Сања Перић
МОЗАИК СРПСКО-ИНДИЈСКИХ ВЕЗА

 

Немања Радуловић: Где ружа и лотос цвета: слика Индије у српској књижевности и култури 19. и 20. века

Београд: Федон, 2023.

 

            У истраживању повести места Индије у српској књижевности и велике опчињености која се протезала још од раног XIX века, значајан помак начињен је округлим столом Индија и српска књижевност 2019. године, првим таквим одржаним код нас. Крајем 2021. Задужбина „Доситеј Обрадовићˮ објавила је зборник у ком су научници специјализовани за различите одсеке књижевне историје представили индијско-српске књижевне везе – хронолошки, од усмене књижевности до међуратног раздобља. Уредник зборника био је Немања Радуловић, редовни професор српске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Од скора укључен и на међународни пројекат о слици Индије у европским културама, нарочито у такозваним „малим културамаˮ, Радуловић је своје вишедеценијско бављење Индијом заокружио научном монографијом Где ружа и лотос цвета: слика Индије у српској књижевности и култури 19. и 20. века. На више од пет стотина страница темељно су истражени и осветљени недовољно видљиви делови српске књижевности и српске културне историје. Писци и мислиоци фасцинирани овом далеком цивилизацијом стварали су различите слике Индије – идеализоване, егзотичне, имагинарне – али и оне која чини подлогу за промишљање и обликовање властитог идентитета. Разматрање питања националног и културног идентитета, као и стереотипних представа, на пример, о чулном Оријенту или о статичном индијском духу, не подразумева, међутим, коришћење метода постколонијализма. Ни појам имагинарног не користи се као у савременој имагологији, већ је сагледан пре свега као чинилац поетике. То значи да се аутор фокусира на књижевност, а не на академске радове, док културноисторијске контекстуализације, независне од идеологизованих анализа (а свакако старије од постколонијализма), чине искорак из књижевне у културну, интелектуалну историју. Овакав методолошки и тематски оквир, уз добру структурну организацију и аутентичан стил, утицао је на више вредносне домете монографије.

            Књига је подељена на шест поглавља, од којих су два најобимнија посвећена слици Индије у српској књижевности XX века и словенско-индијском панхуманизму. Након концизног и инструктивног уводног текста о књизи, следе три поглавља која на известан начин представљају увод у проучавање индологије код нас. Прво је о проучавању санскрта у српској филологији, како на универзитетском нивоу, тако и на нивоу паралингвистике, која и данас санскрту додељује статус прајезика и надјезика. Преплитање параиндологије са облицима неохиндуизма и њу ејџа огледа се и у романтичарској фасцинацији санскртом као језиком мудрости и древности. Дуга плетеница имена оних који су се заинтересовали за санскрт, од Вука Стефановића Караџића и Јернеја Копитара, до Платона Атанацковића, Ђорђа Марковића Кодера, и других, завршава се Павлом Јевтићем, првим српским школованим индологом са лондонским докторатом. О њему Радуловић пише детаљније у једном од завршних поглавља, што значи да се знања наслојавају и допуњују, иако свако поглавље унутар књиге може функционисати самостално. Историјско-биографски преглед лексикографских, преводилачких и педагошких прегнућа Радмила Стојановића, Браниславе Божиновић, Момира Никића, Марка Пејковића и Светислава Костића, представља уједно и покушај да се мапирају кључне тачке будућих настојања у проучавању санскрта и његове граматике.

