Година LVIII · свеска 10-12 · 2024

 

МАЈА БЕЛЕГИШАНИН ИВАНОВИЋ (1980, Београд) дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, Српску књижевност и језик са општом књижевношћу. Пише поезију (за одрасле и децу), прозу, есеје и приказе. Објављује у књижевној периодици. Објављене књиге поезије: Испод неба (2007), Светлосна пруга (2011), Зимско сунце (2014), Песме разних боја, књига за децу (2017), Нежна граница – хаику (2018), Биљке и девојчице, књига за децу (2019), књига критике Светло препознавање – прикази, есеји (2020) и Мајска киша (изабране и нове песме, 2022). Живи у Београду.

 

ДАНИЛО БРАКОЧЕВИЋ (1994, Београд), глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији, и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се писањем филмских критика за Филмоскопију, развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе. Kњига кратких форми Ситнице објављена је у едицији „Првенац“ СKЦ Kрагујевац (2022). Два пута је био у ужем избору за награду Стеријиног позорја за драмски текст У љусци јајета (2020) и Под њим небо (2024), а драма Отпорност каљеног стакла награђена је наградом Аурора (2023) коју додељује град Бидгошч, Пољска.

 

МАРКО ВУКОВИЋ (1975, Крагујевац) oбјавио je књиге песама: Тешко је време (1994), Иза осмеха (1998), Расрчнуће (2000) и Дивљи камен (2005). Превео je са норвешког језика: Ролф Јакобсен, Вежбе дисања (2014), Туне Хеднебе, Тачка (2016), Агнес Раватн, Птичји суд (2017), Лаш Соби Кристенсен, Акустичне сенке (2018), Гунвор Хофмо, Никог не заборављам (2018), Тор Улвен, Звезда у костуру (2020), Антологија нове норвешке лирике, Некрштени фјордови (2020), Ролф Јакобсен, Усамљена тераса и друге песме (2021), Георг Јоханесен, Ars Moriendi/Ars Vivendi (2023), Ингвилд Луте, Што сам тако тужна кад сам тако слатка (2024), Гунвор Хофмо, Из друге стварности (2024), Бринјулф Јунг Тјен, Бели, норвешки човек (2024). Песме су му превођене на словеначки, македонски, пољски, бугарски, немачки, норвешки и енглески језик. Тренутно живи и ради у Норвешкој.

 

МИЛАН ВУЧИЋЕВИЋ (1957, Крушевац) пише поезију. Објавио је следеће књиге песама: Торзо појесења (1995), Свебдења (1997), Допламсавања (2000), Папирићи, плавет (2005), Одблесци (2008), Песме, нити (2011), Одломци о позном (2016), Одах и шум (2019) и Обриси (2023).

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је 2013, мастерирала 2014. и докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2024. године. Од фебруара 2014. године до марта 2015. обавила је стручну праксу у Народном музеју у Крагујевцу, а у јуну 2015. положила је кустоски испит у Народном музеју у Београду. Александра се активно бави истраживачким и научним радом, а област њених истраживања је српска средњовековна, византијска, поствизантијска и источнохришћанска уметност средњег века. Учествовала је на неколико научних скупова: међународном научном скупу Ниш и Византија XX: Византија-традиција и савременост (2022) и Ниш и Византија XXI: Дани светог цара Константина и царице Јелене (2023). Радила је на припреми, организацији и отварању великог броја изложби у музејским галеријама широм Србије. Од 2017. године ради као сарадник часописа за књижевност, уметност и културу  Кораци.

 

УРОШ ЂУРКОВИЋ (1995, Београд), основне (2018) и мастер студије (2019) српске књижевности завршио је на Филолошком факултету у Београду. Тренутно ради на докторској дисертацији о екокритичком читању књижевног дела Растка Петровића. Запослен је на Институту за српску културу у Лепосавићу, као истраживач-сарадник. Пише и објављује књижевну критику, есејистику, научне и стручне радове. Учествовао на више конференција у земљи и иностранству.

