Светолик Станковић
ЊИВА ПОНАД СЕЛА

Земља је непролазни капитал. 
Народна изрека 

Седамдесетих година прошлога века радне обавезе одвеле су ме у Печењевце, место познато по производњи кромпира и певачу Томи Здравковићу. Дошљак, самац, без куће и кућишта, већи део слободног времена проводио сам у локалној кафани „Добра глава”. Име је добила по благо таласастом брдашцу које се простире изнад Печењевца, Липовице, Кутлеша, све тамо до Међе. Прекривено је слабом и ретком храстовом шумом, и виноградима. Иначе, из искуства, стеченог у потоњим годинама, знам да глава може да уђе у кафану као бистра и разумна, дакле, добра, али никада из ње не излази таква. Тек толико о имену установе која ми замени топлину дома, рано омили, и таква ми остаде до данашњих дана.
Топлог, свиленкастог септембарског поподнева у „Добру главу” уђе мој некадашњи школски друг Славко Крстић из Чекмина, са којим се дужи низ година нисам видео. После поздрава почесмо разговор о данима који остадоше иза нас, о школама које смо у међувремену завршили и чиме се сада бавимо. Тако сам сазнао да је дипломирао на Правном факултету у Београду, да се још није оженио и да ради као правни референт у Дрвном комбинату у Лесковцу.
Рекох му понешто о себи и разлозима који су ме довели у Печењевце. Као сељачки син из Бабичког, процена је, са надлежног места, да будем распоређен у село. Сва боља радна места у граду већ су резервисана за дечицу важних другова и другарица, заслужних за Партију и оданих њеном Вођи. Мени, дај шта даш, даруј брате ’ришћанине. На моје речи Славко се загонетно насмеши, кратко заћута, отпи гутљај пића и поче казивање о личним меандрима којима га је водио живот.
– Е мој земљаче (увек ми се обраћао овим речима, готово никада по имену), иако сам завршио факултет, са просеком изнад осам, и положио судијски испит, на конкурсу за избор судија Општинског суда нисам прошао. Једва сам нашао скромно место чиновника у предузећу у којем немам могућности за било какво напредовање у струци. Разлог? Потичем из кулачке породице. Мој деда Мика Брадил, демократа између два рата, добростојећи домаћин, а његов старији син, мој стриц, по којем сам добио име, држао је угледну трговину на Теразијама у Београду, и сликао се са младим престолонаследником Петром Другим Карађорђевићем.
У бомбардовању, шестог априла четердесет и прве године, локал је уништен, стриц покушао да побегне из града, али га негде на авалском путу стиже немачка бомба. Отада, мој деда Мика никада се више није бријао, отуда му дуга брада и надимак Мика Брадил.
У пролеће четердесет и осме године, било ми је седам година, у наше двориште уђе џип са два човека, у дугим кожним капутима и са качкетима на главама. О појасу имали су велике пиштоље у сјајноцрвеним футролама. Деда изиђе испред куће да их дочека и понуди да уђу унутра, какав је ред и обичај код домаћина, кад наиђу макар и непознати људи. Стајао сам поред деде, гледао и слушао. Од двојице придошлих, онај виши и снажнији, обрати се деди, гласом и тоном који нису обећавали ништа добро.
– Јеси ли ти Михајло Крстић, звани Мика Брадил?
– Ја сам, господине – одговори деда мирним прибраним гласом.
– Нијесам ти ја никаки господин, друже Мико. Са господом је готово. Него, слушај ме добро што ћу да ти речем. У року од два дана имаш се спремит са цјелокупном чељади, и најнеопходнијим стварима и да се селиш одавде. Јеси ме разумио?
– Нисам – одговори деда, сада већ са зебњом у гласу. Куда да се селим, овде ми је све што имам. Кућа, њиве, шуме, виногради, крупна и ситна стока. Мој чукун чукун деда доселио се овде пре више од двеста година. Како и због чега сада морам да се селим, не може то тако. И ко сте ви да ме селите?
– Слушај, стари! Ја ти рекох што имадох, не изазивај ме да ти покажем ко сам и што сам, јер ћу те убит ка’ пса. Са кулацима и противницима колективизације ја завршавам по кратком поступку – и ту се дугајлија маши пиштољаге.
У том, готово без даха, утрча у двориште мој отац. Био је у селу неким послом, па су му дојавили да се нешто догађа код нас. Једва дошавши некако до даха, викну:
– Станите, људи! Шта тражите овде, објасните ми о чему се ради? 
Огласи се онај мањи капутлија.
