Александар Б. Лаковић
ПЕСНИК САМОТНИК, ЖРТВА ИСКУШЕЊА И ГОРЧИНЕ ВИЗИЈА

 

Живот и песме, рекоше поједини критичари, „уклетог песника” Душана Срезојевића (1886-1916) праћени су бројним искушењима које су претиле заборавом. Ипак, ако песник није био у стању да одложи своју смрт условљену додатним провоцирањем његових психичких тегоба, његових тридесет песама је опстало, пре свега, захваљујући њиховој заступљености у неколико релевантних антологија српског песништва. Песник Срезојевић, за време три полугодишта која је провео у Крагујевцу као суплент у Другој гимназији, објављује, као приватно издање, своју једину песничку књигу Златни даси (1912) у крагујевачкој штампарији Радивоја Јовановића. Већина Срезојевићевих биографа и тумача уочава у њој неке издавачке нелогичности и површности, као што су постојање празних страница у средини књиге, а истовремено, нису уврштене у књизи ни најбоље његове песме, на пример – песма Сенке.

„Песник пркоса, трагичне наде и космичког визионарства, искушеник горког самотништва и жртва окрутне и страшне смрти у кавезу за лудаке, Душан Срезојевић је, упркос проклетству које га је пратило, имао више среће код каснијих нараштаја”[1]. Упркос негативним проценама Скерлића, Матоша и Ујевића, његов професор са студија Богдан Поповић уврстио га је у Антологију новије српске лирике (1911) са песмом Унутрашњи дијалог која још нигде није била јавно представљена, што је био књижевни преседан не само тада, него је и данас, али и говори колико је професор веровао у песнички потенцијал свог ученика. Почетком следеће године (1912) Срезојевић је одштампао своју прву и једину збирку са свега двадесет две песме Златни даси, која, упркос очекиваним замеркама због неуједначених и недовољно сређених песама, није прошла незапажено. Шта више, по мишљењу Палавестре, она му је донела известан књижевни глас и обезбедила му, иако повучено и у извесној сенци, сигурно место у историји модерног песништва. Треба нагласити да је Срезојевићево песништво изненада прекинуто првим обесхрабрујућим критикама, нарочито од стране упорних Матоша и Скерлића. Последње песме које је  објавио током 1912. године су: У пролазу, Мојој лири у новинама Звезда и Борба. Да подсетимо да је прва песма Позив објављена у Српском књижевном гласнику 1908. године (само она у тој години), што значи да је његово песништво трајало само три године. Радомир Константиновић, ценећи податак да је Срезојевић гро својих песама (16) објавио током 1911. године, закључио је да је „Срезојевић као песник, живео само једну годину: он је песник 1911. године”[2]. Марта 1913. године бива присилно смештен у душевну болницу, након неспоразума приликом изјаве љубави свој бившој ученици (подучавао је француском језику), која се, у међувремену, удала, са чиме Срезојевић није био упознат. Боравак у болници је праћен мучењем и свакојаким насиљем над њим, по сећањима очевидаца (не само пацијената), након чега се Срезојевић никада више није вратио нормалном животу. И умро је у тој установи која му је преокренула живот. Поворку на сахрани чинио је само књижевник Петар Кочић, штићеник исте болнице. Након десет година, прекопан му је гроб.