 

МИРЈАНА ЗАРИЋ (1985, Земун), мастер професор српског језика и књижевности. Завршила је Земунску гимназију, друштвено-језички смер. Основне и мастер академске студије завршила на Филолошком факултету Универзитета у Београду на катедри Српска књижевност и језик. Похађа докторске студије на Филолошком факултету Универзитета у Београду на модулу Српска књижевност. Ради у Основној школи ,,Бранко Радичевић“ у Бољевцима, као професор српског језика и књижевности. Учествује на научним скуповима и конференцијама. Највише је интересује књижевност XX века, посебно проза.

 

ЈУЛИА КАПОРЊАИ (1966, Врбас) oбјавила je песничке збирке: Живи чвор (2002), Бело сунце (2005), Из капи мора (2019), Панацеја (2021). Повремено пише кратке приче и књижевне приказе. Објављује у књижевним часописима. Од 2010. је члан ДКВ-а. За књигу Панацеја добила је награде Стеван Пешић и Печат вароши сремскокарловачке за 2022. годину. Живи у Новом Саду.

 

СОФИЈА КАРТАЛОВИЋ (2000, Крагујевац) завршила је две године студија на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду, једну годину је студирала на Правном факултету у Крагујевцу, где је учествовала на такмичењима у беседништву, а сада студира шпански језик и хиспанистику на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Од раног узраста пише поезију коју објављује у дневним листовима, школским и гимназијским часописима, те заједничким збиркама песама у формату самиздата. Бави се превођењем са енглеског и шпанског језика.

 

КСЕНИЈА КАТАНИЋ (1946, Београд) je после завршене гимназије дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду (српски језик и југословенске књижевности). Радила је као средњошколски професор и библиотекар. Бави се књижевном и ликовном критиком. Члан је Друштва књижевника Војводине и Друштва новинара Војводине. Досад објављена дела: Раскош неизвесног (Оглед о поезији Ђоке Стојичића) (1997), Над књигом завичајном, књижевне критике (2004), Погледи из душе, ликовне критике (2004), Записи, књижевне критике (2010), Прикази (поезија), књижевне критике (2011), Прикази (проза), књижевне критике (2012), Погледи из душе 2, ликовне критике (2014), Белези (поезија), књижевне критике (2015), Белези (проза), књижевне критике (2015), У сјају мудре суштине (Оглед о делу Ђоке Стојичића, 2015), Вечне мистерије душе (Оглед о поезији Николе Страјнића, 2016), Критички мозаик 1, књижевне и ликовне критике (2017), Критички мозаик 2, ликовне критике (2017), Критички мозаик 3, књижевне и ликовне критике (2020), Критички мозаик 4, књижевне и ликовне критике (2021), Несагориви летопис (Оглед о песми Ђоке Стојичића, 2021), Критички мозаик 5, књижевне и ликовне критике (2022), Равничар (Оглед о Бошку Ивкову и његовим Читанкама Војводине, 2023) и Спектар, књижевне и ликовне критике (2024) Живи у Новом Саду.

 

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио једанаест збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио је антологију песама о Хиландару XII–XX в. Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио је две књиге тематских есеја: Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934–1961 и Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813–2013. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, а књига изабраних песама Ко да нам врати лица успут изгубљена објављена је у Скопљу, на македонском језику. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу наградом Григорије Божовић (2017), за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић, а Повељом Борисав Станковић за изузетан допринос српској књижевности и неговање вредности дела Боре Станковића (2024). Живи у Крагујевцу и Љутој.