– Друже, овде ми постављамо питања, не ти. Сада, соколе мој, одговори нам ко си ти и како се усуђујеш да нас питаш шта тражимо вőђен.
– Ја сам резервни поручник НОВ и ПОЈ, учесник пробоја Сремског фронта и носилац медаље за храброст – одговори отац бесно.
Око нашег дворишта окупили се људи да сеире, неки и да уживају у призорима. Мајка је стајала на доксату држећи у рукама једногодишњег сина, мог млађег брата. Баба је ишла тамо-амо по дворишту и кукала на сав глас, чупајући седу косу. Деда је покушавао да је смири, али му није полазило за руком.
– Лијепо, друже поручниче, баш лијепо… Надам се да ћемо се са тобом лакше разумијети него са овим старцем…
– То је мој отац! Најугледнији домаћин у овом селу – и за тебе није „овај старац”. Захтевам да се обраћате са дужним поштовањем учеснику свих ратова за ослобођење и уједињење, човеку који је крварио од Цера до Солунског фронта, потом ушао у Сплит као ослободилац. Уз то је и носилац Карађорђеве звезде, јунак.
– Ма шта кажеш! – дрекну дуги. – Ма шта кажеш?! Борац са Цера и Кајмакчалана, носилац Карађорђеве звијезде и јунак…? Видиш, друг, пет пара ми не дајемо на те приче. Доста је било солунаштва и српскога курчења. Мораћете да платите сва ваша злодела која сте нанијели осталијем братским народима. Разумијеш?
Отац је већ био зелен у лицу, бесан као дивља звер, готово је рикнуо:
– О чему булазниш, идиоте, мамицу ти јебем! Какве су то злочине чинили, да није њихових гробова од Ђевђелије до Триглава још би „наша браћа” била робље. Ја сам на Сремском фронту изгубио деведесет посто људи из моје чете, све сами Јужносрбијанац, и сада ти сероњо мени причаш о некаквим злочинима које су Срби извршили над осталим народима, срам те било!
Капутлије се бацише на њега, иначе је био крхке грађе и већ болешљив, оборише га на земљу и онај мањи стави му цев пиштоља у уста. Мислио сам, пуцаће… вриснуо сам што сам јаче могао:
– „Не….Не…Не… Молим те чико, немој ми убити оца!” 
Дугачки га је душмански шутирао и газио, не обазирући се на моје вапаје. Баба се онесвести, деда се пресамити у појасу и крикну: 
– Господе, Господе, Господе не остављај ме сада! Пресвета мајко Божја, спаси ми сина! Једног сам Ти дао Господе, не узимај ми овога! 
Мајка је вриштећи побегла у собу, чврсто стежући дете у наручју. Окупљена гомила бадаваџија и злурадих, разбежа се куд који.
Кад добро искалише бес на мојем несрећном оцу, оставише га да лежи склупчан на земљи, обрисаше зној са зајапурених лица и припалише цигарете. Деда седе на дрвљаник, стави главу међу руке и поче да рида на сав глас. Неки људи поливаху бабу водом да дође себи. Ја сам стајао скамењен и дрхтао као прут. Нисам могао ни реч да изустим. Бојао сам се да ћу онемети за цео живот. Недопушене цигарете бацише и бесно их згазише црним чизмама са високим сарама, добрано упрљаним жутим блатом иловаче. Та жута иловача на чизмама зликоваца који ми пребише оца, и данас, често ми долази у сан. Трзам се и будим сав узноју, а срце осећем у грлу, испод браде. Везаше оцу руке, подигоше га са земље и убацише у џип. 
Неколико дана касније, са нешто најнеопходнијих ствари, натоварених на волујска кола, кренусмо ка Лесковцу, да бисмо се потом зауставили у Вучју. Деда је ишао пешице поред кола, баба, мајка са мојим малим братом на крилу, и ја, седели смо у колима, умотани у черге јер је био неки хладњикав и облачан пролећни дан.
У Вучју нас сместише у једну повећу бараку. Поред наше, било је ту још неколико породица „кулака”. Шта је то кулак и колики је то грех, тада нисам разумео. На моју радост, биле су две девојчице и четири дечака, отприлике мојих година, или једва нешто старијих од мене. Имао сам друштво за игру. 
Деда је, са воловима и колима, одлазио на „кулук”. Градили су неки пут ка планини Кукавици. Још једна мени непозната реч кулук. Не мари, биће времена, научићу и њено значење. 
