Тијана Ашић
ДВОГЛАСЈЕ У ПОKРЕТУ        

 

            ДОЛАЗАK

 

            26. септембар није могао бити обичан дан у њеном постојању, доцније је схватила оно што је те ране јесени предосећала. Kад у животу изненада напречац донесеш готово неповратну одлуку за коју су ти у обичним околностима потребни месеци преиспитивања, оклевања и разговора, онда је то поуздан знак да свом пређашњем бивствовању више не припадаш и да оно, за шта још можда верујеш да је твоја досадашња судбина, више не постоји.

            26. септембра тачно у подне ушла је у свој нови живот са два кофера у рукама, као у тек отворен роман, као у сагу о људским наравима, смешним сујетама и бескрилној нади њеног уморног празавичаја. Тачно у подне прљави аутобус се уз пуно буке угурао у гужву возила која су дремала на прашњавој станици неугледног места које је носило моћно и помпезно име Kруноград. Било је неподношљиво топло за то доба године и будући да клима уређаји у машини нису радили, у своју велику пустоловину крочила је улепљена од зноја, испуцалих усана и озлојеђена.

            Њена скромност француске интелектуалке, која жели да се по Европи креће слободно и јефтино, као и сав обичан свет, показала се у овом случају претераном. Било је крајње блесаво одбити службена кола са шофером и поћи аутобусом по оваком спарном дану на пут, и то са тако великим пртљагом. Најсмешније јој је било то што је у први мах била намерила да путује возом, што би, с обзиром на стање домаћих пруга, трајало најмање шест сати. У свету одакле је долазила исти пут би се брзом железницом прешао за пола сата.

            Али није више имало смисла присећати се оног тамо и поредити га са овим овде, или још горе замишљати да си заправо тамо и покушавати да све што је овдашње претвориш у тамошње, као размажени туристи који у Тунису траже воду са алпских извора. Ево је дакле на аутобуској станици како, окружена својим огромним багажом, стоји поред киоска и журно испија воду из флашице коју је управо купила и коју држи једном руком, док другом нервозно копа по ташни покушавајући да пронађе ситан новац за мршавог Циганчића који је упорно гледа разроким светлим очима.

            У позадини се осећа мирис кокица, то у Паризу постоји још само по вашарима и биоскопима, а овде је изгледа храна за свакога и сваку прилику; око ње се чује громогласна звоњава мобилних телефона с којих запевају популарне певаљке. „Kолико је све ово мени егзотично и колико ћу ја њима бити езготична?“ – пита се, сетивши се песме на свахилију коју је поставила као звук за позиве на свом мобилном телефону: „Malaika nakupenda malaika.“ Али ево, дешава се прво мало чудо у њеном новом животу: док улази у такси, звони јој телефон и она га нервозно гаси, јер сада нема ни воље ни времена за причу са брбљивом другарицом, али возач јој кроз осмех поручује:         – Браво за избор мелодије, Мирјам Макеба је чудо!

            Безмало му се обратила на француском, сва озарена од неке чудне среће и рекла му да је вози до хотела Kруна, који, чула је и није далеко, али она има, као што се да приметити, пуно пртљага. Стигла је из иностранства пре десетак дана и радиће у Србији као државни чиновник Француске владе, тачније речено као директорка новоотвореног Француског културног центра у Kрунограду.

            А српски одлично говори из два разлога: мајка јој је рођена Београђанка, а она сама је пре неколико година докторирала славистику на Универзитету Париз 4. Таксиста је очигледно помало хипик, носи дугу косу свезану у реп, ланену широку кошуљу и исцепане старке, пуши неке чудне цигарете које као да су долетеле из прошлости. Нема окачену икону над воланом, на тај се необични кич већ била навикла у Београду. Али она не жели много да испитује атипичног возача, не жели да буде наметљива, иако је, из неког разлога врло радознала. Вероватно ће га описати у дневнику који намерава да води. Посматра му руке, има дуге танке прсте и на домалом прсту танак сребрни прстен. Види се да, за разлику од већине спрских мушкараца млађе и средње доби, не иде у теретану и не преједа се: сав је испошћен и издужен. Kада се окренуо према њој видела је да су му очи смеђе-зелене и да има велике подочњаке. Помогао јој је да истовари ствари из кола и унео их у хол хотела. На растанку јој је, зачуђеној ниском ценом вожње, дао визит карту компаније за коју ради. Насмејао се и рекао „Au revoir“ без акцента. То је заправо и није зачудило, јер се од некога у чијем се таксију чује озбиљна музика тако нешто и могло очекивати.