 

НАТАЛИЈА ЛУДОШКИ (1966, Перлез), гимназијски професор књижевности, историчар књижевности и књижевни критичар. Дипломирала је на Катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик новосадског Филозофског факултета 1990, магистрирала 2003. и докторирала 2012. године. Аутор је књига: Слободан Јовановић као књижевни критичар (2008), O Младену Лесковцу: огледи, чланци, преписка (2011), Књижевна огледања Младена Лесковца над писцима савременицима (2015), Скица за књижевни лик Слободана Јовановића (2019), Није ми свеједно с ким разговарам (интервјуи, 2020) и Пут смисла: одабране књижевне критике (2021). Приредила је издања: Младен Лесковац, избор из дела (2017), Преписка Светозара Петровића са загребачким колегама (с Радмилом Гикић Петровић 2017, 2019) и Николај Тимченко, Изазови и искушења критичке речи (2020). Члан је Српског књижевног друштва и члан-сарадник Матице српске. Предаје српски језик и књижевност у Зрењанинској гимназији. Живи у Новом Саду.

 

ПЕТАР МАТОВИЋ (1978, Ужице) завршио је студије српске књижевности у Београду. Пише поезију, објављује у периодици, заступљен је у више антологија у земљи и иностранству, песме су му преведене на више језика. Објавио је збирке песама: Kамерни комади (1996); Kофери Џима Џармуша (2009; преведена издања: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Кraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); Одакле долазе даброви (2013), Из срећне републике (2017), Не хлеб, већ морфијум – изабране песме (Загреб, 2019), Од среќната република (Скопље, 2020), О садашњости и седативима (Нови Сад, 2021) и Kао ехо на сонару – изабране песме (Београд, 2024). Добитник је стипендија: Gaude Polonia (2013) Министарства културе Републике Пољске, Балтичког центра за писце и преводиоце (Визби, Шведска, 2015), Традуки (Сплит, 2016), Kултурконтакт (Беч, 2017) и Q21 (Беч, 2017). Добитник је награда Бранко Миљковић за збирку песама Из срећне републике и Перо деспота Стефана Лазаревића. Живи у Пожеги.

 

СЛАЂАНА МИЛЕНКОВИЋ (1973, Сремска Митровица) завршила је српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, где је магистрирала и докторирала. Ради као професор струковних студија. Пише поезију, есеје, научне студије, прозу. Објавила је десет уџбеника и научних монографија, и шест збирки песама. Уређује Часопис за науку, културу и уметност „Сунчани сат“, била је више година главни и одговорни уредник Радио телевизије „М“ у Сремској Митровици. Уређује јутјуб канал Жива реч емисија. Објавила је истоимену књигу интервјуа. Члан је ДКВ, УКС и УНС. Више пута је награђивана за поезију и научни рад. Књижевни радови су јој преведени на енглески, немачки, арапски, турски, пољски, јапански, румунски, бугарски, шпански, македонски и др. језике.

 

ДРАШKО МИЛЕТИЋ (1963, Котор) дипломирао је туризам на Универзитету у Београду и петнаест година радио као новинар. Био је уредник и аутор у дигиталним медијима, новинама и „Арт“ телевизији. Од 2001. је писац. Био је главни и одговорни уредник књижевног часописа „Урб“, који је од 2003. до 2007. месечно излазио у Независним издањима Слободана Машића. Од 2005. до 2007. водио је књижевну радионицу у Центру за стваралаштво младих. Текстуално је заступљен у више од педесет књижевних и веб-часописа у Србији и региону. Члан је Српског књижевног друштва, у статусу самосталног уметника. Објавио је следеће романе: Аутопортрет (2001), pH: (базно-неутрално-кисело) (2007), Календари (2009), Матична књига (2021), и збирке песама Осми падеж (2005) и Насумце (2021). Први и други роман су уврштени у фонд Вашингтонске библиотеке Kонгреса. Други роман (pH) био је финалиста НИН-ове награде (2007).