Почетком јесени те четердесет и осме, вратисмо се у Чекмин, ја пођох у први рзред основне школе. Пред Светог Николу, дође и отац из затвора. Прво што је урадио, потражи орден за храброст, окрену га неколико пута у рукама и баци на ђубре, псујући на сав глас и орден и оног ко му га је дао.
Вредан, каквим га је бог дао, мој деда је радио даноноћно, покушавајући да заштити свог сина, мог оца, од тежих и напорнијих послова, јер је овај, по повратку из затвора, почео озбиљно да кашље и копни на ногама, како се то каже. Временом, живот је наставио својим током, сем што су деди и оцу забранили да гласају. Њима та забрана није значила ништа. Мислим да су јој се радовали. Чуо сам дедин коментар: 
– Хвала им што су ме ослободили тог циркуса чији се резултати унапред знају. 
Све буде и прође мој земљаче, тако и ова наша породична калварија.
Има, међутим, мој земљаче, нешто што се не заборавља. Слика оца склупчаног на земљи, са пиштољем у устима, којег му држи један моћник, у име државе и власти, док га други гази и шутира као врећу, деда који хода двориштем и чупа седу косу, а баба кука на сав глас – та ће ме слика пратитити и на судњем часу. Определила ме је за цео живот. Мој крајње одбојан став и мржња према социјализму има корене у тој слици. Чекам тренутак када ћу се осветити том систему и људима који га представљају на било који начин.
После гимназије завршио сам права, мислећи да ћу моћи да делим правду, по закону, да ниједан невин човек не страда по вољи силника, ма који они били и одакле долазили. Но, како ствари стоје, мислим да ће ми то остати пуста жеља. Теши ме мисао о адвокатској пракси, једнога дана кад се буду стекли услови. 
Пописмо Славко и ја још по једно пиће и растадосмо се. На поласку, рече ми да, кад ме посао нанесе, у Чекмин, обавезно свратим код његовог деде Мике Брадила и упознам се са њим, додајући да ћу од тог умног човека имати шта да чујем и научим.
После неколико месеци од сусрета са Славком, мислим да је био јануар шездесет и девете, отишао сам у Чекмин, неким својим послом. Зимско време, снег, нека сањивост налегла на село, људи седе по кућама, кувају ракију, мезете пихтије и кисео купус. Време кад се тежачка душа одмара и прикупља снагу за пролеће, лето и јесен, кад ће им ово ленствовање да „искочи на нос”, како се каже у Јужној Србији. По обављеном послу, сетивши се обећања датог школском другу, одлучих да посетим његовог деду.
Мој сарадник Бранко Моша, добар познавалац овога краја и људи, одведе ме у кућу газда Мике. Све је било скромно и са мером. Двориште са помоћним зградама, ограђено зидом од тугле (ћерпича) прекривеног црепом, као заштитом од кише и влаге, метална капија, дводелна, и кућа, ни велика ни мала, по мојој процени саграђена почетком шездесетих година. Тихо, ушушкано, скромно, сељачки, по мери домаћина сељака, који се не размеће и без жеље да се покаже пред светом, каква је мода почињала тих година. 
Дочека нас висок старац, дуге седе браде, са олињалом шубаром на глави, мало погрбљен од година али и свега што му је живот натоварио на плећа. Са Бранком се поздрави срдачно, стари су знанци. Гледајући ме, рекао бих са подозрењем, пита га:
– Ко је овај млади човек и одакле је?
– То је наш млади техничар, одскора је у Печењевцу, родом је из Бабичког – представи ме мој старији ортак.
– Лепо, лепо, драго ми је, изволʼте у кућу – понуди нас љубазно домаћин.
Сместисмо се у невеликој кухињи добрано загрејаној црним шпоретом, поред којег је била повећа гомила кратких храстових цепаница – да уплаше зиму. Славкова мајка, Микина снаха, послужи нас кафом и ракијом. 
Поче разговор двојице старих знанаца, о здрављу, времену, берићету, стоци, онако како то умеју људи великога искуства, животне мудрости и посвећености послу којим се баве, за разлику од сељачке гологузије која одмах крене да гања политику и кука на власт и државу, незадовољна свим постојећим око себе. Слушам ова два мудраца, обичних Јужносрбијанаца, како и о ружним стварима, кад дођу на ред, онако узгред у разговору, причају без жучи и једа. Смирено и мудро, најчешће констатујући да је било и тежих времена. „Немој горе од овога, ово ћемо некако прегурати”, закључивали би на крају разговора. У једном тренутку деда Мика ми се обрати:
– Младићу, рече да си из Бабичког… да ли је жив поп Влада Ђорђевић?
– Да, жив је. Одскоро је у пензији, па га замењује његов млађи колега Тика из Јашуње.
