Тања Крагујевић
НОВА СТВАРНОСТ ПОЕЗИЈЕ
Еву Липску увео је у наш културни простор посвећени преводилац пољске поезије Петар Вујичић, заступивши је у антологији Савремена пољска књижевност. Њен песнички рад непрекидно прати Бисерка Рајчић, која је у блиском и сарадничком односу са песникињом од седамдесетих година прошлог века, дакле пуних пет деценија. Липска спада у најпревођеније пољске песнике, а свакако је и једна од најпознатијих и најомиљених пољских песникиња код нас. За то је заслужна Бисерка Рајчић, која је, уз преводе више појединачних књига, приредила и три значајна избора поезије Еве Липске. Но, дуготрајно познантство са песникињом омогућило јој је забележи и значајне увиде у њене личне и поетичке ставове.
Не припадајући ни једном правцу (чак ни Новом таласу, доминантном у времену њеног поетског почетка), Липска је од почетка исказивала потребу да избегне опште токове поезије. Уз дружење са различитим генерацијама својих колега, и сарадњу са часописима и листовима, радо пише песме за популарне бендове, и сатиричну поезију за краковски Кабаре. Посвећена је раду на својим збиркама, честим гостовањима, а остаје и стални сарадник и учесник у програмима популарне Пивнице (Подрума) где је остварила, каснијих година, сарадњу са једном од њених звезда Аном Шалапак, за коју је написала песме објављене у збирци с CD-ом Срца на бициклима (2004).
Ослушкујући разговоре генерација, исказујући своје ноте критичности спрам недовољног отпора општем, према наводима Бисерке Рајчић, Ева Липска истиче: „Сматрам да моје песме дотичу стварност, али да не учествују у друштвеном животу, јер немам такве амбиције“. За њу је била неопходнија она мера упорности у формирању сопствене личности, још од младости, када се, и поред завршене Ликовне академије, упустила у свет речи, и у том непрегледном мору, беспућима глобализма и масовне културе, или правилима књижевних токова, негујући ону вољу која је одређивала њене ставове, стваралаштво и живот, како акцентује Рајчићева, у одличном поговору књиге изабраних песама Центрифугирајућа нада (Кућа поезије, Бања Лука, 2018), од самог почетка, стварала саму себе.
Управо због тога, Липска спада у ретке песнике који, и из шире оптике, своје увиде у стварност исказују песнички иновантно, увек у другим констелацијама – бескрајних димензија, кондензованих у језичке енигме које сажимају драму и ужасе људске историје и наду у могућност обновљеног живота, тренутка – тог промењивог меморандума трајности наших судбина. У стиху Еве Липске, у муњевитом бљеску, исказује се симултаност двојности, коју стварност наше рутине и хитње замагљује, јер је прекорачује, не формирајући дубље увиде, чак ни у нас саме.
Поезија Липске изазовна је и заводљива. Она, пре свега, чини могућом вишеструкост и вишесмисленост „стварности поезије“ – уметности посебне врсте, која далековидим талентом и луцидношћу опсервација тражи да се са реалностима у сваком трену суочимо, да их читамо, и сагледамо, путујући ка својим одговорима. Њен највећи страх јесте онај „од губитка вида“. Јер, уистину, оно што се чини несагледивим, такво је само зато што измиче пажњи судеоницима епохе, ухваћеним у клопку свакидашњег, обавезујућег данка постојању. Онеобичено присуство феномена „постојати, бити“ стога је у Липске увек у знаку новог, најсажетијег дијалога између песме и читаоца, који оживи сваки пут кад се отвори њена магична кутија.
Иронична и правдољубива, Липска свет види и презентује као лелујав и несигуран, али и суров, који траје у свом примарном и чини се непромењивом устројству – у којем су трајни једино преломи, и неизвесност. Но, у дијалогу са његовим творцем, Липска се не устручава да каже, чудом својих значењских преокрета, у чему је њена последња, иронична нада: „Ја ћу од Бога добити лек / и оздравити / одмах после смрти“, што, дакако, њену поезију усмерава још више на сам живот, то „болно превентивно / средство против смрти“, како је касније записала (Читач папиларних линиија, 2015) на свет какав јесте, у коме је, како би рекла Шимборска, „усхићена и очајна“, и сама управо на оном путу које отварају стихови ове велике песникиње: „ …само сумњајући у онај свет / имаш шире перспективе“ (На Стиксу).
