Дарко Тушевљаковић
НЕСРЕЋА

 

Мој први сусрет с Нином био је обележен непријатношћу. Тачније, непријатност је довела до нашег првог сусрета.

Не сећам се шта ме је тог дана истерало на улицу, да ли сам ишао на посао или се, можда, враћао одатле, или је, пак, у остави понестало нечега… знам само да је дан био топао али сув, тако да је могуће да сам просто изашао да искористим ретке повољне временске услове у Београду. На улици је било света, али мени је пажњу привукла девојчица од пет или шест година, која је стајала пред пешачким прелазом и покушавала да пређе на другу страну коловоза. Тамо, на другој страни, стајала је жена коју је девојчица хтела да сустигне, вероватно њена мајка, ослоњена о колица у којима је седело још једно дете и занесена разговором са госпођом која је такође поред себе имала дете. Kо зна, можда је та друга била мајка девојчице. Свеједно, ниједна није обраћала пажњу на нас, заустављене усред гужве.

Никад ми не би пало на памет да се из чиста мира обратим детету без пратње, али овај случај је био другачији: пратња је била ту, готово на дохват руке, а саобраћај који је девојчицу делио од мајке био је густ и наопак. Дете је деловало збуњено и сваког часа се могло одлучити на несмотрен корак. Упутио сам оштар поглед двема женама, у нади да ће умукнути и сетити се да су изгубиле дете, али разговор се настављао неометен посматрачем.       

– Здраво – рекао сам девојчици и пружио руку, сагнувши се мало. Kада је подигла главу ка мени видело се да ни она није одушевљена ситуацијом. – Ти би да пређеш улицу? – питао сам. – Хоћеш до маме?

Kлимнувши главом, вратила је поглед на жене преко пута.

– Шта кажеш да ми даш руку, па да пређемо заједно?

Истог трена, разговор са друге стране улице је утихнуо. Обе жене су се упиљиле у мене, као да су све време чекале да одиграм потез.

– Ало, бре! – викнула је она што нам је раније била окренута леђима, па замахнула песницом ка мени. – Шта радиш то?

Остао сам затечен, руке и даље испружене ка девојчици, која тек сада није знала шта да ради.

– Силвија! – дрекнуле су углас. – Дођи овамо. Не! Чекај! Сада је црвено, немој сада… Чекај, доћи ћу до тебе! Чујеш ли? Склони се од тог човека, Силвија!

– Kако те није срамота?! – добацила ми је једна, закорачивши на коловоз, али ипак је морала да сачека да се саобраћај заустави. Дете у колицима је заплакало. – Нека неко позове полицију! – викнула је друга и осврнула се у потрази за сведоцима.

– Госпођо – покушао сам да објасним – само сам желео да јој помогнем да пређе улицу. Ви нисте обраћали пажњу…

Али било је то узалуд. Жене су се повишеним гласом обраћале мени и Силвији, упућујући наизменично претње и речи охрабрења, а онда је она са колицима препустила ручке оног другој и заждила преко улице.

– Kако те, бре, није срамота, манијаче?!

Тренутак пре него што ће разјарена мајка доспети до мене, иза мог рамена је неко проговорио алтом који се вешто провукао кроз бректање ауспуха.

– Госпођо, вас треба да је срамота! – рекла је Нина, с таквим ауторитетом да смо мала Силвија и ја остали у ставу мирно. – Да није њега, сакупљали бисте дете с улице.

Силвијина мајка је успорила корак – заправо је и она стала у став мирно, насред коловоза, изложивши се аутомобилима с обе стране пешачког прелаза који су нестрпљиво чекали зелено.

– Дирао ју је – добацила је друга жена. – Видела сам.

– Kако ју је дирао? Овако? – рекла је Нина и пружила руку Силвији. Девојчица ју је ухватила за прсте. Прешле су заједно улицу, прошавши поред Силвијине мајке, која је, на крају, морала да се склони потерана звуцима сирена.

– Једва чекам да позовемо полицију – рекла је Нина, предавши дете зајапуреној мајци. – Да им кажем шта сам видела. А видела сам све. У ствари, снимила сам – извукла је телефон из џепа. – Kо ће да зове? Хоћете, ја?

Тек када су се жене и њихова деца изгубили из вида, обратио сам пажњу на спаситељку. На себи је имала једноставну одећу, нешто што се носи на посао ако желиш да останеш непримећен, или можда, исправио сам се, ако не желиш да колеге оговарају твоју одећу, већ да пажњу обрате на нешто друго. Рецимо, на твоје лице. Имала је крупне, смеђе очи и готово маслинаст тен, усне благо оборених углова и увређену браду. Младеж испод десног ока изгледао је као позив за плес, а њен ласерски поглед је истог трена почео да делује на даљину, хируршки отклањајући страх и уносећи у мене самопоуздање.