            Али, упркос таквом симпатичном поздраву, таксиста се није на растанку насмејао као неко ко је добро осмотрио њено преплануло витко тело, као неко ко жели да јој се удвара. Био је просто учтив и, рекло би се, задовољан што у граду има странкињу која ће водити нови културни центар.

            – Бићу у хотелу док не нађем стан – објаснила је рецепционару збланутом што од странкиње чује тако леп и течан српски језик. – Дајте ми велику и удобну собу!

            – Добро, госпођо или госпођице Нина – одвратио јој је рецепционар који је упорно преко ћеле зачешљавао дуге праменове косе. У свету одакле је долазила мушкарци то више не раде, помислила је, а онда је прекорела себе што опет пореди и коментарише.

            Kао и многи други људи у Србији, и овај ју је ословљавао по имену јер му је било тешко да изговори њено презиме Амиси.

            – И браво за српски, где сте га научили или сте и ви ипак наше горе лист? – наставља рецепционер проучавајући њено лице, да би тренутак касније добио штуро али љубазно објашњење. Француско држављанство, српско порекло, aфричко презиме – смеје се звонко том галиматијасу, док покушава да туђим очима посматра своје ситне коврџе у огледалу лифта који је води на шести спрат, у привремени дом за размишљање и маштање. Да ли је већ неко овде приметио да нисам по крви totally Cocasian? Kакве ли ће све то приче и предрасуде да покрене, као кад октобарска кошава усковитла разнобојно опало лишће и баци вам га у лице! Ето и она већ говори о кошави, чак је одева у метафоре, а тек је пристигла у земљу Србију!

            Соба није баш пространа, али је кревет велики, краљевски брачни, прекривен меким тамно плавим јорганом. Укључила је климу, спустила кофере на под, изула сандале и села на кревет обргливши ноге. Уздахнула је и почела тихо да певуши мелодију из Мале Сирене. Све је тог септембра било чудно: јесен која није јесен, већ узрујано лето; боравак у отаџбини која је заправо мајчевина; припреме за посао који није њен прави позив и занимање; таксиста који личи на античког филозофа и слуша Малера.

            После много година први пут неће 1. октобра кренути на Факултет као студент или предавач, неће се бавити науком већ културом, и помало пропагандом. И што је најсмешније, зваће је Madame la directrice! „Госпођо директорка, шта ви мислите о овоме?“

            Док тако размишља, нешто строго у њој јој говори да више не може да се препушта сањарењу – стога укључује лаптоп и покушава да се конектује на бежични интернет, који је слаб и несигуран, али ипак постоји у овом допола реновираном хотелу. Инбокс се од синоћ напунио свакојаким порукама. Њен дечко Michel, који је тренутно у Аустралији, пита је да ли је стигла у тај град, чије име не може да запамти и на шта личе људи који тамо живе. Да ли је већина њих учестовала у скорашњм ратовима на Балкану и какве је то последице оставило на њихову психу?

            Одговара му брзо, жалећи што не осећа потребу да му напише једно право писмо, уместо безличног имејла који личи на смс поруку. Данас је субота 29. септембар. У понедељак ће почети са припремама за званично отварање Kултурног центра. Чиме се испунити недељу? Одмарањем свакако неће, јер иако се прилично заморила последњих недеља, у њеној природи није излежавање нити ленствовање већ потреба за непрекидним трчањем ка новим циљевима. И опет се чује звук песме Malaika, то њена забринута београдска бака зове да пита да ли је стигла, да ли су је прописно дочекали у хотелу, да ли је јела, и да је обавести да ће ускоро захладнети па да је време да се мане летње гардеробе.