            Сагледавање ширег европског контекстаи промена у европској представи о Индији крајем XVIII века, претходи исцрпној анализи слике Индије у српској књижевности XIX века. Лингвистичка сазнања из претходног поглавља сада добијају значајну допуну у виду идејно-филозофских консеквенци става о заједничком пореклу санскрта и других језика, као што су, на пример, и германски. Радуловић испитује начин на који су индијске теме стизале до нас, а што се најчешће дешавало индиректно, преко окултистичких публикација. Окултизам и езотеризам као други доминантни подземни ток његових проучавања присутан је у знаку Индије и у овој књизи. Аутор се, међутим, концентрише на начин на који се обликовао имагинаријум ове културе код нас, као и на специфичност позиције српске културе у периоду романтизма, „када Индија свечано ступа у западну културуˮ. Тако он констатује да се имагинарна Индија пројављује у српској књижевности на два начина: преко специфично индијских тема (попут нирване у поезији XX века) и као представа саме земље. Анализа песме Исток (1887) Војислава Илића, са стихом који чини наслов монографије, представља репрезентативан пример Радуловићеве интерпретације. Полазећи, наиме, од „метонимије идеализованог Истокаˮ код Илића и утицаја лектире Хајнеовог Интермеца, аутор луцидно запажа да је Индија само повод за романтичарску тему односа човека и природе и приказ природних снага које се обрушавају на човека. Он не бива лако заведен привлачним двосмисленостима, те тако и поређење Илићевог квијетистичког тона са духом индијских религија одлучно одбацује као странпутицу. Аутор, дакле,не губи из вида поетичко језгро песника о коме пише, био то Војислав Илић, Лаза Костић или Змај, са јасним фокусом на место и слику Индије у њиховом делу.

            Код српских писаца препознаје три имагинарне Индије: једна је место чулности, друга место знања и трећа – прапостојбина, о чему детаљније пише у светлу мистификација Милоша Милојевића и Стефана Верковића. Четврта, „стварнаˮ Индија путописних аутора, ни сама није ослобођена претпостојећег имагинарног. Не изненађује што је део посвећен путописима један од најзанимљивијих у књизи. Уз свест о деликатности овог поступка, просуђује се несразмера између нађеног и очекиваног, у великој мери одређена друштвеним статусом путника, ставом према туђинској управи и Индијом као огледалом за културне, друштвене и политичке прилике у својој земљи. Путописи сликара Павла Петровића, лекара Милана Јовановића Морског и кнеза Божидара Карађорђевића слабо су познати широј културној јавности, али их је Радуловић на ограниченом простору представио кроз доминантне топосе и љупке детаље, каква је, на пример, Јовановићева синтагма „теле од елефантаˮ. Нарочито је важно што аутор аутентично преноси делове Петровићевих писама, не мењајући речи као ранији истраживачи.

            Слика Индије у српској књижевности XX века отвара се прегледом „златног добаˮ од 1900. до 1914. године. Неизоставно, Радуловић испитује нирвану као поетску тему и нирванизам као лирску струју, ослањајући се на рад бугарске слависткиње Албене Иванове о нирванистичким темама код бугарских, српских, хрватских и словеначких песника с почетка XX века. Приметно је, међутим, да Радуловић проширује њено истраживање, не само списком песника и песама, него и компаративним погледом на контекст европске поезије. Дисова Нирвана у свом добу, дакле, не делује нимало страно, напротив – она је сасвим део „контемплативне природеˮ симболизма словенских књижевности Балкана. Драгоцен је и увид Немање Радуловића о могућем будистичком пореклу синтагме „точак патњеˮ, из друге Дисове песме, Утеха, на шта до саданије скренута пажња на тај начин. Исцрпно се, такође, тумачи и тема космизма, при чему је важно запажање да се космичка поезија међуратног периода позива на религијске и филозофске системе, не на саму индијску књижевност. Два су узрока томе: тежња српске поезије тог периода ка космичности, у сагласју са космичким тоном упанишада, и опстојавање топоса Индије као земље мудрости. Коментар аутора о томе како је, „тако узнетаˮ, Индија истовремено постала осиромашена и сужена, подсећа не само на скрајнуто, а богато световно наслеђе, него и на потребу да се сужена призма кроз коју се Индија и индијска култура посматрају непрестано проширује и мења.