– Са Владом се знам одавно, још од девесто дваʼесʼ прве године кад га је рукоположио владика нишки Димитрије. Био сам присутан том богодоугодном чину. Међутим, мислим да су несрећном човеку синови, по наговору свог ујака Светолика Шарковића, учитеља, постали комунисти. Али, шта ће човек? Кад деца одрасту сама бирају своје путеве, и ту се ништа не може учинити.
– Пре неколико месеци видео сам се са вашим унуком Славком, мојим школским другом. Рекао ми је да вас обавезно посетим и разговарам са вама, каже да ћу чути и научити од вас доста занимљивих ствари о људима и животу – усудих се да се обратим старцу.
– Ах, ти си тај Бабичанац! Причао ми је о теби, хвалио те, каже да си био добар ђак.
– Не знам колико сам био добар ђак, али знам да је Славко био бољи од мене. Ту су још Бале Шиљко, Власта Тошић, Милан Ђорђевић, сви су били одлични ђаци и добри другари. 
– Прича се да је Бале Шиљко у Америку, не знам шта тамо ради, и овде је имао службу – додаде старина, готово забринуто. Уз нешто слично осмеху, настави: 
– Његов отАц је био комуниста и певао, „Америка и Енглеска биће земља пролетерска”. Нас старије, који смо узвраћали: „Нити је било, нити ће бити” псовали су и називали контрашима. Данас, ево, дошло време да син комунисте живи и ради у Америци. Јах! Шта ћеш…, ново време, нова нафака, чуо сам у Босни – заврши старац резигнирано.
– Он је представник велике југословенске извозно-увозне фирме „Југометал”, у Њујорку. Прошле године оженио је Американку.
– Да, да, чуо сам. Његови родитељи и ужа фамилија ишли су у Београд, у хотелу „Метропол” приредили су домаћинску, српску свадбу. Кад су видели онолике печене прасиће, јагањце и остале ђаконије, Амери су се силно изненадили и питали није ли ова свадба о трошку државе? Да није у питању комунистичка пропаганда? Гуте Шиљко, отац Балетов се насмејао и рекао да је све што виде о његовом трошку, јер је чекао више од тридесет година да му се син јединац ожени. 
О томе да ћеш од мене чути и научити понешто паметно, како ти је рекао мој Славе, бојим се да ћу те разочарати. Шта може стар човек, са једном ногом у гробу, а другу једва вуче по земљи, да каже, и чему да поучи, младе школоване људе, из времена које више није моје. 
– Једна руска пословица каже „нема будале док не сврши школе”, па не треба веровати да је паметан свако ко се докопао неке дипломе – рекох, трудећи се да будем духовит, што ми, судећи по реакцији деде Мике, није успело.
– Пословица, као пословица, не треба јој много веровати. Знање стечено у школским клупама незаменљив је и драгоцен дар. Прошао сам добар део света, упознао много људи, разговарао са најобразованијим, али и са потпуно необразованим, саговорницима. Од сваког сам нешто научио. Ничије знање, ма колико било, мало или велико, није за потцењивање. Једнако сам поштовао мудрост академика и орача на њиви или пастира у планини. У војсци ме цепању дрва за шпорет научио Личанин, Матасић, који је са дванаест година кренуо у планину да зарађује хлеб, као дрвосеча. Од образованих људи, опет, научио сам о стварима и појавама за које сам мислио да су оностране, да долазе од тајанствених сила и вражбина. Муња и гром били су ми силе небеске послане од светог Илије, а кишу је давао лично Бог. Испоставило се да се ради о природним појавама које наука објашњава без проблема. Због тога сам мог унука Славка послао у Београд на школовање, нисам жалио, ни питао, колико кошта. Свршио је правни факултет о року, никада није губио годину. Кад је положио последњи испит, купио сам му на поклон кола, заставу 1300, испунио сам обећање дато му кад је полазио на студије.
У разговор се умеша Бранко:
– Мико, никада те нисам питао колико земље имаш?
– Имам нешто више од двадесет хектара. Од оца сам наследио десет, купио сам још десет, по повратку из рата, тачније, од дваес друге до четересте године. Кад год сам чуо да неко продаје, куповао сам не питајући за цену. Сељак беземљаш, то је проклетство, несрећа каква се не да замислити. Такав је осуђен да буде слуга целога века. По несрећи, и његова деца биће слуге, најменици и сиротиња. Проблем је код нас у Чекмину, али и у лесковачком крају, што су приватни поседи веома мали, у просеку три хектара по домаћинству. Нема ту среће. Са тако малим поседом тешко је бити озбиљнији произвођач, било за шта да се определиш.
