Аугусто Монтеросо
БАСНЕ

 

ЖИРАФА КОЈА ЈЕ ИЗНЕНАДА СХВАТИЛА ДА ЈЕ СВЕ РЕЛАТИВНО

Некада давно, у једној далекој земљи, живела је једна Жирафа просечне висине, тако расејана да је једном приликом изашла из шуме и изгубила се.

Дезоријентисана као и обично, почела је да лута тамо-амо и, колико год се напињала не би ли уочила пут, никако није успевала да га пронађе.

И тако, тумарајући, стиже до теснаца у ком се у том тренутку водила велика битка.

Иако су обе стране претрпеле бројне губитке, ниједна није била вољна да устукне ни милиметар.

Генерали су са уздигнутим мачевима бодрили своје трупе док је снег попримао пурпурну боју од крви рањеника.

Кроз дим и тутњаву топова видело се како муњевито падају мртви и једне и друге војске; остајало им је тек толико времена да предају своје душе ђаволу. Преживели су настављали да пуцају с одушевљењем, док и на њих није дошао ред да падну уз глуп гест: мислили су да ће их Историја упамтити као хероје, пошто су умирали бранећи своју заставу. И заиста ће Историја те гестове признати као херојске, како Историја која је обухватала гестове једних, тако и Историја која је обухватала гестове других, будући да је свака страна писала своју сопствену Историју. Тако је, дакле, за Енглезе Велингтон био херој, а за Французе Наполеон.

И поред свега тога, Жирафа је наставила да хода, све док није стигла до дела теснаца у коме је био постављен огроман топ. Баш у том тренутку испалио je хитац тачно двадесетак центиметара изнад њене главе.

Видевши колико близу пролази ђуле, погледом пратећи његову путању, Жирафа помисли:

„Добро је што нисам толико висока, јер да ми је врат за тридесет центиметара дужи, ово ђуле би ми разнело главу; а опет, добро је и што овај део теснаца где се налази кањон није толико низак, јер да је тридесетак центиметара нижи, и тад би ми је разнело. Сада схватам да је све релативно.”

 

КАМЕЛЕОН КОЈИ ВИШЕ НИЈЕ ЗНАО КОЈУ БОЈУ ДА ПОПРИМИ

Некада давно, у далекој земљи усред шуме, живео је Камелеон који се упустио у политичке воде. За њега су дошла тешка времена. Нашао се у стању потпуне конфузије када су остале животиње, које је саветовала Лисица, сазнале за његову умешност. Почеле су да му се супротстављају даноноћно носећи у џеповима стакла разних боја. То су чиниле како би сузбиле његову дволичност и лицемерје. Када би био љубичаст и када би због било које тренутне околности морао да постане, рецимо, плав, оне би брзо извадиле црвено стакло кроз које су га гледале. За њих би наставио да буде онај исти љубичасти Камелеон, чак и ако би се понашао као плави. А када би био црвен и из неких посебних разлога постао наранџаст, употребљавале би одговарајуће стакло и опет би га виделе онаквог какав уистину јесте.

Ово се односило само на основне боје, пошто је метода постала толико заступљена да с временом више није било никога ко са собом није носио комплет стакала за случајеве када би махер једноставно постао сивкаст или плаво-зелен, или би се променио у било коју, мање или више неодређену боју, за коју је било потребно преклопити три, четири или чак пет стакала. Међутим, било је добро то што је Камелеон, сматрајући да су сви исти као он, такође прихватио тај систем.  

Требало их је само видети како на улицама ваде и смењују стакла, како су им се боје мењале, у зависности од политичке климе или преовлађујућих политичких ставова тог дана у недељи или у то доба дана или ноћи.

Разумљиво, ово се претворило у неку врсту опасне збрке језика. Убрзо су они најпаметнији схватили да ће настати општа пропаст ако се то на неки начин не регулише. Решење би било да сви пристану да их ослепе, да буду трајно одбачени од богова. И поново су успоставили ред.

Поред онога што је утврђено Правилником који је у ту сврху сачињен, обичајно право је са своје стране утврдило правила префињене уљудности. Према њему, ако је некоме хитно недостајало стакло одређене боје како би се прикрио или открио нечију праву боју, могао би да се обрати чак и сопственим непријатељима да му га позајме, у складу са његовим тренутним потребама, баш као што се дешавало међу најцивилизованијим нацијама.

Само се Лав, који је тада био Председник шуме, подсмевао и једнима и другима, иако је понекад и сам претворно играо њихову игру, забаве ради.

Из тог времена потиче изрека: „Сваки је камелеон боје стакла кроз које га посматраш.“

 

МАЈМУН КОЈИ ЈЕ ЖЕЛЕО ДА БУДЕ САТИРИЧНИ ПИСАЦ

Живео једном у шуми Мајмун који је желео да буде сатирични писац.

Много је учио, али убрзо је увидео да не познаје људство довољно добро да би писао сатире. Почео је да посећује све људе редом, одлази на коктеле и посматра их крајичком ока док су седели одсутно, с чашом у руци.

Како је био заиста забаван (његове окретне пируете су забављале друге животиње), свуда је био лепо примљен и научио је како да буде још боље прихваћен.

Није било никога ко није био очаран његовим причама. С радошћу би га дочекали као почасног госта, како Мајмунице, тако и мужеви Мајмуница, а и остали становници Шуме. Пред њима је, колико год се гложили око међународне, националне или локалне политике, показивао изузетно разумевање, наравно, увек са циљем да темељно истражи људску природу, како би умео да је прикаже у својим сатирама.

