Александра Радовановић
ПУТОПИСНА ПРОЗА НИКОЛЕ ПЕТКОВИЋА

 

Никола Петковић: Забат-острво

УК „Кораци“, Крагујевац, 2024.

 

Крећући читалачким духом пут Забат-острва приповедач буди радозналост већ самим насловом дела. Чекање на аеродромским пунктовима, упознавање сапутника, збуњено ишчекивање, прелетање на други крај Европе, непознавање предела у које се упутио… све то тера мисли да се роје и да се са пажњом ишчекује следећа станица и следећи сусрет. Како се привикавамо и прилагођавамо промени средине индивидуална је одлика свакога од нас, по томе се разликују наши темпераменти, наше навике, наш однос према другима. Савладавши нелагодност одласка у непознату земљу, наш путописац остаје у некој врсти добровољног заточеништва, чекајући да се његово биће навикне на мисао да је у новој средини, у страној земљи, у коју га је довела радозналост и жеља да се сусретне са родбином, коју дуго није видео. Излазак у свет је искорак у нешто ново, нужно изазива потребу за сналажењем и условљава промену у понашању путника који је решен да оправда своју жељу за спознавањем места и људи међу којима се обрео.

Примарни циљ је истраживање и упознавање предела, а уз то и људи који би се сусретали успут. Деперсонализовани ликови утичу на универзалност смисла, јер се такви људи могу сусрести на било ком путовању и било којој животној станици. Пут којим приповедач иде инспирисан је дечачком радозналошћу интровертног детињства и загледаности у себе. Свет открива не преко других, већ као њихов одраз у себи самом. Одатле толико интроспекције у сусрету са норвешким пределима. Читалац истински осећа као да је и он на путу заједно са аутором редова који су пред нама. Складно и систематично казивање иде неусиљеним ритмом. Пажљиво посматрање и уочавање и најситнијег детаља утиче на сугестивност израза.

С обзиром да се Никола Петковић први пут упустио у подухват стварања путописне прозе можемо да уочимо да, као и у теоријском одређењу путописа, ово штиво није само набрајање онога што је на путу виђено; описујући културу са којом се сусрео, аутор испољава и своју културу и васпитање, став према животу и људима. Одлика путописне прозе је да прича треба да буде жива, да путовање само по себи није циљ, нити је то суштина приче. Путовање је оквир у који се, као што је Никола урадио, сместила атмосфера, боје и звуци, занимљиви сусрети и разговори, размишљања. Мимоишао је клишее и општа места набрајања историјских и географских знаменитости; иако су описи места исцрпни, они су у функцији вишег приповедачког циља. Људи које сусреће и њихови карактери сагледани су на одсечку времена – сада и овде. С тим у вези, можемо да уочимо одређену меланхолију када говори о животу, али и разиграност и ведрину када говори о природи, биљкама и животињама.

Када се рукопис сагледа у целини, не можемо да, у најбољем смислу и намери, мимођемо поређење са два значајна дела српске књижевности: Писма из Норвешке Исидоре Секулић и нарочито са делом Људи говоре Растка Петровића. Ова два дела описују различите пределе, времена и људе, а убрајају се у примере најлепше путописне прозе српске и европске књижевности. Њима се приближава Петковићев путопис, тежећи ка књижевним манирима поменутих аутора: опис предела и људи, истанчан осећај за природу и њене елементе, експресивност у изразу и сликовитост у опису.

Од упечатљивих мотива можемо да издвојимо причу о часопису коју наш путник-приповедач купује на београдском аеродрому, пре него што ће се отиснути пут северних крајева. Мотив часописа који је и у детињству читао, постаје везивно ткиво приче, јер ће се исте новине појавити када се чежња за матерњим језиком и писмом претвори у носталгију. Занимљива је техника којом је надоградио поменути мотив описом одласка у локалну библиотеку. Проналажење књига на језику којим иначе говори, чак и књига на ћириличном писму делује као откровење и причињава радост и аутору и читаоцу. На неком удаљеном острву, на које питање да ли ћемо икад отићи, у омањој локалној библиотеци живе и постоје књиге на језику и писму народа хиљадама километара удаљеног. Није могуће сакрити изненађеност овим неочекиваним открићем. Све ствари и сви људи су на неки начин повезани, како је то Црњански, такође писац путописа, дефинисао кроз суматраистичко виђење света.

Орхидеја коју грчевито жели да спасе од ветра такође је мотив помоћу којег нам је омогућено да сагледамо танану душу аутора. Желећи да се захвали домаћинима на гостопримству, он се одлучује да им поклони цвет који је нежан, осетљив, раскошних боја и необичног облика. Поклон од уручења раздваја ветар који прети да поломи стабљику биљке и борба са ветром да се орхидеја сачува, симболише борбу са ветровима који нас у животу често гурају и покушавају да изместе и поломе. Повратак кући је повратак у реалност. Опет се један круг симболично покренуо: по доласку у Норвешку, писац данима остаје затворен у кући, без неког опипљивог разлога, а дошавши кући пандемија је за тренутак отворила наше кретање, али то ће бити само предах за нека нова затварања која ће касније уследити.

            Још једна од вредности рукописа књиге Забат-острво је кључ за дешифровање топонима које је аутор понудио читаоцима у поговору књиге. У томе се види промишљање да се споји истраживање географских предела са културолошким погледом на историју, језик, митологију, антропологију, али и савремена дешавања и кретања. Књижевни пут Николе Петковића започео је још у школским данима. Верујем да ће његово дружење са речима потрајати дуго, да ће се из његовог књижевног пера рађати дела којима ће оставити траг у нашој књижевности и нашем народу.