Око те моје куповине земље испредале су се свакојаке приче. Како сам деветсто петнаесте био пратилац коморе Врховне команде, односно министарства финансија, па кад смо стигли до Дољевца ја сам дошао накратко кући да се поздравим са мојима, и тада сам, наводно, заборавио бисаге са златом. После рата, опет по тим причама, купио сам сину трговину на Теразијама у Београду и ових десет хектара земље, од оног „заборављеног” злата.
– Чуо сам за те приче, због тога те и питам – додаде Бранко.
– Све су то оговарања и олајавања доконих сеоских наклапала и бадаваџија. Јесам био у пратњи министарства финансија, у чијим су сандуцима, закључаним и запечаћеним, биле све вредносне хартије, новац, злато, сребро и још неке вредне ствари. Међутим, све је било под строгом контролом начелника министарства, господина Левића, заправо, покрштеног Јеврејина Левија. Том човеку могао си да извадиш здрав зуб из вилице, око из главе, али да узмеш једну пару или ма шта вредно, што је било спаковано у сандуцима и врећама – то се није мого десити. Мало је знано да је тај крајње савестан и поштен човек, поред државних драгоцености финансијске природе, спасио и нешто много вредније, нешто што нема цену за српску писменост и културу – Мирослављево јеванђеље. Разумљиво је да ја као сељак са четири разреда школе то нисам могао знати, али је са нама, у чети која је пратила конвој министарства, био учитељ Милоје Стојановић и Црковнице. Он ми је објаснио да је та књига вреднија од свег блага које носимо из Србије. То је права истина о мојем „богаћењу крађом државне касе. ”
Ту крађу многи су „видели”, кунући се у све живо. Највише су ме оговарали сеоски катлабани –нерадници, они који ће после рата први ући у некакве задруге, али као руководиоци и „политкоми”, како ли се све нису звали.
Кад сам ишао пешке од Чекмина до Румуније, надничио од звезда до звезда, и сваку пару три пута умотавао у знојаву и прљаву мараму, којом сам брисао зној са лица, што се у потоцима сливао – то нико није видео. Нико није видео да сам јео једном у дваʼесʼ и четири сата, носио чакшире усред лета и усред зиме, уместо обуће на ногама имао сам опанке од свињске, ређе, од говеђе коже. Био сам жељан сна и одмора, хлеба и пристојног оброка. Једне године свети Никола, моја крсна слава, затекао ме је као надничара на циглани. Кад смо увече завршили посао, мој ортак ми каже: 
– Мико, брате, знаш ли да је вечерас Свети Никола, моја крсна слава, хоћу да те водим у кафану „Код чокалију”, на пасуљ и рибе. 
Рекао сам да знам да је вечерас прво вече Светог Николе, али сам прећутао да је то и моја слава, да не би морао да частим и ја њега. Било ме је стид као никада, али сам уштедео неку пару. Кад сам осетио мирис пасуља на зејтину, умало нисам прогутао кашику и тањир, заједно – толико сам био гладан. Али, то моји олајавачи нису видели, ни знали. Нерадничка багра је проводила живот у пландовању и гањању некакве политике, кортешећи за ову или ону странку… ко да више, уз њега су. Што добију, то убију, у кафанама. 
Чудан је наш свет, чим примети да си нешто стекао, да напредујеш у послу, одмах ти пришију етикету – лопов. „Подјела га туђа вашка”.
Нико неће да се сети колико сам крчевина урадио и шуму претворио у плодне њиве. Поред оца и мајке који су радили до последњег дана својих живота, помагала ми је и моја домаћица – жена, радећи барабар са мном и најтеже послове. Поред обраде земље, која тражи мотику, а не молитву, гајио сам стоку. Крупну, волове и коње, и ситну, овце, козе и свиње. Све што сам произвео, узгајио, створио, претварао сам у новац, тачније, у злато. Запамти, млади човече – земља и злато непролазне су вредности, никада не губе на цени. Може се десити, и дешава се, да цена земљи падне, али то не траје дуго.То ти је као плима и осека на мору. Не дозволи да те такве појаве заведу и преваре, па да се одрекнеш земље, дедовине. Поштуј службу, али као очи у глави чувај оно што су ти оставили деда и отац. Свет је променљив. Падају краљевине, нестају царевине, руше се велики градови, али њиве, виногради и шуме, што ти оставише преци, остају као последња сламка спаса. 