Попут Шимборске, Липска проналази потпуно своје интонације за пароксизме искустава којим управља Случај. Срећан догађај, усред Ничега, о чему пева Шимборска (Ништавило се преокренуло и за мене), спрам којег у Липске стоји љубав, вера у креацију посебне врсте: „измишљам све испочетка / загледана у Њутнову поморанџу / и у твоје очи / које ми враћају / вид“ (Њутнова поморанџа). Свеопштем хаосу преотет, или управо створен, тренутак интиме: „Лепо / приватна својина пејзажа / посматра ме / твојим очима“ (Њутнова поморанџа – Судбина).
Липска спада у песнике који су заузели истакнуто место у нашој култури. Поред већег броја појединачних њених збирки, објављена су и три избора из њене поезије: Пажња, степеник (2004), Туристи речи (2014), као и већ поменута књига Центрифугирајућа нада. Све три је приредила и превела Бисерка Рајчић.
Ева Липска је први добитник награде Европски атлас лирике 2014, коју додељује издавачка организација и асоцијација писаца и књижевних преводилаца „Кућа поезијe“ из Бања Луке. Награда јој је уручена 3. септембра 2014. у препуној сали Културног центра Бански двор у Бања Луци, где је песникиња говорила своју поезију и, као лауреат, сажето беседила – разуме се, о поезији. Свој говор завршила је читањем песме Сопоћани Васка Попе, у преводу Тадеуша Ружевича. Не само због тога што је Ружевич, са којим је дуго одржавала пријатељство, показао дубоко разумевање Попине поезије, већ и због поруке саме песме, која је потврдила једно од средишњих уверења саме Липске – „зрели мир величине” стварања самог. Јер како кажу Попини стихови: „У десници мајстора / Дамари света бију // (Време је уједало / И зубе поломило)”.
Када су је запитали, једном приликом, неку годину раније о „ономе што осликавају њене песме“ (Десет питања Еви Липској / 10 Questions for Ewa Lipska, The Massachusetts Review, Vol. 62. Issue 1, June 2021), одговорила је да су те „слике“ само сцена иза које се крије њена идеална земља, која кроз призоре о земљи, времену, систему, представља њену властиту „Атлантиду“, надреалну слику „земље Свести“ (“Consciousness”). Бити свестан, имати представу о догађајима у реалном простору и времену или у „историји човечанства“, па и у „епидемијама историје“, и бити свестан својих могућих одговора, за њу лично, још од времена „драматичних ситуација“ које је доживела 1968. у својој земљи уз свест о данашњем „пандемичном свету“, о новинама попут вештачке интелигенције, али и о поновљивим хаотичним искуставима савремених номада, „корозивних времена“, о којима говори њена песма Увек се може догодити (из збирке Оперативно памћење, објављене на пољском 2017, код нас у књизи Цетрифугирајућа нада), али објављена и у истом часопису. Исељеници из Отаџбине, „од које се не може побећи. Отпутовати“, јер и они, који су избегли, оболели од чежње, враћају се у земљу, макар се ту настанили „у урни“. Јасно је да та слика прераста у метафору Отаџбине као Земље поезије, оне Свести, о постојању записа великог „књиговође векова“, који све бележи и у чијим записима ништа неће бити заборављено. То је, другим речима, и са друге стране овог речника, онај исти „зрели мир величине“, из Попине песме. Припадност Земљи велике меморије и стварања, Домовини песника.
У разговору са Аном Маријом Мицкјевич приликом једног од гостовања у Лондону, где ауторка записа о њој, песникиња, прозни писац, културни радник (рођена у Пољској), годинама живи. У подсећању на њено забринуто питање из збирке Зоолошке продавнице (2001) о „Деци из мојих стихова“ , песме писане иначе, по њеним речима, још шездесетих, о томе шта су та деца данас, даје одговор у живим сликама генерацијских промена, које уводе у парадоксалности и апсурдност света у коме живимо – што утиче и на песнички језик, песничке форме. „Времена нису уримована ни ритмична, она траже нове поетске облике“, рекла је Липска.