 

ДУШАН МИЛИЈИЋ (1987, Књажевац) пише есеје, књижевне критике, позоришне рецензије, приче и песме кад наиђе инспирација. Објавио је радове у штампаним часописима и зборницима Слово Ћирилово, Црте и резе, Аргус, Суштина поетике, Траг, Културни мозаик, Исток, Стихови од седефа, Кутија љубави, Свитак, Млади долазе као и на књижевним порталима и електронским часописима Хоћу у позориште, КУЛТ, Чупава келераба, PULSE, Blacksheep, Култивиши се, Мингл, Показивач, Књижевне вертикале, Весна, Сизиф. За сајт Букмаркер београдске издавачке куће „Лагуна“ писао је приказе нових издања, од којих су поједини објављени у штампаним издањима Недељника и Букмаркера. Своју прву књигу, под називом Тако је – јер ми се тако чини (збирка позоришних рецензија), објавио је 2019. године.

 

ЈОВАНКА НИКОЛИЋ (1977, Јагодина) пише поезију. Њене текстове објављивали су часописи Београдски круг кредом, Фокализатор, Савременик, Бдење, Траг и Поља и портал nomad.ba. Објавила је књигу песама Збирка од Виртемберга (2024). Живи и ради у Јагодини.

 

ЉИЉАНА ПАВЛОВИЋ ЋИРИЋ (1983, Крушевац) студирала је славистику и српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Дипломирани је филолог за српски језик и књижевност. Ради у основним школама у Сталаћу и Варварину. Пише поезију, прозу, драме у стиху, есеје и критику. Текстове објављује у домаћим часописима. Бави се превођењем са руског и на руски језик. Објавила je следеће књиге поезије: Од суречја до су(м)рачја (2007), Сетосејачи (2011), Бајка о Пријезди и Јелици (2021), Благо царице Радованице (2022), Без повезаче (2023), Вез (2023). Добитница је књижевних наградā Србољуб Митић (2022) и Стражилово (2023). Уписала је докторске студије србистике на Филозофском факултету у Нишу 2024. године. Живи у Сталаћу.

 

РАДМИЛО В. РАДОВАНОВИЋ (1957, Билећа) школовао се у Требињу и Мостару. За свој књижевни рад добио је више значајних награда и признања. Заступљен је у многобројним зборницима, часописима и антологијама. Члан је Удружења књижевника Српске и Удружења књижевника Србије. Превођен је на више страних језика. Објавио је песничке књиге: Сузе (1976), Ово вријеме (1994), Тамница шкољке (1995), Метаморфоза бића (1997), Раскошна тамница (1998), Епитафиус (2000), Морфејски сан (2001), Дивинска Микена (2002), На обалама Лете (2003), Очи бездана (2004), Банкет уклетих (2005), Двије поноћи Вавилона (2005), Пребивалиште пепела (2007), Дивинске свјетлости (избор из поезије, 2007), Пуста обала, о Тетида (2009), Млади Адонис (2011), Жал за Еуридиком (2012), Писма Афродити (2014), Капије Хада (2015), Елеусински сонети (2016), Недоречени Орфеј (2017), Аполонова лира (2018), Тезејев јав (2019), Збогом Алкиноја (2020), Орфејев жал (2021), Дивински Орфеј (2022), Демодокова пјесма (2023) и Срећни Менелај (2024). Живи у Мркоњић Граду.

 

МИЛИЦА РАДОЈЕВИЋ (2001), преводилац. Основне академске студије завршила је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу као студент генерације 2023. године, а као  студенткиња мастер академских студија (Шпански језик и хиспанске књижевности) на истом факултету тренутно је ангажована као сарадник у настави. Током студија учествовала је у разним међународним пројектима: летња школа Jornadas Iberoamericanas у Печују, међународни летњи Coimbra Group програм о европској мултијезичности, у организацији Филозофског факултета у Нишу, и прва међународна научна и стручна конференција Strategic Innovations of Social Communications and Foreign Philology in Crisis Times, коју је организовао Универзитет у Сумију, Украјина. Учествовала је и у изради двојезичне публикације Хиспански буквар (Abecedario hispano), у којој су, у издању Филолошко-уметничког факултета, представљени одабрани појмови из хиспанских култура.