После Првога рата, нуђено ми је место среског начелника у Македонији – одбио сам. Државна служба ме није привлачила. Бити државни службеник значи увек имати тутора над главом, зависити од нечије воље и ћефа. Тако нешто не бих могао да поднесем ни један дан, камоли целога живота. 
Од како знам за себе увек ме је привлачила земља и рад на њој. Нема лепшег мириса од мириса узоране земље. Кад седнем на крај бразде, да одморим волове и завијем цигар дувана, опијам се тим чаробним мирисом више него најбољим вином. Узмем грудву земље и нежно је мрвим међу прстима, и тај осећај, док ми се грудвице просипају у бразду, исти је као кад сам синове узимао из руку моје Милене и стављао их у колевку. 
Не могу да се начудим овим данашњим људима који појурише у фабрике, да диринче у фабричком смраду, диму и прашини, за неке ситне наднице; уз то, одрекоше се земље, зарад дечјих додатака. Одрећи се занавек дедовине, очевине, због, тамо неких ситних пара, док деца не постану пунолетна! Шта потом? Ту цркавицу си појео, ни сам не знаш како, а остао си без земље хранитељке која ће те дочекати увек, кад год те судбина, ратови и несреће сколе, а државна служба нестане као да је није ни било.
Кад се заврши овај последњи рат – а Бог ће га знати да ли је последњи, код нас се то никада не зна – мене, млади човече, прогласише кулаком! Да ти право кажем, ни дан-данас не знам тачно шта значи та реч, али кажу да је назив за човека који има доста земље, стоке и сваког другог берићета у кући. Изгледа да су богати људи сметали новој власти. Разумем их, богат човек не мари много за власт и његове ујдурме. Поготово богат домаћин. Тај гледа своја посла, даје богу божје, цару царево и квит посла. 
Овима што дођоше на руским тенковима, такви су били трн у оку. Почеше да формирају сељачке радне задруге, по угледу на Стаљинове колхозе, совхозе, ко ће га знати како се све то звало. У задруге уђоше гологузани, нерадници постадоше руководиоци и политкоми, то му дође као некакви комесари задужени за политичко освешћивање народа. Уђоше синови сеоских пољака, бирова, слуга и најменика. Момак који је код мене био слуга постаде управник задруге. Почеше да нам узимају земљу, свима који смо, по њиховом мишљењу, имали више но што бисмо смели да имамо. Mајка и жена ударише у кукњаву кад нам узеше неколико најбољих њива. Тешио сам их: – Не кукајте, вратиће нам их кад тад.
Жена ме гледа као да сам сишао с ума и пита: 
– Кад ће нам их вратити? На Свети никад. Јеси ли при себи?!
– Грешиш, много грешиш. Добро знаш да њива тражи црначки рад. Зар не видиш да су у задругу ушли све сами нерадници и беземљаши, који нису навикли да раде на земљи! Кад виде да њива не тражи политичка предавања него рад, зној и муку –  вратиће нам одузето – рекао сам јој.
Тако и би. После неколико година задруге пропадоше, растури се задружна балавурдија, вратише нам њиве. Остадоше неке шуме, ни задружне, ни наше, које и данас пљачкају шумокрадице. Многи живе само од крађе шуме, коју држава још води као своју имовину. Код Срба стари је адет, све што је државно, или се тако зове, треба опљачкати. Шта ћеш, кућа без домаћина. Мене су селили у Вучје, малтретирали, сина затварали, иако је резервни поручник њихове војске.
– Слушао сам о томе од твојег унука Славка – упадох му у реч.
– Добро, да те не гњавим том причом. Мислим да ти је мој унук подробније причао о нашој голготи. Да се вратим на причу о земљи. Највише волим да говорим о тој нашој дојиљи са чијих груди се напијамо васцелога живота и на крају легнемо у њена топла недра. На том пољу сам најбољи саговорник, о осталим темама не желим да говорим, сит сам свега што ми се дешавало и што сам претурио преко ове седе главе.
Као демократа Љубе Давидовића, у млађим данима, имао сам илузија да ћу учинити нешто како би Србија била демократска земља, а социјална правда обезбеђивала сваком честитом и вредном човеку бољи живот. После свега, схватио сам да је демократија утопија, нешто што не постоји нигде, ни у једној држави, ни у једном систему.