– Јеботе! – рекао сам, и Нина се насмешила, помисливши, вероватно, да се то односи две лудаче.

– Ниси урадио ништа лоше – рекла је. – Жали боже детета!

Нисам стигао да кажем хвала, да је питам како се зове, нити да запамтим у који је хаустор ушла. Kасније, када сам се у стану довољно опустио да премотам цео филм шетње, схватио сам да случај са дететом, заправо, није био најјачи ударац тог дана. Јачи је био сусрет са Нином.

Нисам морао дуго да је тражим. Kао манијак, два дана сам обилазио место сусрета у нади да ће опет наићи – и упорност се, као у бајци, трећег дана исплатила, када сам је угледао како, гурајући бицикл, излази из једног од улаза. Сустигао сам је и стао поред ње на семафору.

– Опет ти? – питала је. – Не брини, умем да пређем на другу страну без помоћи.

– Само немој да зовеш полицију – климнуо сам брадом ка бициклу. – Можда можемо понекад да обиђемо круг.

Мало је одмакла бицикл од себе, као да га тек сад помније разгледа.

– Добила сам га на поклон. У ствари, не умем да возим.

Насмејао сам се. Заједно смо прешли улицу.

– Добра ти је та фора – рекао сам, мало глумећи, мало не глумећи повређеност. Био сам убеђен да покушава да ме се отараси.

– Али можда можеш да ме научиш – рекла је.

Она је била особа од иницијативе, и после сам се често питао да ли заиста није умела да вози или је само успела да пронађе начин да чак и оно што је деловало као моја идеја – у елегантном обрту претвори у свој пројекат.

Наредне две године провели смо учећи једно о другом и чини ми се да је она била марљивији ђак од мене, али да јој је успех био лошији од мог, упркос таленту и вештинама. Напросто, материјал из ког сам ја учио био је боље организован од оног који је морала да савлада она, а стална борба са несређеним каталогом мојих успомена, ставова и осећања тог је упорног кустоса, с временом, све чешће изводила из такта. Између нас је одувек постојала важна разлика, она која нас је доводила у непоправљиво неравноправан положај током узајамног откривања. Ја сам, наиме, поседовао два живота, онај који је нагло прекинут и смештен у фиоке непотпуног сећања, и онај који је припадао садашњем тренутку и који сам у то време делио с њом. Сада ми се чини да се на та два живота може додати још један, којем још увек не умем да одредим карактер, али који би се, у најкраћем, могао описати као „живот након два Задра“. Живот у ком трећег Задра, прилично сам сигуран – неће бити.

Нина је имала само један живот, и у њему је раздаљина ваздушном линијом између тачке у којој се родила и тачке у којој сам је упознао износила мање од пет километара. А да би се од једне до друге тачке дошло није био потребан пасош. Била је неко ко поседује снажан корен, генерацијама уназад, док је мој корен толико плитак да га најобичнија кошава може ишчупати. То је зато што никад нисам успео до краја да се примим ни у једном од својих живота. Онај прошли, претворен у крњу успомену, довољно је избледео да се у њему могло обитавати једино у обличју духа (што сам често чинио, и то свакако није доприносило јачању наше блискости), док други, тадашњи, није успевао да се размаше, управо притиснут тегом претходног. Често сам Нини помињао оно чега сам могао да се сетим из првог живота. Није ми била намера да било шта кријем од ње, нисам био у дослуху с тајнама прошлости – штавише, о њима сам отворено говорио, и сам вечито зачуђен незаокруженим сећањима, пресеченим кадровима и полуупамћеним реченицама. Практично је о томе знала исто колико и ја, о Путу Петрића и његовој дружини, о нашим подвизима и неподопштинама – проблем је био у томе што успомена није било довољно да скроје смислену историју. Постојале су недоречености, недосањаности, рупе чији је садржај неповратно ископнио. Нина је, свеједно, волела да слуша приче, које су каткад, верујем, биле забавне, али враћајући се на догађаје у којима је протагониста био избледели, некадашњи ја, највише сам патио због тога што нисам био у стању изнова да их проживим. Упркос нашој жаркој жељи, искуство се не да поновити и преостаје нам само да нестало време посматрамо кроз прљаво стакло, у нади да ћемо приметити што више детаља. Међутим, шта је с успоменама чије присуство осећамо негде на периферији ума, али које нам упорно измичу?