 

МИЛЕНА СТАНОЈЕВИЋ (1984, Крагујевац) дипломирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду на одсеку Српски језик и књижевност. Пише песме, приповетке, есеје, књижевне и филмске приказе. Радове објављује или је објављивала у Магазину за уметност и културу П.У.Л.С.Е, Часопису Култ, магазину Твој магазин, страници Филозофски огледи, Књижевној радионици Кордун, Регионалном порталу за књижевност Човјек часопис, Регионалном књижевном порталу Стране, Часопису за културу, књижевност и умјетност Сребрни вијенац, Часопису Куш, Зборнику Црте и резе, Порталу за књижевност и културу читања Синхро. На конкурсу за Књижевну награду Лука Милованов Георгијевић за поезију била је у најужем избору. Победница је на Конкурсу за најбољи есеј на тему Критика савременог друштва Центра за културну обнову Археофутура (одсек за књижевност и есејистику). На Конкурсу Андра Гавриловић за најбољу књижевну критику њен рад је издвојен за штампање у Зборнику Црте и резе 14 као један од најуспешнијих радова. Живи и ради у Београду.

 

БОШКО СУВАЈЏИЋ (1965), редовни професор Народнe књижевности на Ка­те­дри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Фи­ло­ло­шког фа­култета Универзитета у Београду. Дипломирао, магистрирао и докторирао на истом факултету. Главни и одговорни уредник Данице Вукове задужбине и члан редакција часописа Анали Филолошког факултета (Филолошки факултет, Београд), Књижевност и језик (Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд), Годишњака Катедре, као и уредништва едиције Савремена српска драма, који издаје Удружење драмских писаца Србије. Уредник je за научне прилоге Летописа Матице српске. Бошко Сувајџић је управник Међународног славистичког центра (Филолошки факултет, Београд), председник Скупштине Вукове задужбине, као и заменик председника Удружења књижевника Србије. За књигу Иларион Руварац и народна књижевност добио је награду Вукове задужбине за науку (2007), а за књигу Певач и традиција награду Миле Недељковић за најбољу фолклористичку студију објављену у 2010. години (Аранђеловац). Носилац је више значајних књижевних и друштвених признања. Добитник је награде Златни беочуг Културно-просветне заједнице Бео­гра­да за трајни допринос култури Београда (2016) и Вукове награде, за свеукупни допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору (2018).

 

ДРАГАНА В. ТОДОРЕСКОВ (1975, Нови Сад) дипломирала је (1999), магистрирала (2008) и докторирала (2013) на Катедри за књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Била је чланица Редакције часописа Летопис Матице српске (2013–2015) а стална је чланица Уређивачког одбора часописа Интеркултуралност (од 2011). Објавила је следеће књиге: Стеријине пародије – искушења (пост)модерног читања (2009), Дан, контекст, брзина ветра (2010), Писати даље – изабране критике (2012), Тело песме (2013), Трагом кочења – присвајање, преодевање и раслојавање стварности у поезији и прози Јудите Шалго (2014), Збогом, причина истино! – огледи о стратегијама српских приповедача (2015), Јунаци наших вароши (2017). Приредила је, између осталог, сабране песме Ненада Митрова Позно биље (2013), као и антологију песама Ако сам ја она (2020) за коју је добитница награде М. Стојадиновић Српкиња. Објавила је збирку приповедака У чекаоницама – историја женских менталних поремећаја (2023), за коју је добила награду Стеван Сремац Нишког културног центра. Живи у Новом Саду, мајка је две ћерке.