Враћам се мојој омиљеној теми, земљи. Од свих њива које имам, најдража ми је она највећа и најроднија, одмах ту понад села. Толико је добра и издашна, камен да бациш у њу, изникнуће нови. „Може да роди мушко детe”, како то кажемо у нашем крају. Удаљена је одавде двадесет минута лаганог хода. У селу је и данас, старији људи, зову „турска”. Површине је четири хектара, на благој узвишици, са три стране оивичена шумарком, а са четврте стране упире у пољски пут. Уписана је у катастарске књиге као њива прве класе, што и јесте. Занимљиво је да су остале њиве, у том делу атара, углавном треће и лошије класе. Како се то десило да на истом потесу буде толика разлика у квалитету, бог ће га свети знати.
Постоји занимљива прича о томе како је то благо постало својина мога деде Николе. У времену пре одласка Турака са наших простора, 1877. године, осећала се атмосфера веће попустљивости према раји и дотрајалости турске власти. Многе забране, казне и намети, који су дотле били уобичајени, готово да су нестали. Укратко, Турци су имали сасвим благи однос према Србима, дотадањој раји и измећарима ага и бегова. У нашем селу ага је имао најбоља имања, на њима су радиле чипчије, сељаци из Чекмина. Десило се да је власник имања и сва власт у селу, имао сина, момка од својих осамнаест-деветнаест година, који се заљубио у прелепу Даницу, ћерку једнога чипчије. Изгледа да ни она није била равнодушна према њему. Кад су девојчина браћа, било их је тројица, кршних и својеглавих, спремних на све, сазнала за ову везу, одлуче да убију момка туђе вере, да им не резили сестру и целу фамилију.
Сигурно би своју намеру извршили не бојећи се последица. Србија је кључала, Босна такође, сви су осећали да је „турско било и прошло”. Тада се умешао мој деда Никола. Био је то висок снажан човек који се ничега и никога није бојао. Био је један од ретких сељана који су јавно носили оружје; ага се чинио невешт, као да то не види и не зна. Стао је у заштиту двоје заљубљених, девојчиној браћи ставио до знања да никако не чине то што су наумили јер ће с њим имати посла.
– Девојачком срцу не може се наређивати, оно не зна за веру и обичаје – строго је поучио разгневљену браћу. 
Недуго потом, намерно или случајно, момка су послали у Стамбол неким послом, а девојку удали насилу у Липовицу. Међутим, абер о ономе што се спремало младом Турчину, као и о томе ко га је спасио сигурне смрти, стигао је до његовог оца. Запамтио је отац заљубљеног момка ово богоугодно дело. Знао је добро да на некакву силу и одмазду не може рачунати, Алахова је то воља, а Он најбоље зна шта и како ваља чинити. Мудар, како то само прави муслиман уме да буде, смислио је како ће се одужити својем доброчинитељу.
Кад су се Турци коначно повукли из Лесковца, и Чекмина, ага је дошао моме деди, да се поздраве, попију кахву и испуше по цигар дувана, потом, извадио из џепа пусулу, на којој је писало да своме некадањем кмету Николи Крстинском поклања њиву понад села, површине четерес рала. Ово чиним драге воље, по својој савести и вољи Великога Алаха, додао је на крају краткога писанија. Изненађен оваквим агиним поступком, деда је покушао да му пољуби руку, али је овај то одбио: 
– Јок, јок, мани тија работи. Треба ја на теб да целивам рука, и сваку ступку куде станаш. Знам што си уработил за мојега сина Асана. Нека ти Бог плати, а ја те дарујем занавек, да твоји чукун чукун унуци видив аир, оди овај поклон.
Отишли су некада силни освајачи, остаде земља ту где је одвајкада и била. Ову науку, млади човече, људи би морали најпре да науче – све пролази, остаје земља. Ову науку морали би, поготово, да науче они који ратују да би освојили туђе земље, шуме и воде. Земља, чија није била, чија неће бити! Упамти то добро!
Не знам шта ми би данас те се распричах, иначе, најрађе ћутим и дружим се са својим сећањима, лепим и ружним, каква год да су, моја су, и све што време пролази више, дража су ми. Можда сам ти све ово казао и због тога што си школски друг мога унука Славка. Знам га добро, он се не дружи са лошим људима, па се надам да се није преварио у теби.
Док сам слушао деда Микину скаску о земљи, његовој непресушној љубави, дотле су Бранко и Микин син, који се у међувремену вратио са неког посла, разговарали о Сремском фронту и другарима који заувек остадоше у блату Срема и Славоније. Било је касно поподне кад сам поздравио мудру старину и вратио се својим обавезама.
