Даница М. Савић
ПОРЕКЛО СВЕТА – НЕИЗГОВОРЕНО И НЕИЗРЕЦИВО

 

Опште место тумачења књижевности је одгонетање наслова дела, јер наслов неретко садржи кључ за разумевање, односно, представља својеврсно откровење значења дела. Поглед под сукњу света – наслов књиге прича Татјане Јанковић – као асоцијацију призива назив слике Гистава Курбеа – Порекло света. Поред асоцијативности ових двају наслова, поменуто књижевно и ликовно дело поседују и значењске сродности. Наиме, питање порекла заузимало је фокус науке и уметности XIX века: „Њихова заинтересованост за природњачке теорије одражавала се у делима која су преиспитивала праисторију, примитивну уметност, дечје цртеже, али исто тако и све што се тицало генезе живог света – сексуалности и рођења. […] Курбе је био фасциниран праисторијом и потрагом за прапостојбином, за материнским огњиштем, и његово Порекло света лишено је трансцендентности и делује као пуки алат за потрагу порекла човечанства.“[1]

У прози Татјане Јанковић „порекло света“ представљено је свеколиком женственошћу, односно женскошћу која се манифестује кроз своје развојне трансформације. За разлику од Порекла света које предочава нагу женску телесност, Поглед под сукњу света, у значењу откровења као скидања копрене, иде даље од пуког физиса откривајући нагу женску нутрину. Женско вишегласје ове прозе осликава Жену у свом тоталитету – од ступања девојчице у период девојаштва, преко улоге невесте и њеног детронизованог положаја као супруге (Крило), затим мајке и, напослетку, баке, као симбола мудрости и кључне фигуре заштићеног детињства. Ове круцијалне трансформације жене Татјана Јанковић суптилно и прецизно описује или наговештава хватајући у своје текстуално ткање моменте живота када је жена најрањивија. Овакви тренуци прелаза, женске иницијације, постајања женом, заправо се одвијају на фону архетипског искуства, па се отуда порекло света Татјане Јанковић очитава као женско, као присуство и понављање саме природе или обнова мита о Великој Мајци.

Са друге стране, синтагма наслова подразумева неуобичајену тачку гледишта, коју нараторка преузима коментаром у форми поређења: „Подигла бих болнички покривач и држала га као параван. Није било потребе за тим, баба се више ничег није стидела. Сестра јој је скидала пелену и брисала је влажним марамицама. Следеће вечери пресвукла бих је ја. Можда је то био последњи додир који прима, погледа упртог у плафон, као под сукњу света.“[2]

Ефекат зачудног, потекао од руског формализма, треба да подстакне ревиталистичко виђење стварности, да се она сагледа као да се први пут указује. На овом месту, ваља се присетити есеја Хелиотерапија афазије Растка Петровића, у коме, у истом, лежећем положају, субјект посматра небо и има сензацију „да је небо пода мном, а да сам ја са пољаном над њим, да се земља на којој се ја налазим налази управо изнад небеског свода који је бескрајно дубок испод мене.“[3]

У причи Поглед под сукњу света ефекат зачудне перцепције стварности не пробија болничку таваницу како би досегла небо, као што би можда читалац прижељкивао, већ се задржава на њој као на визуелној препреци или на тренутној граници света. „Сукња света“ отуда постаје симболичка препрека у макрокосмичком контексту. Загледати се у оно што се налази испод сукње света значи загледати се у властито порекло, у порекло света, материнско огњиште, у властиту женскост. Отуда се у причи Индија женски ерос наслућује изнад таванице или се препознаје као Ана Карењина, Ема Бовари, Леди Четерли у лику професорке физичког. Аутентично женско искуство не само да пеображава тело кроз откривање његових тајни, већ симболички, померајући таваницу, открива простор неба као простор слободе свеколике Мајке природе.

На нивоу микрокосмичког у неколико наврата наилази се на варирање мотива сукње, и са њом у вези, хаљине – које не одговарају, које се одлажу у везане џакове, или пак јунакиња одбија да их облачи: „Очекивала сам да се нешто у међувремену преобликује – сукње или ја – само да најзад станем бар у једну, и постанем жена.“[4] или „Ово би био твој живот да си послушала мајку, да си задржала хаљине, уместо што си их згурала у џак – мучила је себе. Када је последњи пут носила хаљину било је то да би обрадовала мајку у болници. Сваког дана је облачила другу. Мама је желела за њу живот са насловне стране Базара или Практичне жене: муж, деца, минивал. Кад је умрла, све је полако спало са тог сна, као шљокице са новогодишње кугле.“[5]