Ипак, после ових факата који су у интересу заборава и, колико год то звучало неочекивано, Срезојевићим песмама, повремено враћали су се књижевни критичари, нарочито антологичари, те су после Другог светског рата његови стихови били заступљени у бројним релевантним антологијама. На пример, у Антологију српске поезије (1956) Зорана Мишића уврштена је песма Последњи самртник, а у Антологији српског песништва (1964) Миодрага Павловића поред поменуте налази се и Безимена песма, коју је и Васко Попа представио у Зборнику песничких сновиђења Поноћно сунце (1962). И Предраг Палавестра је исту песму издвојио и уврстио у књигу Српска и хрватска поезија XX века (1964), док се Зоран Гавриловић определио за песму Последњи самртник у Антологији српског родољубивог песништва (1967). А у едицији Српска књижевност у 100 књига (Матица српска и СКЗ, 1969-1972), у књизи у којој се налазе песници који нису добили засебну књигу, приређивач тог тома Бошко Петровић одабрао је десет Срезојевићевих песама: Сенке, Буђење илузија, Плави сонет, Пролетна симфонија, Сањарија, Цвеће љубави, У сјају, Носталгија, Безимена песма, Последњи самртник. Овај феномен неуништивости прећуткиваног песништва, Палавестра објашњава утиском да је песник Срезојевић „општим идејним усмерењем своје поезије доста тачно исказивао она морална и стваралачка настојања српског модернизма која су у његовим стиховима имала изразитија авангардна својства него код других песника истог раздобља и истог расположења”[3]. А то је потпуна и тачна оцена модерности Срезојевићевог песништва, која га је, очито је, одржала у памћењу следећих генерација и песника и критичара, – мада се модерност недовољно истиче, нажалост.

Осим тога, његове визионарске слутње и авангардна негација читавог система вредности, па и прихваћена дисовска самонегација, као и импресија да није био у сагласју са друштвеном и песничком елитом, морале су сачекати нове нараштаје који ће тек, пола века касније[4], разумети његов песнички језик и нијансиране представе његове епохе и културе[5]. Додуше, и сам песник, свесно или несвесно, погодовао је полувековној скрајнутости, пошто су његове песничке идеје често биле испред своје околине, али, можда, и испред његових поетских остварења, која су написана у току свега неколико година. Штавише, иако је апсурдно, по промишљању Палавестре, неспоразуми између прве и друге генерације модерниста били су жестоки, искључиви и острашћени, поготово као реакција на најаву оног авангардног у стиху, што је и суштина и квалитет Срезојевићевог песништва. Дакле, није спорно да су Златни даси значајно утицали на примену авангардних принципа у српској књижевности епохе модернизма, као и доцније, што је потпомогло снажније и моћније књижевне узлете авангардне[6] књижевности на нашем тлу.

Још једна карактеристика Срезојевићевог песништва која је могла утицати на неспоразум песника са критичком елитом, јесте чињеница да је он често користио статичан, традиционалан језик и старинску семантику, као и добро познату метричку структуру песама, што је била извесна мимикрија његовог модерног и авангардног стила и исказа.

У тумачењу Срезојевићевих песама потешкоћу је чинило и то што их има само тридесет, па изгледа да је некаква тематска разгранатост као полазиште, унапред тескобом лимитирана, на врло скромном узорку, а немогуће је не прокоментарисати их или не протумачити их, узимајући у обзир њихов значењски ниво и модернистичко-авангардну издвојеност.

Прва помисао која се код читалаца и тумача намеће јесте песникова усмереност на песме које можемо ословити љубавним и социјалним. Међутим, те песме су и највише критиковане, више оправдано, него не. Замерало се песнику да његове песме нису уједначене, заборављајући колико година је трајало његово песништво. Уз ту примедбу следиле су опаске и да песме нису уцелињене, нису довршене, чак и када су песме такве, обично искочи неки стих, синтагма или појединачна реч који нарушавају укупан утисак. Овакви песнички испади били су недостатак песничког искуства или неимање блиског песничког сабрата као контролора и духовника тих стихова. И посебно су учестали онда када песник придаје већу важност ономе што жели да каже и када му је важније да то што хоће испева на значењски убедљив начин, неголи како ће то да упесми поштујући поетске захтеве које свака песма има, одувек. Песме писане у неодложивом надахнућу нису се оствариле као вредне. Напротив. Свакако, ове се примедбе, углавном односе на бунтовне социјалне и пролетерске песме, које, гле чуда и песниковог визионарства, за разлику од већине песника његове генерацијске припадности, уместо подвођења свог отпора под национално јединство, он поставља основе за много шире „револуционарне акције, класне солидарности и моралне истрајности” (П. Палавестра).

