Александар Б. Лаковић
„СТИДЕ СЕ“ ОЧИ „СВЕГА ШТО СУ ВИДЕЛЕ“

 

Богдан Цветковић: Terra incognita

Студентски културни центар, Крагујевац, 2023.

 

Песник Богдан Цветковић зачетну песму своје дебитантске књиге песама Terra incognita (2023) завршава осмишљеном сликом подвојености и неизвесности („ниси ни плен / ни звер што из помрачине / ћути“), у којој појединац не жели да припада ниједном од та два опречна пола, чиме додатно погоршава своју угроженост. Шта му преостаје – самоћа, као својеврсна варка која води у отуђење и осећање одбачености. Или, вековима већ у нас заживела и вековима упражњавана „потрага за местом… без људи“ то јест за „каменом на који стане читава“ изгнаникова „кућа с леђа“. Песников савет је убедљив, иако, истину, поготово ону која боли, нико не жели да чује. Многи би радије прихватили лаж као утеху: „зграби га руком“ (песник мисли на камен) „и чврсто себи / разбиј о главу“.

Очито је да песник сведочи времену зла („очи наше / стиде се свега / што су виделе“) и невремену разноликих искушења („убијају се / масакрирају / дижу у ваздух / људи бомбе / терористи / плаћеничке војске // безумници / сипају олово / у месо дечјих / игралишта… комадају / лешинари / трулеж времена“ – песма Редовни извештај). Каткад је тешко наћи речи које би појасниле њихову појавност. Увек зло претходи речима које га описују, јер их, пошто их немамо, у међувремену, морамо „исковати“. Зло је на сваком кораку око нас. Драстично нам отежава опстанак и живот. Али, зло је и у нама. Нажалост, нико га не кажњава. Не осуђује га. Поричу га или умањују, правдају га постојањем зла са супротне стране – на тај начин злу и злочину омогућују да изађе из (не)човека и да се све чешће и све бестијалније понавља, користећи сваку прилику за покољ и погуб, чак и масовног карактера.

Зато, противно Хедерлиновој промисли о „оскудним временима“ – када ништа више нема смисла, нарочито песништво – песник Цветковић је сигуран да треба писати о злочинима, злочинцима и налогодавцима. И то, што чешће и језгровитије: прозивати их, ословљавати их правим именом, у намери да се никада више не понови – што се, нажалост, свакодневно чини. И овог часа неко трпи насиље. Некоме је данас кућа спаљена или срушена. Укућани убијени или прогнани. Неко некога и овог трена, чека у заседи. Угрожени не смеју из куће, а ни у кући нису сигурни. А тек силоватељи и други монструми! Опште „безумље и хаос“, с разлогом каже песник.

Отуда и почетни игриви стихови резигнације и очаја у песми Шуманов пулс:

 

планета је место

на коме брзо пожелиш

да не постојиш

 

да ништа не постоји

али ништа у ствари

не постоји.

 

Ова слика нас истовремено уводи и у нихилистичке представе света без милости и емпатије, без утехе и без љубави: „нико ти неће / зауставити пад / у ништавило“ (Соломонска поука). У таквом свету живот појединца раван је даху ватре којој смо од раније обећани у часу умирања, мада смо то ми, у међувремену, покушали да избегнемо: „овде кроз ватру се / хода даље / јер ако станемо / остаје за нама ништа / док не изгори“ (Толстојев рођендан).

Песник иронично уверава „путника без сенке“ да „не бесни“, јер „пре или касније / на крају сви / потону на дно / у царство мрака“ или скончају „доле / у рупи без врата / и излаза“. Нису то једини апокалиптички стихови. Напротив. Песник слути или осећа: „у неком сненом стању / ствари и света / полако али сигурно / распада се / Тврђава Европа“ (Само буди).

Песма Свети циљ доноси слику нашег удаљавања и од нас, и од своје прволикости, али и од других, па и од предака, што посебно отежавају невреме, бесмисао, мрак и страх који нас опкољавају („зато се у све већој осами… преко провалије времена / правимо да се не препознајемо“). У исти мах, песник нам и објашњава зашто овакав, познат нам и често употребљаван, наслов књиге односно земље у којој се боримо за елементарно право на живот. О праву на избор и слободу нема смисла ни помислити пред најездом света хорора и хаоса:

 

наша земља је

тера инкогнита

у држави које нема

сви градови су исти

све улице једнако пусте

једнако надзиране

и сви путеви воде право

кроз разроване бусије.

 

И на крају промишљања о садржају и уметничким вредностима Цветковићеве књиге, треба назначити да нису само већ помињани Соломон, Шуман и Толстој актери његових песама – већ и Спиноза, Витгенштајн, и други мање познати ликови. Сви скупа омогућавају песнику да их метатекстуално ојача.

Из цитираних стихова уочава се завидан и самосвојан песнички поступак који – иако већ формиран, аутентичан и аксилошки вредан – обећава још много тога. Ненаслутивог и непредвидљивог.

Цветковићеви стихови су лапидарни, спремни на игру речима, значењима, сликама и мислима, што успоставља исказ у којем се са мало речи много каже. Однекуд проговарају и оне речи које недостају, налик настасијевићевском стиху. Нарочито када речи и стихови (који се не тако брзо смењују) попримају атрибуте неочекиваности и много већег обухвата.  Видели смо то код Сиорана који је промишљао како је свака очекивана реч у стиху – унапред мртва, песми непотребна. Управо то је песник Цветковић са успехом остварио у својим стиховима.