 

БОШКО ТОМАШЕВИЋ (1947, Бечеј), песник, романописац, есејистa и књижевни теоретичар. Члан је Европске академије наука, уметности и књижевности; француског и аустријског ПЕН-а; Француског и Аустријског удружења писаца. Објављене књиге песама: Картезијански пролаз (1989), Чувар времена (1990), Celan – études и друге песме (1991), Видело жишка (1992), Светлост за ископ (1992), Понављање и разлика / Repétition et différence – двојезично (1992), Cool Memories (1994), Угарци (1994), Celan-Ètudes (1994), Предео са Витгенштајном и друге рушевине (1995), Преиспитивање извора (1995), План повратка (1996), Друга историја књижевности (1997), Gespräch in Heidelberg (1998), Сезона без Господа (1998), Студија тестамента (1999), Чистина и присутност (2000), Пустиње језика (2001), Appendix (2001), Лето мога језика (2002), Нигде (2002), Курелук мога незадовољства (2004), Celan trifft H. und C. in Todtnauberg (2005), Нова узалудност (2005), Gesänge an Innsbruck (2006), Плодови похода (2008), Археологија прага. Фукоова оставштина (2008), Erneute Vergeblichkeit (2009), Песме од липовог и багремовог дрвета (2009), Куда и назад (2009), Архив (2009), Übungen im Zweifel (2010), Früchte der Heimsuchung (2011), Berliner Gedichte (2011), Allerneueste Vergeblichkeit (2011), Никуд (2011), Ausgewählte Gedichte (2012), Изабране песме, I (2012), Изабрана поезија 2, 3, 4 (2013, 2017), Ведро знање о поразима (2015), Заборав који постајемо (2015), Risse Gedichte (2015), Der Abgrund unter jedem Grund (2017), Besinnung (2017), Ја Нико и Молоа (2018), Ред времена, поредак ствари (2020), Бивствовање, језик, песма (2020). Књига од зиме и лета, пољског божјег пута (2022), Преостало време (2023); Завештање (2024); романе: Ein verspäteter Bericht an eine Akademie (2000), Закаснели извештај једној академији (2004), Niemand, nirgends (2012), Нико, нигде (2015), Роман о Исаковичу (2021), Предео кроз који се пробијам (2021) и књижевне студије: Картезијански роман (1989), Из искуства битка и певања (1990), Саморазорне теорије (1994), Бесконачна замена (1997), Поезија и мишљење бића (1998), Коначна теорија књижевности (2001), Песништво, књижевна теорија, егзистенција (2003), Битно песништво (2004), Галилејевска поетика (2004), Херменеутика непрозирног (2006), Чекић без господара (2009), Огледи о књижевној теорији (2011), Против књижевне теорије (2011) и Мишљење писање (2012), Књига о Ренеу Шару (2015), Песнички манифести и списи о песништву (2016), Маргине књижевне теорије и сцена писања (2018), Opus totum (2019), Венац за Мандељштама (2019), Далека коначност: књижевна интерпретација и њезине сенке (2022) и Ћутање књигâ: писање имагинарног – имагинарно писање: наслеђе Мориса Бланшоа и Жака Дериде (2024).

 

ДАРКО ТУШЕВЉАКОВИЋ (1978, Зеница) од 2002. објављује краћу и дужу прозу у часописима и антологијама у земљи и региону. Досад је објавио четири романа: Сенка наше жеље (2010), Јаз (2016), Јегермајстер (2019), Узвишеност (2021) и три збирке прича: Људске вибрације (2013), Накнадне истине (2017), Хангар за снове (2023). Дела су му се нашла у изборима за релевантне домаће и регионалне књижевне награде. Добитник је награде Лазар Комарчић за најбољу новелу и Европске награде за књижевност, за роман Јаз, који је досад преведен на енглески, шпански, италијански, грчки, бугарски, румунски, албански и словеначки језик. За збирку прича Хангар за снове добио је (2023) Андрићеву награду. За превод књиге Суштина ствари Грејама Грина добио је награду Удружења књижевника Војводине за најбољи превод у 2020. години. Живи и ради у Београду, као уредник и преводилац.