решетаревог образложења (да небо помаже јунаку да начини подвиг). [10]

Тумачење Вида Латковића, које гласи: „јунаку се често може десити да му се насмије срећа“[11] – подсећа на објашњење Антуна Барца, тим пре што се појављује и повратни глагол „насмејати се“, који није посведочен у Његошевом стиху, а иначе је субјекатска функција датива „јунаку“ очигледно заснована на тумачењу Данила Вушовића, док се остатак Латковићевог тумачења и у граматичком и у семантичком смислу своди на Решетарев закључак (иако Латковић не прецизира да ли небо заиста доприноси јунаковим успесима или се само радује већ начињеним подвизима, ипак се наслућује да небески смех симболише срећу која помаже јунаку да, након тешког пораза, оствари победу).

Никола Банашевић је очигледно парафразирао Латковића навевши да стихови значе како се „јунаку често може десити да му се насмеје весело (грохотом) срећа (ведро небо)“, само што је додао да израз „грохотом“ значи „весело“, па иако је споменуо да Данило Вушовић, „пак, налази да је датив ‘јунаку’ логички субјекат у реченици“, при чему се цитира и значење које је Вушовић заступао, Банашевић се ипак није изјаснио да ли прихвата или одбацује Вушовићево мишљење.[12]

Осврнувши се управо на Вушовићево тумачење, Михаило Стевановић је напоменуо да је оно могло дотадашњим коментаторима „добро доћи и за друкчије тумачење односних стихова“, јер иако је Стевановић сматрао тачном Вушовићеву анализу „функција, не само субјекта већ и других, неких, иако не свих, реченичних делова“ у исказу који чине два спорна стиха, ипак је указао и на дотад углавном незапажено тумачење Трифуна Ђукића, јер се у датом тумачењу наводи „приближно значење ономе које проистиче из Вушовићеве анализе, али без те анализе, и некако глобално“ – при чему је Стевановић као значајне детаље из Ђукићевог објашњења истакао „друкчије значење речи ‘грохот’“ и „друкчије значење повратно-безличног глагола ‘хоће се’ (и ‘хтело се’) коме“. Да је у Вушовићевој анализи дато значење речи ‘грохот’ као што је у Ђукићевом тумачењу (да је то грмљавина пушака) и да је инструменталу наведене именице тачно одређена реченична функција, а да је облику презента глагола хтети прецизирано значење – Стевановић претпоставља да би Вушовић „несумњиво утврдио тачан смисао ова два Његошева стиха“. Прихвативши Вушовићево мишљење да је датив „јунаку“ логички субјекат и да је „ведро небо“ објекат, Стевановић напомиње да израз „’грохотом’ није прилошка одредба глагола ‘насмејати’ (небо), већ је његова инструментална допуна, врста средства“, односно назив „онога чиме је јунак усхтео да засмеје небо“, док „презент глагола ‘хоће се’, као управни део сложеног предиката значи ‘готов је’ (да), ‘жели’ да небо насмеје, да га обрадује грохотом – ‘грмљавином, буком, треском, окршајем’“, конкретно окршајем са Турцима у Каручама – из чега произилази следећи смисао: „јунаку се хоће (јунак жели) ведро небо насмејати (да ведро небо насмеје) грохотом (окршајем), којег се треска чује и на небу, а то небо је ведро“, истиче Стевановић, „како би се знало да овај грохот није грмљавина, која настаје у сударима облака, и да громови из ведра неба, што значи громови који се не очекују, много јаче бију од муња и громова из облака“.[13]

У свом осврту на Стевановићево тумачење наведених стихова, Радмило Маројевић истиче да је Стевановић донео „убједљиву граматичку анализу“, али да није уочио „утицај руског језика“, у коме је безлична реченица „стандардно изражајно средство“[14] ,  на шта је Стевановић потом одговорио да је таква реченица „стандардно језичко средство“ и у српском језику као што је у руском [15], па је своју тврдњу поткрепио бројним примерима из литературе, али занимљиво је да Стевановић, након додатне филолошке анализе поводом Маројевићеве опаске, долази до значења које се донекле разликује од онога које је претходно заступао, јер „може бити“, закључује накнадно Стевановић, да је песник „хтео рећи ‘јунаку чешће пута пође за руком’, односно ‘јунак чешће пута успе (да грохотом небо насмеје)“, чиме је и глаголу „хоће се“ дато значење из тумачења Трифуна Ђукића („пође за руком“, уместо „жели“, као што је било у претходном Стевановићевом тумачењу). [16]