Када је реч о песмама љубави, критике се крећу од уоченог одсуства песникове аутентичности, као и дубине песниковог доживљаја онога о чему пева, са чиме се морамо сложити. Песник Срезојевић песме посвећене љубави пише из позиције чекања и чежње, из фикције, из извесне даљине или не, дакле, тако да се примећује да песма пише саму себе, без неких битних личних „чари појединости”, по којима би те стихове препознавали и памтили у будућности. Као да песник те стихове није дуго носио у себи, није их болно доживео у себи, и није успевао да их довољно надзире, моделира и усмерава. Исто се збива и са стиховима који представљају и еротичност као њихов садржај („Кад склизи твоја кошуља од свиле / И топал сјај твог тела ме засени” – песма Чари појединости).

Посебно је Миодраг Павловић[7] био строг према Срезојевићевим љубавним песмама, што је прихватио и Јован Деретић[8], тврдећи да су те песме „конвенционалне, без дубље инспирације и личног тона и да се крећу у општим местима тадашње поезије”, мада у уводној реченици овог текста он издваја Срезојевићеву „припадност значајнијој песничкој индивидуалности свог доба”. Павловић је критиковао што у Срезојевићевим љубавним песмама уочава две жене – једна је видљива, опипљива и чулна, док је друга нестварна и флуидна. Међутим, ни једна ни друга није и Срезојевићева жена, већ у његовим стиховима то је час Ракићева, час Бојићева, па и Дучићева. Павловић је приметио још један контраст који се тиче песниковог става према жени којој се нада, у моменту када јој упућује питања и позиве, а након тога и чека одговор. Наиме, „постоји разлика између сумње у смисао живота када се зна да неће добити одговор и када се тај одговор слути, када се очекује. Тај ’дијалог срца’ са ’срцем света’, који је истакао Павловић, важан је само онда кад Срезојевић очекује одговор, а не онда кад зна да неће добити одговор. У првом случају имамо песничко осећање света, а у другом… фразе”[9].

А критичари, по природи делатности коју обављају, чешће примете оно што није вредно и томе, нажалост, придају велику пажњу, иако је то премостиво, него што уочавају оно што је суштина и потенцијални квалитет будућих стихова.

Деретић је убеђен да песме „политичке инспирације, пролетерског опредељења и социјалистиче мисли… садрже много више од протеста против социјалних неправди и… прожима их истински ново, социјалистичко виђење историје, разрачун са сабластима прошлости, позив на побуну која треба из темеља да сруши „тамницу људску”, предсказање револуционарне катаклизме и визија друштва сутрашњице (Pereat![10], Уместо уводног чланка, Пролетерова песма)”[11].

У неколико песама, уочава Деретић, Срезојевић је „дао себе, тегобе личне судбине и своја размишљања о човеку и космосу”. Те и такве мисаоне и космичке песме, претпоставља критичар, „представљају у тадашњој српској поезији можда најдубљи продор у загонетку постојања и бића (Унутрашњи монолог, Безимена песма, Носталгија и нарочито визионарска апокалиптичка песма Последњи самртник)”[12].

Док говоримо о значају песама загледаних у космос, нужно је, зарад истине, издвојити помињане примере превида у тумачењу Срезојевићевог песништва од стране његових првих критичара, и то критичара од ауторитета, који нису препознали песникове представе у завршне две строфе, већ критиковане, песме Унутрашњи дијалог:

 

До међе ноћи. Биће доста ако

Куцнув и ја у узвишено звоно

У које куца поколење свако,

Једно за другим, с вером или боно, –

 

Видим како се, у магли што руди,

Ко незапамћен мастодонт прастари,

У огромноме лежишту свом буди

Универсална Загонетка ствари

 

У овој песми је очигледно песниково самеравање бескраја и приближавања космичких авантура духа, што Матош није приметио, можда зато што није био у стању да препозна или разуме авангардизам утопијске визије (П. Палавестра). Иначе, Матош који је сагледавао  надолазећи талас авангардизма, нарочито футуризма и хипермодернизма, ословљавао је Срезојевићево песништво генерално као „документ хаоса и анархије”, који су се додуше и могли пронаћи у Срезојевићевим стиховима, али не и као белег његовог песништва.