Прошло је извесно време, не могу се сетити тачно колико, дошао је код мене, неким послом, Станко Младеновић, пословођа трговинске радње у центру Печењевца. Старији од мене двадесетак година, скроман и вредан човек, оставио је повољан утисак, па сам се као придошлица спријатељио са њим. У разговору поменух му мој сусрет и разговор са деда Миком Брадилом, рекавши да је тај човек, у већ озбиљним годинама, ретко мудар, виспрен и занимљив саговорник. Станко је мало поћутао, загонетно се насмешио и испричао ми још понешто о свом комшији и добротвору, чика Мики.
– Веома занимљив старац, необичан човек, мудрац каквих је све мање. Познајем га одавно, одрастао сам са његовим млађим сином и био чест гост у њиховој кући. Веома је скроман човек, па сам сигуран да ти није причао о његовом начину позајмљивања новца, кад бисмо му тражили.
– Не, није помињао никакво позајмљивање новца.
– Тако сам и мислио – рече Станко и настави. – Средином педесетих година један мој Чекминац, службеник у Срезу Лесковац, огласио је на продају њиву наслеђену од оца. Била је то велика и плодна парцела од око четрдесет ари, недалеко од села, али прилично скупа. 
Кад сам са браћом, после очеве смрти, поделио оно мало наслеђене земље, схватио сам да сам танак, што би рекли другови одозго „го пролетер”, па сам одлучио да поменуту њиву купим. Али, како?! Оно мало уштеђевине што сам имао није било довољно. Дуго сам лупао главу шта да урадим и дођем до пара. Одлучих да потражим позајмицу од чика Мике Брадила. Рачунао сам овако: ако ико у Чекмину има готовине – то је он; уз то, чуо сам од неких људи да даје на позајмицу, без камате, уз неки његов услов, који нам није био јасан.
Једнога јутра, сакупим довољно куражи и закуцам на његову капију. Дочека ме уљудно, без много речи. Објасних му разлог мојега доласка, потребна ми је позајмица, хоћу да купим њиву.
– Чика Мико, ти знаш да сам мало земље наследио, моја фамилија је једна од тањих што се тиче имовине, па морам да купујем земљу, јер имам децу којој бих да оставим нешто више него што је мени оставио мој отац. Старац ме слушао ћутке и благо климао главом. После краћег премишљања кратко одсече:
– Разумео сам те, даћу ти… Дођи вечерас, кад се смркне, испод слога оне моје велике њиве понад села, коју зову „турска”.
Ноћ је већ била увелико налегла на село и поља кад сам дошао на место које ми је одредио зајмодавац. Затекох га, стигао је пре мене и чекао. После поздрава, извадио је повећи смотуљак новинске хартије у којем су биле паре. Тутну ми га у руке, кратко и тихо проговоривши:
– Нека ти је са срећом, да „ʼиљадиш”!
Био сам немало изненађен и збуњен оваквим поступком. Нисам издржао да га не питам: 
– Зашто овако и на овом месту, у ово време, дајеш оволику позајмицу, без признанице и сведока?
Као да је очекивао моје питање, одговори:
– Синовче Станко, ти рече да ти паре требају због куповине њиве?
– Да, тако је.
– Шта мислиш, има ли бољег места за такву позајмицу него што је слог моје најбоље њиве, у ноћи кад нико не види и не чује? Мислим да нема. Желим ти да од те куповине и твоји потомци осете благодат и да те помињу по добром, да си био добар домаћин који је мислио на своје наследнике, а не неки луфтер који је живео само за себе. Не треба ми твоја признаница. Треба ми твоја реч да ћеш вратити паре, кад будеш имао. Имам је, дао си је јутрос. Запамти добро, задатој људској речи нису потребне признанице, уговори и потврде. Људска реч мора бити светиња. „Човек који не држи до задате речи, није човек, то је „пропалица и ништа човек”, како би рекли Црногорци. Ја сам стар човек, припадам неком бившем времену, васпитаван сам на неким друкчијим нормама од данас важећих. Можеш ме преварит и никада ми не вратити паре. Не мари, нека ти је богом просто. И даље ћу благосиљати твоју чељад да од те њиве виде сваку корист, а како ћеш се ти осећати, кад свакодневно будеш под теретом преваре коју си учинио једном старом човеку, спремном да помогне, то нека буде твоја мука.
Запамти, у нека стара и давна времена Србија није имала велике правне науке, ни адвокате, јер се није знало за ружне обичаје лажи и превара, а реч је много вредела. То ти је све од мене. А сада иди, и нека ти је са срећом! Ја ћу остати још неко време да седим под слогом моје њиве хранитељке, мога поноса и снаге. Да гледам у звездано небо, на које ћу се ускоро преселити, да слободно дишем ову вечерњу свежину и уживам у мирисима земље, биља, и поју птица.