Није припадала Новом таласу, али је делила са њеним представницима исти отпор ригидној клими у њеној земљи, шездесетих, и владавини цензорȃ, „идеолошкој и лингвистичкој манипулацији”, што је подразумевало нове поетске поруке али самим тим и „компликованији, апстрактни контекст“. Њен специфичан, ауторски знак, још тада је подразумевао потребу да се у поетској форми истовремено искажу фрагменти реалности, која током деценија није постала мање ригидна – већ управо као таква постаје и „епидемична“, општа – а да се сваки од њих распозна у контексту много ширих визија, свега што уметност види у другачијим поставкама, са непрекидном свешћу о важности и трајању дубинске вере у Велику меморију. У тај контекст смештане су и сасвим личне ноте и нова мелодија стиха Еве Липске, њена поетска верност себи, али и оном стваралачком алтер егу, који критички прати и мења и њено властито писмо. Ништа, у поезији Еве Липске, што се њене потраге за аутентичним одразом епохе и ћуди времена тиче, не представља заувек дате језичке формуле – како је сама рекла, то је питање читања и распознавања властитог живота на умноженим плановима времена и простора. Из тога происходи и кључни поетички акцент овог разговора: „Наш живот је представа у много чинова, а ми смо у непрекидном интелектуалном напону, ми и наше книге, музика и слике, заједно сазревају. Карлос Фуентес верује да је књижевност огромна временска лабораторија. ‘У њој можемо експериментисати, остваривати своја истраживања и настојање да се схвати бесмртност уметности’“.
У кратком и занимљивом разговору са песникињом (Писма из земље Поезија, у: Поетика разговора 1980–2023 (2023)), Бисерка Рајчић у једном од својих питања сабира и својства ове поезије. Поводом дијалога са госпођом Шуберт, из збирки које носе име Драга госпођо Шуберт (у преводу Бисерке Рајчић објавио је Трећи трг, 2013), Рајчићева умесно наводи да су то писма „која обавештавају примаоца о мислима које се односе на природу времена, памћења, пролазности, љубави и смрти, откривајући свет њихових емоција, чежњи, изневерених нада, празнине, усамљености савременог човека, разбијајући истину о њима у прах и пепео горком иронијом, суптилним сарказмом, гротеском …“. Песникиња пак своју јунакињу одређује као једну од нас: „…све више су је интересовали егзистенцијални проблеми, граничне ситуације човека упетљаног у стварност пуну економских и политичких опасности. Каткад размишљам о томе шта ће бити са госпођом Шуберт…“, која се „појавила деведесетих година“, а са којом прати све промене које доноси време, и којој је, како каже, слична: „Конзумирам воће нове цивилизације и постављам себи питања, да ли ће се све то завршити добро?“, не поричући притом да је писање, у животу и у језику и књижевности, истовремено и „напрестано путовање у дубину себе“.
Поезија је за Липску била и остала „Својеручно записан живот“ – горчина и нада, свет непорециве истине, што и данас подсећа на њено питање пуно стрепње: „Делић поезије / успео је да побегне. / Шта ће с њим даље бити?“ Строга, у обликовању својих мотива и порука, Липска је, међутим, и када је у питању вечни мотив поезије – љубав, остајала доследна себи: у ритму промена (готово цивилизацијских, иако све убрзанијих), али и у духу рационалистичке своје одмерености, истраживала је скровите закутке света и душе, у којима се можда још увек може наћи љубав. Можда је у том погледу, имајући у виду и пољску поезију, уз коју се формирала, посебна, блажа, али и даље присутна варијанта њеног скептицизма везана за Виславу Шимборску и њено особено чуло за обасјање тајног, још увек негде у дубинама људске природе сачуваног чуда љубави, уз њено посебно осетљиво осећање за постојање Другог. По властитом признању је међутим, како је поверила Бисерки Рајчић, на њу у почетку највише утицао Ружевич, својим јединственим „телеграфским“ језиком, рефлексивношћу, својеврсним осећањем немира, виђењем „разбијености света“, света као ђубришта. У поговору избору поезије који је приредила (Центрифугирајућа нада, Кућа поезије, Бања Лука, 2018) Бисерка Рајчић сумира: „Налазили су јој сличност и са Хербертовим неокласицизмом, који се очитавао у песми као ’приповести’, у параболичности, ироничности, афористичности, парадоксалности, честим оксиморонима, које је довела до савршенства“.