Ако се и може прихватити коначно мишљење Михаила Стевановића (засновано на граматичком тумачењу Данила Вушовића и семантичком тумачењу Трифуна Ђукића) да први стих значи „јунаку чешће пута пође за руком“, односно „јунак чешће пута успе“ – ипак се приликом тумачења другог стиха, поред Стевановићеве тврдње да је израз „грохотом“ средство и да значи „окршај“ (наравно, окршај на земљи, на бојишту, а не на небу), мора узети у обзир и Ђукићево тумачење, које подразумева да је сâм стих метафора у значењу „поразити непријатеља као гром из ведра неба“, на основу чега се закључује да „ведро небо“, у ствари, представља „мир, примирје, мирнодопске услове“, и то у изразито негативном смислу, као време кад нико не ратује против непријатеља и окупатора, дакле кад је народ малтене успаван и никако да се пробуди и отпочне борбу (што би значило да је „ведро небо“ слика лажног мирног живота, који такав једино и може бити током окупације), док „грохот“ који се зачује кад јунак поведе свој народ у борбу против окупатора ствара утисак као да се мирно и ведро небо изненада насмејало, а да је бука коју стварају пушке заправо његов смех.

И овакво тумачење подразумева да су изрази „ведро небо“ и „грохотом“ супротности, али зато што означавају „примирје током ропства“ („ведро небо“) и „борбу против окупатора“ (грохот), а не зато што означавају „срећу“ и „ругање“. Тачније, ведро небо уопште није срећа, него ће срећа (смех неба) доћи тек кад се зачује грохот пушака (заправо, тај ће грохот уједно и бити смех неба), а да је Његош оружану борбу против окупатора (па самим тим и грохот пушака) сматрао позитивном тековином (насупрот примирју, односно ведром небу, као негативној појави).  И све то без обзира на прави разлог започињања борбе, доказ је то што чак и личну освету (која је можда била најјачи мотив Иванбегове поновне борбе, дакле јачи мотив и од жеље за ослобођењем поробљене државе) назива светим пићем – које је чак и Бог благословио. Зато се, на семантичком плану, може одбацити било какво тумачење о небеским приликама као пресудним за успех јунакових ратничких похода, али и тумачење да је смех ведрог неба симбол среће која је изненада дошла након тешких пораза, па се самим тим одбацују и тврдње о небеском смеху као реакцији на јунаковове подвиге, јер заправо и „ведро небо“ и „грохот“ представљају земаљске и сасвим реалне прилике, а то су „примирје“ и „борба“.

Занимљиво је да многи коментатори (чак и кад се њихова граматичка и семантичка тумачења о целом исказу међусобно разликују) подразумевају како је смех својствен ведром небу и да небо и јесте ведро управо зато што се насмејало, а не запажају да је небо било ведро (и мирно, можда и учмало, јер је његова ведрина очигледно била лажна) пре него што се обрадовало и насмејало; ако би и било ведро док се смеје, онда би морало да буде окарактерисано као тмурно пре него што се обрадовало јунаковом подвигу – а оно је заправо престало да буде ведро (мада није прецизирано какво је постало, јер би нова атрибутска одредба вероватно морала да прошири исказ на још један стих, што би било сувише) чим се зачуо грохот пушака који је најавио јуначку борбу и освету над непријатељем. Тако ће и небо над Црном Гором у време владике Данила престати да буде ведро чим се зачује грохот након што прва пушка буде пукла у околини Цетиња (иначе, небо је сигурно дотад било мирно и ведро – или је барем било покушаја да се оно прикаже као ведро – док су православни Црногорци живели заједно са представницима (заправо, са продуженом руком) османске окупаторске силе и прећутно прихватали такве политичке и верске прилике управо из страха какав би хаос могао да изазове општи грохот пушака.