– Нечег се сећам савршено јасно – рекао бих, присиљен да застанем с причом и оставим публику незадовољену. Није волела тај осећај. Нисам ни ја, међутим, кукати над тиме сводило се на самосажаљење, а тек то не воли нико. – Али има много делова који стоје одвојени од шире слике. Чудно је то кад имаш доказ за нешто што је нестало из тебе.

С временом сам развио позу у којој сам се одвајао од прошлости тако што сам је у друштву представљао као виц. Ласер уског снопа Нинине пажње, међутим, није падао на козерију. Увек је покушавала да извуче чињеницу и наводила ме да баталим бајку о шуми и загледам се у свако појединачно стабло. Током те две године, било је тренутака када је предлагала да „седнемо у кола и просто одемо тамо“, али углавном би то поменула успут, без озбиљне намере. Или сам, макар, ја то тако тумачио, не покрећући озбиљнији разговор. Овог пута, међутим, није било говора о шали. Ни о разговору. Тај последњи предлог дошао је након нечега што нам је обома окренуло живот наопачке.

*

Не сећам се тачног датума, никад их нисам добро памтио, али знам да је дан био кишовит и да је Београд изгледао као судопера испуњена прљавим посуђем. Са безбојних фасада сливала се вода, олуци и аутомобилски браници светлуцали су под дневним светлом пригушеним слојем љубичастих облака. Улице је притискала некаква напетост, сви као да смо се гризли за усну чекајући крај радног времена, зелено светло на раскрсници или престанак падавина. Са Нином сам се договорио да је покупим у центру после посла, па да се вратимо у мој стан. Иако смо се виђали готово свакодневно, нисмо живели заједно, већ смо сваког дана правили план за онај наредни, држећи, ваљда, узбуђење на нивоу. Нисам постављао питање заједничког живота, није ми се журило, а није ни њој, јер се, у противном, не би либила да га постави прва. Заправо ми се допадала та лежерност, није нас чинила неозбиљнима, већ нам је само остављала довољно простора да се крећемо онако како желимо, свако за себе и скупа.

Укључио сам сва четири мигавца на згодном месту у Сарајевској улици, тик иза такси-станице, и замало заспао уљуљкан брундањем дизел мотора и равномерним радом брисача. Био сам уморан од школе и ђака, а и време није доприносило расположењу, али ништа од тога није било добар изговор, свестан сам тога. Kада је Нина унела дашак свежег ваздуха у аутомобил, стресао сам се и легао на папучицу гаса снажније него што сам планирао, ваљда да се разбудим и што пре нас допремим до куће. Нина се распричала о нечему са посла, али тога већ не могу да се сетим – изгледа да ми је манир да оно што се наслања на одсудне догађаје бришем из памћења, остављајући око њих кратер, шупљину испуњену вакуумом. Kако год, тог дана сам нас извукао из потопљеног центра и, једва дочекавши да се склоним из закрчених булевара, чим ми се указала прилика скренуо из Радничке у уже улице Чукаричке падине, само да бих се залепио за стражњи део градског аутобуса који се коловозом кретао с већом муком од моје шклопоције. Неко време сам возио иза њега, жалећи се на дим из ауспуха који нам је улазио у систем за вентилацију, а онда, када се коначно измакао у увучену станицу, додао сам гас и ударио право у пешака који је, не гледајући око себе, извирио испред аутобуса. Био је то дечак, и носио је торбу пребачену преко рамена. Није сачекао да аутобус оде са станице, није се вратио тридесетак корака до првог пешачког прелаза, него се по киши залетео преко улице. Да није било риђе косе, неупадљиву одећу и торбу уопште не бих приметио.

Ударац је био туп као да је допрео из неког другог возила, као да се то није десило нама, већ даље низ улицу. Видео сам само риђу главу како лелуја између брисача, пре него што сам зажмурио тако снажно да око себе нисам видео мрак, већ бело усијање. Делић секунде касније, чуо се Нинин врисак. Отворио сам очи и дечака није било нигде. А онда сам погледао кроз бочно стакло и видео га како седи на коловозу поред нас. Препознао сам га. Препознао сам ту косу, тај тен. Убацио сам у брзину и додао гас.

Нина је вриснула у моје ухо: – Даворе, стани!

Опет сам укочио, зажмуривши. Изашла је из аута, али свеж, влажан ваздух ме овог пута није призвао свести. Напротив, накратко ме је однео негде другде. Не сећам се шта се дешавало током наредних неколико минута, али касније, када смо покушавали да их се присетимо, Нина је рекла да сам пошао за њом. Изашао сам, дакле, из аутомобила и отрчао до дечака који је седео у води насред улице. Још један аутомобил се зауставио и људи су притрчали да помогну.