Говорећи једном приликом о својим лектирама, Липска није пропустила да помене да, уз читање поезије, никада није била удаљена од аутора светске прозе – Мана, Кафке, Бекета, и да су неке од прозних књига свакако утицале на њену имагинацију: „Лутала сам кроз књижевност као кроз трансценденталну шуму“. Но живот јој се сам показује, евидентно је из новијих поетских књига, као трансцендентално беспуће, „ребус“, за који се учини да припада прошлости, а након којег настаје нови, у поновљивој „хаварији света“. Уместо историје, најчешће би се могло говорити о „епизодичности“ и развејаним траговима које оставља, не више дефинисани субјект, већ нови Неко, а у сваком од њих „могла бих бити ја“ – што постаје један од кључних принципа у креирању промењиве тачке гледишта, све више присутан у новијој поезији Липске. Ја, које припада јунакињи њене песме, у свакој епизоди новог времена, може бити Ти. Веома лепа, динамична песма Срца на бициклима (у историменој збирци, Краков 2004; на српском у књизи Центрифугирајућа нада) ту занимљиву и инспиративну алтернацију исказује ритмичким обртима педала, које покрећу два учесника ове игре, али, у говору онога Ја које саопштава песму, стоји присуство Другог – учесника у овом песничком дијалогу, који може бити Алтер его, или уистину Други.
У овој песми, и њеном ритму, присутна је, међутим, и друга порука ове метафоричке вожње, која отвара ону перспективну из које се слути брзина променȃ. У стиху „говоримо све убрзаније“, „говор“ је само гласовна, видљива артикулација убрзаног, вртоглавог приближавања новој реалности, сугестија његове нечитљивости, која, сасвим очекивано, у свом, брзином замагљеном простору, већ садржи и оно што је изгубљено, што бесповратно утиче на време и простор, бришући чак и сећања на сензације, искуства и трагове историје који су формирали песнички субјект, онај који већ саопштава и делић предигре што, као у вечитом театру, траје и мења се, а у којој некадашњи „саборци љубави“ Еве Липске добијају нове, често опонентне улоге интимног игроказа, чији је носилац садржан у Ја, који може у сваком тренутку постати и непознати други, Ти.
Шта ће бити са „децом из мојих стихова“, или, шта значи то „даље“, на које једну веселу, помало лакомислену девојчицу упућује глас из одличне песме Трамвај (Негде другде, Просвета, Београд, 2006), добија мноштво неочекиваних одговора, који и сами дишу све убрзаније, несигурни и непоуздани у сменама читавих спректрума значења појма стварности, којој су избрисани темељни појмови и коренска значења, некада важеће егзистенцијалне, филозофске, аксиолошке и стваралачке формуле, као невидљива сума мисленог и искуственог света, које је сабирало оно ЈА, „јединица и јединка“, из ранијих етапа поезије Еве Липске, сада надјачане, ућуткане, деловањем хибридних варијанти надолазеће, непознате стварности.
Таквим визијама искуства не могу промаћи ни кратки спојеви покиданих веза, помешаних каблова дотока енергије, не увек знаног порекла. Затамњења, попут црне космичке рупе, нове секвенце искуства, непоуздани курс непознате пловидбе. „Путовање трансценденталном шумом“, лепа формулација Липске, која се односила на њене лектире, сада се одиста одвија у њеном писму. Надреални призори, сјајан, синтетизовани језик њене нове фантастике, у чијим муњевитим призорима прошлост као озлеђено памћење постоји у назнакама, апострофима, чинећи песму лебдећим искуством, на границама могућег, чије остврење тражи и посебно чуло свог аутора. Једном је Липска изјавила како би, у случају да није песник, и да не припада толико свету књижевности, волела да је математичар. Готово би се могло рећи да је и ова наклоност песникиње која увек, а посебно на овом новом дистопијском путу њене поезије, захтева успостављање мере, граничне линије, како би песма, на граничним пољима закорачења у ново, и међу готово изгубљеним траговима пређашњег, била очувана. Ако се сетимо реченице из поетске прозе Еве Липске – „Добро је што још увек постоји земља која се зове поезија“ (Драга госпођо Шуберт) – то се на овој станици стваралачког пута песникиње може схватити као задатак, инвентивни нови курс стваралачке енергије, који има своју земљу порекла, и у новим условима измичуће стварности, чудом креативне алхемије, ту земљу дописује, изнова ствара, у треперењу ишчезавајућег и долазећег са нескривеним осећањем зебње. Несклона патетици, у једној својој ранијој песми, Липска се духовито и зачуђено осврће и на увек присутне разапете мреже стрепњи и сваковрсних бојазни: „Шта радите са тим страхом, ако се не бојите“ – питање које се упућује присутнима (Књижевно вече, у: Њутнова поморанџа), а које ће остати, неизговорено, у контексту многих других песама, нових визија: „И премда се све људско / одлаже за прошлост / наше лично исписује сузу / која се меша / с посматраним облаком (Вештачка интелигенција, Оперативно памћење, у: Центрифугирајућа нада).