Тако је дошао тренутак када је спознао да је међу животињама он постао најстручнији познавалац људске природе. Ништа му није могло промаћи.

Једног дана Мајмун рече:

            – Има да пишем против лопова.

Усредсредио се на Свраку. У почетку је то радио с ентузијазмом, уживао је, смејао се и са задовољством се пентрао по дрвећу јер би му пало на памет нешто о тој птици; али онда му је одједном синуло да међу животињама код којих се гостио има много Сврака, а посебно једна, и да ће се препознати осликана у његовој сатири, ма колико благо је написао, па је одустао од тога.

Затим је пожелео да пише о опортунистима и бацио је око на Змију, која је на различите начине, придодате њеној вештини ласкања, увек успевала да сачува, замени и побољша свој положај. Међутим, неколико његових пријатељица Змија, а нарочито једна, помислиле би да је реч о њима, па је одустао од тога.

Потом је зажелео да сатиризује компулзивне радне навике, па се окренуо Пчели, која је глупаво радила не знајући ни зашто, ни за кога; али из страха да не увреди неке од својих пријатеља из овог рода, а посебно једну од њих, на крају ју је благонаклоно упоредио са Цврчком, који је сав пун себе само певао и певао, изигравајући песника, али је и од тога одустао.

 А онда му је пало на памет да пише против сексуалног промискуитета и своју је сатиру усмерио против Кокошака прељубница које се поваздан шепуре тражећи Петлиће; али толико њих га је било угостило да се плашио да их не увреди, и одустао је од тога.

 Коначно је направио комплетну листу људских слабости и недостатака, али није могао да нађе мету за своју критику, јер су се све те мане могле наћи код пријатеља с којима је делио трпезу, као и код њега самог.

 У том тренутку одустао је од сатире и окренуо се Мистици, Љубави и сличним темама за писање, али, знате какви су људи – одмах су почели да говоре да је полудео и више га нису примали радо, ни са толиким задовољством.

 

 ЗЕЦ И ЛАВ

 (Мини прича)

Чувени Психоаналитичар нашао се једног дана усред Шуме, полуизгубљен.

Вођен  инстинктом и жељом за истраживањем с лакоћом се успео на веома високо дрво, са ког је могао слободно да посматра не само спори залазак сунца, већ и живот и обичаје неких животиња, које је увек изнова упоређивао са људским.

Како је падало вече, приметио је како се с једне стране појавио Зец, а са друге Лав.

Испрва се ништа значајно није догодило, али су убрзо потом обе животиње осетиле присуство једна друге и, када су се сусреле, реаговале су исто као што су чиниле откад је света и века.

Лав је својом моћном риком уздрмао Шуму, по обичају величанствено затресао гривом и растргао ваздух својим огромним канџама; с друге стране, Зец је почео брже да дише, на тренутак погледао Лаву у очи, окренуо се и збрисао.

По повратку у град, чувени Психоаналитичар објавио је cum laude своју чувену расправу у којој доказује да је Лав најдетињастија и најкукавичнија животиња у шуми, док је Зец најхрабрија и најзрелија – Лав риче, гестикулира и прети универзуму из страха; Зец то примећује, свестан је сопствене снаге и повлачи се пре него што изгуби стрпљење за то екстравагантно и унезверено биће, које разуме и које му, на крају крајева, ништа није скривило.

 

ЖАБА КОЈА ЈЕ ЖЕЛЕЛА ДА БУДЕ ИСТИНСКА ЖАБА

Била једном једна жаба која је желела да буде истинска жаба, и сваки је дан на томе радила.

Прво је купила огледало у ком се дуго огледала тражећи истинитост за којом је силно жудела. Понекад би јој се учинило да ју је пронашла, а понекад није. То је зависило од расположења тог дана или часа. На крају јој је све то дојадило и огледало је одложила у ковчег.

Најзад је помислила да ће једино кроз мишљење других моћи да спозна сопствену вредност, па је почела да се фризира, облачи и свлачи (када јој није преостајала друга могућност), како би видела да ли је други одобравају и препознају да је она једна истинска жаба.

Једног дана приметила је да се највише диве њеном телу, нарочито њеним ногама, те је почела да ради чучњеве и скокове како би имала још лепше ноге. Чинило јој се да јој сви честитају.

И тако је наставила да се напреже, вољна да учини све само да би је сматрали истинском жабом. Чак је пуштала да јој откину батаке, и док су их други јели, она је, огорчена, успевала да чује како говоре да баш је добра жаба; да делује као пилетина.

 

 

АУГУСТО МОНТЕРОСО (AUGUSTO MONTERROSО BONILLA, 1921, Тегусигалпи) хондурашки писац. Учествовао је у народној борби која је срушила диктатуру Хорхеа Убика, па је морао да оде у изгнанство у Мексико. Био је запослен у Националном аутономном универзитету Мексика (UNAM). Бавио се и преводилаштвом. Био је суоснивач књижевног часописа Асенто (Acento) и сматра се чланом Генерације ’40. Добитник је значајних награда и признања, попут националне награде за кратку причу Сакер-Ти (Saker–Ti), Ордена астечког орла (la Orden del Águila Azteca), Националне награде за књижевност Мигел Анхел Астуријас и других. У његова најзначајнија дела убрајају се: Стогодишњица (El centenario, 1952), Потпуна дела и друге приче (Obras completas y otros cuentos, 1959), Црна овца и друге басне (La oveja negra y demás fábulas, 1969), збирка прича којој припадају приложени преводи, Животиње и људи (Animales y hombres,1971), Вечни покрет (Movimiento perpetuo,1969) итд.

 

Избор, превод са шпанског и белешка

Милица Радојевић