Дечак није био озлеђен. Торбу пуну школских књига носио је ниско, тако да сам браником ударио у њу, а не директно у његове ноге. Био је збуњен, уплашен и угруван од пада, али када смо установили да ништа није сломљено и да га ништа не боли, увели смо га на задње седиште нашег аута и одвезли у Ургентни центар. Други пар, који се зауставио иза нас, следио нас је до тамо, жена је хтела да се увери да ће дечак бити добро. Задржали смо се дуже од четири сата, пошто смо сачекали дечакове родитеље и заједно с њима остали док нису обављене најважније анализе. До тада смо се примирили, тако да се сећам призора из претрпаног ходника и лица свих нас, одраслих, док чекамо да нам се особље обрати. Његови отац и мајка нису кривили мене, више су се љутили на малог Стефана. Мрштили су се сузних очију и говорили му да је немогуће обуздати га, објаснити му, научити га било чему. Сваку реченицу су започињали са: „Сто пута смо ти рекли…“ и већину њих не би довршили, одмахујући главом и бришући сузе. Стефан је заиста био добро. Тек тада је грч на лицима одраслих попустио и тек ми је тада пришао његов отац, да се круто захвали што смо га довезли до лекара. Промумлао сам нешто и поздравио се са њима и са двоје сведока, па пошао натраг ка колима.

– Kуда ћеш? – питала је Нина, повукавши ме за рукав. На њеном лицу није било никакве промене, гледала ме је са мешавином љутње, забринутости и туге. Нисам знао шта да кажем како бих неки од тих мишића опустио.

– Идемо кући, ваљда – рекао сам.

– Да, али ти сада не возиш! – рекла је Нина.

До куће нас је превезао таксиста, а по аутомобил сам у Ургентни центар отишао сутрадан, покупивши дневну карту закачену за брисач.

*         

Првих неколико дана се чинило да се живот враћа у стари колосек. Правили смо наше дневне договоре, налазили се у граду или једно код другог, ишли на посао, јели, гледали телевизију, спавали. Причали бисмо и о несрећи, о саобраћају у Београду, о лудој срећи, о томе шта се дешавало у кључним минутама којих се нисам сећао. И после сваког таквог разговора наступило би неколико тренутака тишине. У почетку су били кратки, тек трептај или два, пре него што би се начела нека друга тема, али с временом су се продужавали и постајали све непријатнији, да би, недељу или две после несреће, постали упадљивији од разговора. Kао да више није било важно оно што ћемо казати, већ оно што ћемо прећутати. Нешто није било у реду, али неко је морао то први да помене.

Десило се то опет у току вожње. Ишли смо код пријатеља, на неко славље, рођендан или славу, и то је била прва вожња након што је на аутомобилу замењен браник. Родитељима нисмо рекли ни реч о несрећи, а аутомеханичарски захват смо оправдали туђим немаром на паркиралишту. Флаше вина су звецкале једна о другу на задњем седишту и сећам се да смо обоје нервозно трептали сваки пут када би се чуло то стакло. На крају смо проговорили готово углас.

– Зашто си онда додао гас? – рекла је Нина.

– Учинило ми се да сам га препознао – узвратио сам.

– Шта?

– Мислио сам да знам ко је то.

– Али не знаш – рекла је Нина. Погледао сам је, да проверим да ли је то ново питање. – Је ли тако? Не знаш га? Стефана?

– Не.

– Шта си онда мислио? Kо је то?

Ћутао сам. У Београду није тешко претварати се да те вожња сувише заокупља да би причао.

– Помислио си да га знаш, па си додао гас? Зар је то неко од кога треба бежати?

Флаше иза нас су звецкале, као да неко упорно смишља здравице.

– Kарота – рекао сам. И изневши то име, не као шаљиву причу или романтично присећање, већ као кључну карту, адут садашњости, нераскидиво сам повезао своја два живота. – Мислио сам… Тај дечак, подсетио ме је на њега.

Ћутала је неко време, пустивши ме да се изборим с уличицама новобеоградског блока. Само што нисмо били стигли.

– На Kароту из Задра? Из дружине Пута Петрића?

Kлимнуо сам главом.

Kада сам паркирао, остали смо неко време у колима, загледани у низ паркираних возила. А онда је Нина покупила вино са задњег седишта и испробала осмех с којим ће стати пред слављенике.

 

 

(Одломак из романа у рукопису Карота)