У опрезу Еве Липске, и у њеној храбрости да саопшти оно што се у свим колебљивостима још може назвати истином, то су, у поезији, увек одшрикнута врата, овога пута уз поглед на нову стварност, и нову реалност песме. Али у писму Еве Липске, уза све промене, констата која води даље а остаје „својеручно записан живот“. Горчина и нада, свет непорециве истине, што ће и даље подсећати на питање о делићу поезије који је успео да побегне, о судбини писма: „Шта ће с њим даље бити?“. Питање које обавезује, јер је и „својеручно записан живот“ Еве Липске сачињен делића, од којих је сваки спреман да измакне или да се отуђи, а нема бољег сведочанства о њему од аутентичног документа пореклом из земље која се зове Поезија.
Но то је, ипак, посебна математика, која се помиње и у песми-писму госпођи Шуберт Велики хадронски судрач, где ће кореспонденти из ове књиге посвећене необичној љубави (Љубав, драга госпођо Шуберт) постојати чак и у умањеном личном знаку, и новој комбинаторици, у игри измењених и више пута ротираних појединачних судбина, сведених на судбину честице. У овој песми-метафори временских судара и трансформација сјајно је одабран, из појмовника нових времена, Хадронски сударач, највећи и најснажнији акцелератор честица на свету, којим песма меру интиме својих јунака исказује фрагментима нове реалности: „По свој прилици бићете делић броја који ћу доделити себи“. Или је то у говору песме једна нова, имагинарна линија, будућност сна о постојању Љубави. Јер у овој песми о честицама и броју, „Збир неће захтевати никакво објашњење. / То је мање више онолико колико износи љубав. / Минус катастрофа“. Још увек је, дакле, присутна визија љубави која је, упорношћу математичког сневача, умакла оштећењу, општој временској хаварији.
„Када смо постали чињеница / према слици и прилици /нашег процесора / испоставило се / да још морамо да измишљамо“ – рећи ће стихови књиге Љубав у оштећеном стању. Песма Када смо постали чињеница исказује подједнаку меру љубави и забринутости, ауторке чије присуство није оглашено стваралачким Ја, где сами стихови, својим ритмом, бележе брзинске промене, што рапидно мењају или бришу параметре познатог света. Бригу, која у ширем аспекту нове реалности, када је у питању Ева Липска, као и раније, одувек у њеним песмама, подразумева истовремено Љубав и Поезију. Можда у новијој етапи, наглашеније – Љубав и Креацију. Свеједно што су гнезда већ испражњена од птичјег црвкута, и што „поезија више није на цени“. Сетићемо се песме Чворак:
Сад се чак ни птицама
не лети.
Одлетеће са мном
путничким авионом
у топле крајеве.
У кабини цркутање клепетање
звиждукање цијукање.
Досадно вокално одељење.
Птичурија се одушевљава
крилима авиона
без мимике.
Монотемским звуком мотора.
Не исплати се инвестирати у поезију.
Рачунају се силицијум. Злато,
Можда још некретнине
цвркуће ми чворак.
(Одјек, 2011)
Налик трагачу, песник је копач нове руде, ресурса који одржава живот, а који почива у још неизговореним фундусима, судбини оних речи, које пре губитка песме, на оштрој ивици нигдине, још нису ни знале да постоје. У том смислу је обасјавајућа и драгоцена песма Рудник:
Већ годинама радим
у руднику имагинације.
Силазим до самог дна
у угљен-диоксид метафора
у прашину пепела и сумпора
с трулим анђелима лепоте.
Брилијант у оку осветљава
кошмаре узвишених јамских просторија.
Црне мехуриће од сапунице.
Силазим све ниже. Све дубље.
Играње са судбином је мој изабраник.
Ускоро ћемо се венчати.
(Љубав у оштећеном стању)
Ако је игра судбине изабрала толико наслеђених временȃ, и акумулираних „оштећења“, онда је Креација Еве Липске ништа друго до прихватање изазова, у знаку отпора, понирање до самог дна, онако како га види нови обилик стваралачке имагинације.
Имагинацији су отворени путеви. У новој стварности поезије, можда ће један од њих бити нови обрт у Хадронском судрачу, који ће вратити сећање на одстуство празнине – оног страшног постојања где је „руинирано за / већ било против“, где обмањућа сигурност настаје у ескападама, бекству учесника, уз кратке опаске. „Отпутовали су из себе / држећи се за руке. // За сваки случај / ако би били спрани до нуле / из сећања“ (Љубав у оштећеном стању).