Опширна и понекад збуњујућа тумачења двају наизглед сасвим јасних Његошевих стихова довољно говоре да се Горски вијенац не сме посматрати као ведро, чисто и мирно небо које не би требало узнемиравати разним коментарима – а иначе су и погрешна тумачења понекад боља него да се стихови оставе без било каквог објашњења. Наиме, и оспоравањем погрешних тврдњи може се на крају стићи до правог значења – као што би и евентуални неуспеси малобројних Црногораца могли током неког наредног периода да надахну следећу генерацију на одлучну борбу. Притом је битније да су преци започели борбу – него да ли је она била успешно окончана. Као што чаша жучи тражи чашу меда, као што свет тражи неко дејство – тако и ведро небо тражи да буде узнемирено изненадним грохотом.

Види се да је и Његош као песник био на страни оних јунака који се усуђују да својим неизвесним грохотом узнемире ведро небо и да наруше његов лажни мир (и управо зато и јесу јунаци), па би сигурно био и на страни оних коментатора који се усуде да својим изненађујућим тумачењем уздрмају предрасуду о стиху који је наводно толико разумљив (ведар) да му није потребно било какво објашњење (грохот).

[1] П. П. Његош, Горски вијенац [приредио Антун Барац], Матица хрватска, Загреб 1947, стр. 160.

[2] Михаило Стевановић, О језику Горског вијенца, Српска академија наука и уметности – Научна књига, Београд 1990, стр. 89.

[3] Петар Петровић Његош, Горски вијенац (текст приредили за штампу Радосав Бошковић и Видо Латковић; биљешке и објашњења написао Видо Латковић), Просвета, Београд 1963, стр. 185.

[4] Горски вијенац (хисторички догађај при свршетку XVII вијека), сачинио Петар Петровић Његуш, владика црногорски (пренио с ћирилице на латиницу с тумачењем С. Љубиша), Матица далматинска, Задар 1868 (фототипско издање: 2017), стр. 30.

[5] Горски вијенац владике црногорскога Петра Петровића Његоша (десето издање с уводом и коментаром Милана Решетара), Државна штампарија, Београд 1940, стр. 37.

[6] Данило Вушовић, О Његошевом језику (приредио Драго Ћупић), Октоих, Подгорица 2004, стр. 217–218.

[7] Горски вијенац (историческо собитије при свршетку XVII вијека), сочиненије Петра Петровића Његоша, владике црногорскога [приредио Божидар Ковачевић], Луча (библиотека Задруге професорскога друштва), Београд 1940, стр.48.

[8] П. П. Његош, Горски вијенац (предговор и коментар Т. Ђукића), Југоисток, Београд 1944, стр. 154.

[9] П. П. Његош, Горски вијенац [приредио Антун Барац], Матица хрватска, Загреб 1947, 175.

[10] П. Петровић Његош, Горски вијенац (Ђуза Радовић – редакција и коментар), Просвјета, Загреб 1947, стр. 193.

[11] Петар Петровић Његош, Горски вијенац (текст приредили за штампу Радосав Бошковић и Видо Латковић; биљешке и објашњења написао Видо Латковић), Просвета, Београд 1963, стр. 186.

[12] П. П. Његош, Горски вијенац (критичко издање с коментаром приредио Никола Банашевић), Српска књижевна задруга, Београд 1986, стр. 215.

[13] Михаило Стевановић, О језику Горског вијенца, Српска академија наука и уметности – Научна књига, Београд 1990, стр. 90.

[14] Радмило Маројевић, Горски вијенац – изворно читање, Центар за информативну дјелатност – ЈУ Унирекс МБ, Никшић – Београд 1999, стр. 142–143.

[15] Михаило Стевановић, О језику Горског вијенца, Српска академија наука и уметности – Научна књига, Београд 1990, стр. 92.

[16] Михаило Стевановић, О језику Горског вијенца, Српска академија наука и уметности – Научна књига, Београд 1990, стр. 93.