У наставку тумачења модерног и авангардног песништва, можемо парафразирати промишљања Радомира Константиновића чији је есеј о Душану Срезојевићу у вишетомној историји песништва XX века, симболично ословљеној као Биће и језик, изузетно надахнут. Он тврди да се „најдубљи парадокс Срезојевићеве лирике исказује околношћу да је он не само песник наде и, истовремено, безнађа – него да је несумњиво најизразитији песник пролетерске идеологије, дозивач социјалистичке револуције… али је и песник који је открио безмерност Непојамног или онога што је звао ’Универзална Загонетка ствари’, долазећи, у најзначајнијим својим стиховима, до космизма какав српска лирика пре њега није познавала. Тај космизам је ’апокалиптички космизам’ или ’агонијски космизам’ или ’космизам апсолутног зла’ у коме је Срезојевић затицао себе”[13] у некој од представа самотника и жртава које је он замишљао и који су наслутиви, иако је и то првина у српској поезији:

 

Мирни смо, као кипови, и бледи.

У дубинама где Велико руди,

Све људско у нас мрзи се и леди.

С дахом богова нисмо више људи.

 

Покрет богова васиона слути.

Али он још не долази. Пун таме,

Наш поглед дубок вечне сфере мути,

Пред собом свуда цепајући скраме.

 

Дах нам се гаси… А тренуци миле.

(Не мари; Време неке ваља вале).

Око духова наших, који чиле,

Ореоли се узвишени пале.

БЕЗИМЕНА ПЕСМА

 

Константиновић, приликом тумачења присуства зла у Срезојевићем песништву уводи синтагму „апсолутизација зла”, што је, у ствари, преображај социјалног, историјског зла у апсолутно метафизичко зло. Ову тврдњу је доказивао праћењем Срезојевићевих накнадних интервенција у песмама које је већ јавно представио. Ту се још више затиче контраст бића и небића, људског и одљуђеног. Константиновић је то противречје, које повремено изгледа и као јединство, доживљавао на семантичком нивоу као контрапункт човека и нечовека, поезије и непоезије… Превагу поезије доживљавамо у измени стиха: „И боговима бивамо од људи”, преиначена у стих: „С дахом богова нисмо више људи” Безимене песме, која је пре тога била Песма без натписа. Затим, стих: „Свих који пате, људи, бића свију” док преправљен је у: „Свих који, с болом, по Безмерном рију” у Песми коју никад нећу написати незнатно је значењски ближа непоезији и негацији, које су у функцији помињане апсолутизације зла, али и у предосећању апокалипсе која се одомаћила у бројним Срезојевићевим песмама, не само у Последњем самртнику.

Песму Позив почиње питањем: „Шта грми тако силно у олуји / И градске зграде из темеља тресе?” (иначе гром је Срезојевићева кључна реч са склоношћу да постане битан симбол), након чега следи одговор који представља песников преображај у лик Бога кроз процес лустрације – што нисмо имали прилике да читамо, чак ни у песмама фантастике унутар српског песништва:

 

У мени кипи, бес ме хвата луди,

Демонска ватра прождире ме, гори,

Горостас један у мени се буди

Са којим нико не сме да се бори

 

О напред! ево мене, моћни гласе,

Ја смело ступам кроз стравичну вреву:

Божанску тогу ја облачим на се

Ко снажни херој у старинском спеву.