У наведеним примерима сукња или хаљина су еквивалент женствености која се препознаје као мањак. Попут позоришног костима, који унапред треба да предочи особине јунака (налик поступку у комедији деларте), стереотипна улога жене поистовећује се са њеном гардеробом и симболички одбацује одлагањем у џакове. Тек прихватањем властите аутентичности једна од јунакиња рећи ће да носи панталоне како би прикрила видљиве вене. Женско искуство кроз трансформацију и, напослетку, прихватање тела омогућава ону растковску обрнуту визуру у којој се свет перципира на непоновљив начин, као хитац унапред: „Она не воли да је гледамо док се пресвлачи. […] Шта толико гледате, добацује нам, идући ка купатилу. Назирале смо будућност наших тела. Сада, у њеним тадашњим годинама, не могу да не волим своје тело у његовом лаганом опадању. Личи на мајчино.“[6]

Гардероба, као симболички супститут за кожу, треба да уоквири тело у његовој женској улози. Међутим, тело се, у свом аутентичном идентитету, не прилагођава очекиваној кожи: „У тренутку када настане, ниједно мамино плетиво не одражава мене. Али ипак, једног дана, неко би могао по њему да реконструише читав мој живот.“[7] Тек са временске дистанце, у прози Татјане Јанковић уочава се проток времена кроз слике у којима се тело мења и стари. Овакав поступак иначе је први пут у домоћој књижевности засведочен у прози Јакова Ињатовића чији јунаци се временом мењају, старе и потврђују неумитно протицање времена. Као пандан мајчином умећу, јунакиња приче Мајка плете против смрти, рећи ће: „Ја, међутим, уопште не плетем. Пишем приче, то је оно што радим. Мајка плете, упорно, блузу за блузом, џемпер за џемпером. Прави бедем од плетених ствари између мене и ње. Између ње и смрти.“[8]

Опоменемо ли се етимологије речи текст – од латинског tekster (ткати, плести) – идемо ка закључку да и јунакиња и њена мајка обављају истоветну радњу плетења или ткања, само кроз различите медијуме – плетиво и реч. У оба случаја исход је исти – прављење отклона од смрти или заборава. У наизглед међусобном непрепознавању рукотворина оне друге – „Док мајка плете, ја пишем причу о њој. Прочитаће и казаће – ово нисам ја.“[9] – заправо се најистинитије сусрећу и препознају, јер обе понављају ритуалну радњу ткања митске плетиље која заварава смрт/време поновљањем парања и поновног испредања ткања/приче. Отуда се у овој лирској прози препознаје укрштај модерне и митске свести као вечито женско које се изнова преображава кроз тајну смрти и рођења, култ вечитог обнављања природе, најпре као стрепња, а напослетку као прихватање тела.

Направимо ли још један осврт на почетно поређење са Пореклом света, оно чиме Курбеова слика провоцира је фотографско кадрирање женске нагости[10]. И у прози Татјане Јанковић може се запазити истоветан поступак. Наиме, ове приче измичу покушају препричавања, јер неретко су лишене догађаја. Оне су више евокације минулих времена, слике сфумато атмосфере и амбијента, осећаја или осећања. Оне су крупни кадрови женске интиме која се прелама кроз догађаје одрастања и откривања тела, свадбе, веридбе, мајчинства, абортуса, ишчекивања љубавника, или пак кроз осећања љубави, стида или љубоморе. На трагу Лесинговог[11] размишљања о односу међу уметностима, да се закључити да ова проза, баш као што је то случај у ликовним уметностима, одабира да предочи најинтензивнији тренутак, односно, да минимумом изражајних средстава остварује максимални ефекат. Отуда немогућност препричавања ових прича чија се есенцијална вредност налази у неизговореном и неизрецивом.

[1] Олга Жакић, „Порекло света Гистава Курбеа“,  у: Зборник Семинара за студије модерне уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, Београд: Филозофски факултет, Бр. 19, 2023, стр. 59.

[2] Татјана Јанковић, Поглед под сукњу света, Зрењанин/Нови Сад: Агора, 2023, стр. 87.

[3] Растко Петровић, „Хелиотерапија афазије“, https://www.glif.rs/blog/helioterapija-afazije-esej-rastka-petrovica/ (приступљено 23. 03. 2024)

[4] Татјана Јанковић, Поглед под сукњу света, стр. 46.

[5] Исто, стр. 59–60.

[6] Исто, стр. 45.

[7] Исто, стр. 48.

[8] Исто, стр. 47.

[9] Исто, стр. 48.

[10] Видети: Олга Жакић, „Порекло света Гистава Курбеа“,  у: Зборник Семинара за студије модерне уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, Београд: Филозофски факултет, Бр. 19, 2023, стр. 59–75.

[11] Видети: Готхолд Ефраим Лесинг, „Лаокоон“, у: Слободан Лазаревић, Међуодноси уметничких светова,  Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 2005, стр. 137–160.