            Након „златног добаˮ и међуратног периода, у ком посебно место заузимају путопис Јелене Димитријевић, феномен тагоризма и тема реинкарнације, следи политички нарочито интригантан период од 1945. до 2000. године. Слика Индије као блиске и пријатељске земље наставила се на старију индофилију, али се постепено развијала кроз различите облике сарадње и размене. Истраживање архивског материјала показује, међутим, да је представа о наглом продору индијске литературе идеализована. Новија индијска књижевност јесте постала присутна, макар и ограничено и преко језика-посредника, али не и довољно примећена. Радуловић вреднује антологичарске подухвате, бележи преводе и пише о студентским разменама и организованим посетама, при чему се као најзанимљивији издвајају утисци Светозара Петровића и Родољуба Чолаковића. Интересовање за Индију садашњице и будућности прелама се на два сасвим различита виђења, једно из студентске, „одоздоˮ позиције, и друго из „горњеˮ, функционерске. Без обзира на то колико је у њиховим записима аутентичног искуства, а колико званичног диктата, они сведоче о једној новој перспективи која није нужно оптерећена идејом о древности. Свест о дубоком наслеђу присутна је, ипак, код Миодрага Павловића, који пише о Индији привучен митским богатством и сачуваним обредима. Луцидни Радуловићеви коментари продиру у срж стереотипних представа о Индији, и то не само код Павловића: „Али зашто би индијски уметници били осуђени на један тип тема?ˮ. Нису једноличне ни обраде индијских мотива и симбола у новосадској неоавангарди и делима Војислава Деспотова, Мирослава Мандића, Владимира Копицла и Божидара Мандића, али ни у дечјој књижевности, где комплекс чулне Индије у поезији Гордане Брајовић добија неочекивано место.

            Поглавље насловљено као Словенско-индијски панхуманизам уводи читаоца у културни и интелектуални миље друге деценије XX века, с фокусом на идејно језгро панхуманизма и на круг Димитрија Митриновића. Најпре у европском, а затим и у балканском контексту, посматра се начин на који се панхуманизам формира, шири и интегрише у друштвени контекст. Као најзначајнија фигура испоставља се Димитрије Митриновић, идејни вођа српско-енглеског панхуманизма, али Радуловић не пише толико о његовој магнетичној личности колико о опсегу мрежа у којима се кретао. Његов циљ је да открије целу једну подмрежу индијских контаката, маргинализованих у досадашњим истраживањима. Тон монографије другачији је у другом делу, будући да нема динамичних прелаза од једног аутора до другог, или од једне индијске теме до друге. То је омогућило већу прегледност у сагледавању сложеног српско-индијског мозаика, али и у сагледавању историје једне идеје. Добар избор у том смислу чини подела на мања потпоглавља посвећена најважнијим представницима српског панхуманизма: Душану (Јовану) Стојановићу, Владети Поповићу, Николају Велимировићу, Милошу Ђурићу и Павлу Јевтићу. Очекивано, највећа пажња посвећена је Велимировићу и различитим фазама кроз које пролази, од ране митриновићевске у којој апострофира панхуманистичке, свечовечанске идеје, до охридске, у којој се удаљава од Митриновића и приближава богомољачком покрету. Слабо помињан у досадашњим анализама Велимировићевог дела, чланак Индијски пан-хуманизам постаје кључан за разумевање његовог виђења Индије. Када је пак о Митриновићу реч, посебно су драгоцени подаци из писама која су му писали српски панхуманисти, а која бацају ново светло на овај интелектуални кружок. Користећи грађу Фондације „Нова Атлантидаˮ у збирци Библиотеке Универзитета у Бредфорду, Радуловић је дошао до нових открића – и нових имена – у фасцинантном кругу Митриновићевих ученика, следбеника и кореспондената. Митриновићеве сусрете, и то Радуловић с правом наглашава, треба разумети у контексту живота у престоници Британске империје. У том светлу разумевамо и његову критику Гандија, о чему Радуловић даје шири осврт, проучавајући рецепцију Гандијеве активности код српске интелигенције. Ганди и Тагор очима српских писаца виђени су као својеврсни антиподи, што Радуловић балансирано разјашњава, не упуштајући се у детаљну анализу њихових личности, већ у разлоге и подстицаје за стварање различитих представа о њима код српских интелектуалаца.

            Академска индологија у Србији, нажалост, и даље не постоји. Монографија Немање Радуловића подстрек је за настанак ове дисциплине код нас, али и изузетно значајан допринос, не само индологији, већ и науци о српској књижевности. Рашчаравање литерарног света Истока код српских писаца доноси слојевиту слику Индије,која је поимана као далека, егзотична и чулна, али и као блиска, Велика Мајка. Темељан и студиозан Радуловићев приступ узоран је и као пример дугогодишњег научног посвећеништва једној великој теми, уз откривање бројних истраживачких рукаваца за будућа проучавања. Скидајући велове имагинарног и утопијског са слике Индије у српскојкултури, Немања Радуловић отвараједан мало познат свет „где ружа и лотос цвета”, а дозрева једна потпунија визија наше књижевности.