 

Дакле, идеја титанизма, у истој песми, као херојска транспозиција, помало налик на апокалипсу, изникла је из онога што је песник у свом безнађу и осећању немоћи живео онолико колико су му други дозвољавали. Иако неочекивана материјализација визионарског месијанства, како је протумачена и проглашена визија Срезојевићевих стихова-надслика, пробудила је Ничеову концепцију Натчовека. Ослобођена снага у лику титана или Натчовека понудила је читавој епохи модернизма својеврсну могућност претварања својих нада у Новог човека будућности или у Ничеовог Натчовека. Резултат је исти – библијско ускрснуће мртвих:

 

Нек’ труне ова материја груба:

Нове ти идеш да покренеш силе!

 

Ја видим силне поворке од људи

И свечан поход ко крсташке војне…

О хуји, грми, гласе ускрснућа!

 

И песму Носталгија отвара слика безнађа и обезличености као асоцијација на свет неправде и свет угроженика, којима је песник гледао у погнуте погледе, у погледе без надања и емоција, али се и сам могао видети у одразу у огледалу, који није обећавао ништа чиме би осамљеник могао бити задовољан:

 

У зимско јутро маленога града

Вуку се мутне силуете људи.

Оловни оклоп непојамних јада

Тишти ум, грозно, и да се излуди.

 

Неко може помислити како се полако у мистичном кружењу по својим семантичким путањама узајамно све више приближавају она „Универзална Загонетка ствари” и зачудни одјек „узвишеног звона”, као и „ореола наде”, чији обриси и сенке езотерично скривају хоризонт будуће стварности. А насупрот њих је свет „непојамних јада” и јадника, свет свакојаких изгубљеника блиских стању „лудила” или изнуђених на све зарад опстанка који фактички није опстанак – али они то још не знају, егзистенцијално угрожени. Стога се космичко визионарство и доживљава као могућност да „подсечени кедар” или „сенке и силуете неснађеника” опет постану људи достојни себе и свега онога што се подразумева под тим појмом, а што је, истовремено, и супротно и подложно забораву. Тај преображај песник наставља поступком изражене аутентичне позиције књижевне авангарде (П. Палавестра), што се очитује и остварује у издвојеним стиховима трећег и четвртог, иначе завршног катрена исте песме:

 

И кад на мутном новембарском своду,

Као магијом, указа се сунце

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Застремише све главе у висину,

С очима мутног, грозничавог сјаја,

 

Песма Сенке није уврштена (грешком, претпостављам) у збирку Златни даси, мада је бројни тумачи Срезојевићевог песништва сматрају и његовом најбољом песмом. Чине је две строфе од по осам римованих стихова. Реченице, које опкорачају и целу строфу, тихе су, благоглагољиве, дескриптивне у основи, читљиве, али и блиске мислима, правећи својеврстан дескриптивно-медитативни спој који се прелива током читаве песме;  истовремено су и пример Срезојевићеве песничке блискости са Дисом и Пандуровићем, што он и није крио, мада је био близак и са Дучићем и Крањчевићем:

 

Мирно бих да спавам, докле поља хује

и таласи траве уморна ме хладе;

успаване слатко ко после олује,

већ спавају жудње с миром нове наде.

Докле бледе мисли и издишу чула,

осећам шум страсни сочна млада биља;

у уху мом свира још чаробна фрула

поново нађене мелодије миља.

 

Пролазе лагано небом неке сени;

свежа киша хладна тихо веје доле.

Као саркофаг сам, без даха у мени.

И с велом баченим на све моје боле

мене опија један рефрен свега.

Радостан? ил’ тужан? Не знадем. Али да

запевам гласно, с оне стране брега

чуо бих ко да неко тихо рида.