Футуристичка визија, или даљи, реални рад процесора?
Сажети, пуни лирског набоја неизговорене, притајене љубавне бриге, са енергијом градње минијатурних честица опстајања у новом времену, записи Еве Липске претварају се у оксиморонске лексиконе, који без и једног наративног сувишка или коментара, непосредни и огољени, саопштавају парадоксе постојања, на границама некадашње опипљивости и флуидности ишчезавајућег, све више у власти вештачке интелигенције или онако како то допуштају „Повезани системи“, у истоименој песми (Љубав у оштећеном стању): „(…) На мултимедијалну глад / укључивали смо живот. / Искључивали смо живот // Наше батерије / пуниле су се у паклу“. На том размеђу, и граничним подручјима празнине, и најстрашнијим предикцијама, међутим, допуштено је да буду драгоцено сећање на Сад. Које тек изговорено, постаје фрагмент негдашњег појмовника, рана у тексту, дијагностички дневник „оштећења“.
Дубоко су узнемирујући стихови песме Заваривачи (Љубав у оштећеном стању), где сâм појам заваривања подразумева залечења метала, деловање алатки, високих температура, и у песми Еве Липске, нова, преобликована бића, што бришу „металне капи са чела“, и где је љубав изложена истом процесу, изродила, уместо некадашњег „врта у устима“ – рат („А кад изнад заваривача / пада ноћ / рађа се плех месеца. / Рат у устима“). Иронични обрт, који у књизи Љубав у оштећеном стању, попут омашки изговореног, доноси „Црни / хумор белих ноћи“. Или, сажето, као резиме ове трагичне генезе, како стоји у насловној песми ове збирке („Љубав у оштећеном стању“): „Нико више не памти / да је ту био живот / који је одлетео / у оштећеном стању“.
Седимо између ратова
и сечемо сир месеца
на црном тањиру.
Оперативно памћење
Пејзаж без узајамности, љубавници у истој постељи, раздвојени батом јахача Апокалипсе („То су сигурно они прекомерни / сати туге, црна материја лала“), обитавање поезије у „сиротишта речи“ – све је то у низу књига Еве Липске, прожето доживљајем страшног, које ће врхунити и стиховима Бескућне песме: „Бескућна песма лута / тамном материјом папира. / Ничија … “ (Читач папиларних линија, у: Центрифугирајућа нада). Ова песма – Бескућна – како каже песникиња, написана је, као и многе друге, са подтекстом прећутаног страха, вазда присутног у трагању за суживотом – феноменом опстанка у свету као равнодушном Ребусу, што „фућка на наша питања“ (Свет, у: Читач папиларних линија). Иза сваког стиха рецентних књига Еве Липске одјекује огроман простор, испуњен залеђеном тишином, који драматично, иако прећутно, настоји да пронађе свог Читача, Другог. Препуног стрепње, пред временом које нестаје. Како кажу ранији стихови Еве Липске, „Време ће се све ређе догађати: / Биће све краће. Биће га све мање“ (Мртва природа у: Туристи речи).
Поезија Еве Липске подразумева Дијалог, у коме ће онај који изнова поима домете и речи истовремено изговарати и бригу о судбини света и појединца. И саме речи. Уз даљу, непрекинуту одговорност за њу, и у онога који поезију прима, и чита и нове знаке уписане у древне и нове странице, због којих је и забележено у поезији Еве Липске, од стране једног од њених јунака: (…) добро да још увек постоји / земља која се налази свуда и назива се поезија“. Одговор стиховима: „Нико више не памти / да је ту био живот / који је одлетео / у оштећеном стању“. Доказни материјал, чињеница, да је Поезија та која памти.
Јер замене за живот не може бити, посебно не без деловања дубинске меморије, свакад на делу у опробавању сећања – тражите изгубљено, а оно ће вам га показати не увек на местима скорашњих претрага, већ управо тамо где је најпре боравило, пре својих стварних или виртуелних пресељења. Осмехнућете се, овој привидној грешци сећања, задовољни што је меморија памти, и што постоји, као његов почетак. Тамо где је и настала Земља коју изнова ваља стварати. Будућности која се догађа, али у Липске, никада без сећања. Најскраћа, и суштинска веза Живота и Поезије. Место где се увек проналазе, „делић живота“ и „делић поезије“, путујући ка новим стварностима.