Драган Т. Павловић
АПОЛОНОВО ЖИТИЈЕ

 

САВРШЕНИ ВРТ
Александру Поупу

Њутн са шестаром
ко сенка неимара у Платоновој пећини,
ко пралик ковача, ко петокраки Меркур,
опремљен каменом, луком и сводом,
лута од истока на запад
и мери над првом водом
први басамак у сазданом,
зору изнад Првог брега,
незавршени лавиринт Демијурга, 
разапето несавршено тело
вртлара Јерусалима,
и једно једино око бога филозофа
које је прави и несхваћени 
Велики извор свега.

КРУНА
Радјарду Киплингу

Accipe daqve fidem.
Прими реч моју и дај ми своју.

Пирамида 
не може бити завршена.

Послали су ми речи из таме:
Помешај се са гомилом на истој равни
јер долази Градитељ давни,
и носи сикомору…

Ако можеш да сањаш
двоструку живу у зору
као своје две одсечене главе на рамену,
ако на маргини у запечаћеној књизи 
угледаш загрљене Аполонија и Дијану,
или као Ноје изнад потопа
две беле голубице,
стави сам круну на главу
мој необрађени камену,
премалу и претешку,
јер у корену метала 
је млеко Девице.

ЖЕНА У ПРЕГАЧИ
Оскару Вајлду

На Северним вратима
мерач жита у прегачи
удара лењиром у грло Бога,
док овај наг и бос
твори 
налик на Платонову коцку
од црно-белих поља добри космос.

Мерач жита,
ко жена – старији од Рима жртвеник,
ко у багрењаку сена злослутне птице,
ко пред храмом Соломоновим дванаест волова
што су звездама умиваоник,
ко Велики гавран који је са знаком сунца камен,
ко родитељка вода, и љубавница, Венера,
ко четири Аристотелове стихије пламен…

Ни обувен ни бос,
ни наг ни одевен,
ко да у тами сломљеним шестаром 
и тајном Речју, алатом свих мера,
Хирам Абиф, полумртав, 
прелеп ко Велики космоса оратор
исписује баш теби највећу казну:

„Зар ће
хермафродитски подсмех Оскара Вајлда,
избрисаног 
из Златне књиге Розенкројцера,
бити довољан да човеково лице
постане Пантократор?!“

ПРЕОБРАЖЕЊЕ
Мистичној сестри Зинаиди Хипиус

Чекаћу те у порти цркве
на Преображењском вашару…
У аполинијско подне
кад сиђем низ Жућак последњи пут, без страха,
кад ослободим се геометрије која ми твори
први дан и прву зору
што нестварно је чиста,
сам, са опраном хаљином профета,
са лемнисом уписаним у квадрат и круг,
без сенке добра и без зла трага,
са тајном ружом од праха иста 
коју посади Велики Неимар у башти
узрока и последица…

Онда,
кад позову ме: твој осмех,
Уроборос склупчан у надир, 
и са Тимотића брда
драга предака лица.

Чекаћу те,
јер ћеш и ти
разлучена од сенки времена,
између лицидерских срцā, 
рингишпила, томбола, од шатри механа,
на Преображењски вашар
у порту коцељевачке цркве
доћи,
преко Илијиног крста
у мој загрљај
последњи…

Најзад насмејана.

ТРЕЋИ РИМ
А.С. Пушкину

Измењен у тами
собе изгубљених корака
не правим корак левом ногом. 
Више не знам ко сам:
ни да л’ још тамо сунце излази,
иде ли она по мом праху боса.

О, да сам бар цврчак у Арзамасу 
ил’ у Кишињову роса…

Трећи Рим, сад знам
није Гетеово перо, ни гениј Бомаршеов,
ни убица Салијери,
мој предак роб,
ђавољом руком писана Гаврилијада,
ни Царско Село.
 
Трећи Рим је гроб.
 
Пролеће ко Овидију опет ми касни,
о, да л’ још тамо сунце излази,
иде ли она по мом праху боса.
Сад знам: небо је гроб,
и све, све је сад тамо преко…

Беле рукавице, дар Заната,
које ми у ковчег Пјотр добаци
ту су још, исте,
чисте,
ал мој гроб у њеним очима
је далеко, далеко.

ТАБУ
Никосу Казанцакису

О, глумци вере,
вратите зидарима алат,
рогатом Дионису плес и лавиринт,
грнчару Зевсу лабудово тело од блата,
лепом Аполону апокрифе и симболе,
неодлучном Фаусту таму 
да најзад створи хомункулум,
мајстору Хираму Пламену звезду, коцку
и висак од злата,
јер ваше учење је збунило ум.

За ким то жена чезне?

Лица се мењају, вену, враћају у прах,
а она уже нашег ропства,
пехар греха и инока давни страх,
кошара до врха испуњена лукавством,
извајаће од смеха и врч и ђавола,
у сандалама ће плесати
да не би дотакла месом земљу,
и родиће у храму невине дрскости
дете-бога, Сина удовице,
само да спозна игре лице,
коме нису табу ни душа ни тело,
коме су игралишта
ноћ и дан.

Рекох, 
и не очекујем ништа,
и немам ништа.
Опет слободан.

ЉУБАВ 
Милораду Павићу

Тајном зидања ослепљени зографи, 
ћутљиви ливци звона,
и два Јована,
у цркви брвнари без ексера,
на међама северно од линије соли,
где су мрак, пустош и мраз,
без записаних правих мера времена
и разумљивих знамена еона,
без брадве и мистрије
издвајају метал из камена, 
једним оком 
цртају у картуше својих дедова
Адонирамов знак,
и свака алатка им је пријатељ,
и свака промена путоказ.
 
Док мешају мапе вера,
три начина крштења,
минерале, живу и сазвежђа,
погнута у љубав, Тројеручица
одсеченом руком држи барјак
на којем блиста шестар,
док тајни језик дунђера
постаје нови језик птица.