 

Занимљиво је и Нениново тумачење измене не само амбијента и емоција од сете до безнађа и страха од апокалипсе Срезојевићевих песама; он је уочавао и песничке оријентире који сведоче о променама песниковог психичког стања. Ненин полази од сегмената стихова: „ушће живота” (Песма коју никад нећу написати) и „црна барка смрти” (Часови слабости) који су полазиште даљих трансформација Срезојевићевог осећања, понашања и промишљања, а чији су резултат ониричка сновиђења блиска правим уметничким привиђењима. Међутим, Срезојевић „већ у песми Сенке (1909) види сенке на небу и себе у облику саркофага, а у Унутрашњем дијалогу већ имамо ’агонију духа који луди’ и којег опседају ’мрачна јата’, док у Носталгији сива малограђанска средина нагони ’да се излуди’. Безимена песма пуна је ’гласова мутних’, привиђења, сени, а у Часовима слабости опет види свој ’смућен дух’. Речитија од свих њих је пак она љубавна, Жудња, где (већ 1910) тражећи усне и очи своје драгане, Срезојевић исписује стих чија замашност у том склопу залуђује: ’Нек ноћ безумља мој разум огрне!’”[14].

Ако би у једној реченици требало рећи оно кључно о Срезојевићевом песништву, мислим и на вредност и на значај гледано кроз време – онда је то утисак да је живео и писао модернистички, пре многих, у својој тренутности и скучености, увек мислећи и стварајући за  време које тек долази. Својим песничким бићем и визијама очекивања истински је осећао да те време само што није. У томе се могао назрети пламичак неугасивог зрачења његовог песништва. Тај плам и данас траје и светли.

 

 

[1] Предраг Палавестра, „Песничка утопија Душана Срезојевића”, у: Предраг Палавестра, Критика и авангарда у модерној српској књижевности, Просвета, Београд, 1979, стр. 173.

[2] Радомир Константиновић, „Душан Срезојевић”, у: Биће и језик, том 7, Просвета: Рад – Београд; Матица српска – Нови Сад, 1983, стр. 396.

[3] Предраг Палавестра, Исто, стр. 174.

[4] Велибор Глигорић је у свом есеју „Младост пролетерске поезије у Србији” нагласио да се након пола века видело оно кључно, тек када су „битна својства Срезојевићеве лирике доведена у склад са општим духовним усмерењима епохе модернизма” и то оно што је промакло оштром оку песникових првих критичара (Скерлић, Матош, Ујевић), који су се више окретали негодовању током једносмерног и хорског прихватања целокупног Срезојевићевог песништва, него што су тражили оно вредно или макар, обећавајуће.

[5] Изузетак чини и књижевник Драгутин Огњановић који је током 1966. године објавио есеј о Срезојевићевом песништву као и исцрпну библиографију, што је преточио у књигу Трагични визионар Душан Срезојевић (1972), а потом (1975) је тај рукопис објединио са свих тридесет Срезојевићевих песама (разврстаних у пет тематских одељака), придруживши им и две кратке приче (Врбица и Глад) и интегрално објавио у крагујевачкој „Светлости” (1975) под именом: Душан Срезојевић: Златни даси (приредио и поговор написао Драгутин Огњановић).

[6] И осам деценија од појаве Срезојевићевог првенца, књижевник Гојко Тешић у антологији Српска авангардна поезија 1902-1934 (1993) преузео је песму Унутрашњи дијалог коју је, иначе, посебно Матош критиковао и замерајући антологичару Богдану Поповићу, који се иначе, залагао за чистоту песничког стила, на таквом пропусту да објави Срезојевићеве „рогобатне ламентације”, цитирајући неколико катрена, као аргумент више.

[7] Миодраг Павловић, Осам песника, Београд, 1963.

[8] Јован Деретић, Историја српске књижевности, Требник, Београд, 1996, стр. 380.

[9] Преузето из, Миливој Ненин, „Испружена рука Душана Срезојевића”, поговор, у: Душан Срезојевић, Златни даси и друге песме, приредили Миливој Ненин и Зорица Хаџић, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 92-93.

[10] У преводу на српски језик значи – пропаст.

[11] Јован Деретић, Исто, стр. 380.

[12] Исто.

[13] Радомир Константиновић, Исто, стр. 376-377.

[14] Миливој Ненин, „Испружена рука Душана Срезојевића”, поговор, у: Душан Срезојевић, Златни даси и друге песме, приредили Миливој Ненин и Зорица Хаџић, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 97.