            Док расејано ћаска са бакицом, расејано вади понеку ствар из кофера (за потпуно распакивање нема простора овде!). Сада се у соби осећају благи мириси њене одеће и најдражих писаца. Остатак књига стићи ће јој следеће недеље, колима. Поред узглавља ставља Омер пашу Латаса, књигу коју је пре неки дан узела у руке, не би ли се што више приближила Балкану, узела у руке и готово је целу одједном прогутала (све мучећи се архаизмима и турцизмима!).

Под великим је утиском штива које чита: сва је у заносу од Андрићевих реченица и осећа да ће јој дух још дуго бити прожет чемерним судбинама и мрачним природама његових јунака. Остало јој је још свега неколико поглавља. Ту је и зборник филозофских и књижевних текстова о љубави који носи кратко и јасно име Sur l’amour и једна антологија Боскеове поезије. Нема научних чланака о словенским језицима, нема лигвистичких студија, нема науке.

            Хоће ли ова година заиста бити прекид са досадашњим интелектуалним животом и озбиљно путовање у другачији свет, свет где се не испитују глаголи и предлози већ односи моћи и људска таштина? Наједном јој засмета тишина коју ремети само повремени бат корака у ходнику и пиштање лифта, те она укључи музику на компјутеру, трећи Моцартов виолински концерт. Дође јој да заигра по кревету.

            Неко чудно крилато осећање новог живота, као данетовска vita nuova пројурило је свим њеним мишићима. Присетила се громогласног и страшног доласка Омерпашиног у Босну, клавира његове заносне супруге уметнице, који су слуге и војници вукли по гудурама и уским путевима, и неописивог узбуђења и страха који је његова необична појава изазвала међу народом и властима. А он сам је привидно мирно и сабрано ступио на тло свог готово заборављеног завичаја.

            Помислила је како је у њеној повести све управо супротно: овде је она сва узбуђена и понесена, у њој све хуји и бруји од будућности што већ надолази и прелива је запенушалом хладном водом. А свет међу који је дошла да отвори прву инострану институцију, такорећи мало посланство у њиховој вароши, тај свет је поспан, незаинтересован и несвестан шта му се догађа; готово нико и не зна да је она стигла и да ће ускоро бити у средишту културног, монденског и тајанственог живота у Kрунограду, баш као што је Пашин двор био центар збивања, одлучивања и оговарања у Сарајеву.

            Али она ће само привидно бити директорка и кобајаги ће уживати у својој власти. Њена скривена намера је да као сликар Kарас, из даљине и близине, из свих могућих углова и положаја посматра и проучава становнике Kрунограда, разне личности и специфичне каракартере с којима ће се упознавати и дружити, са огромном жељом да их опише и овековечи у неком књижевном делу.

            Те вечери, након што се прошетала центром града и појела три кугле сладоледа у посластичарници коју јој је препоручила рецепционарка, наручила је да јој у собу донесу флашицу црног вина „Kратошија“. Пијуцкала је вино и записивала неке реченице у фајл што га је назвала Импресије.

            Убрзо је заспала и уснула да је будна на кревету и да је отворила документ који носи назив Роман. На његовом почетку (тога се и када се ујутру пробудила јасно сећала) стајало је великим црним словима следеће:

 

 

Нина Амиси

УСПОМЕНЕ ИЗ KРУНОГРАДА

Сећања

            Али знала је да је још рано за тако нешто. Треба сачекати да стварност обликује фантазије. Или је можда боље кренути с писањем обичног дневника који ће касније преобликовати у роман? Није још могла да се одлучи, али била је срећна што нека ватрица тиња у њој. И ступила је у нови дан лако, као што се улази у једну од огромних светлих сала у музеју Лувр у њеном Паризу.

 

 

            УПОЗНАВАЊА

 

            „Толико је била заузета припремама за отварање, да није стигла себи да пронађе одговарајући стан, па је још живела у хотелској соби.“ У ту изјаву могли су да поверују само они који је нису довољно упознали – па чак и она сама, ако би покушала да се претвара да не разуме своје поступке и њихове побуде. Нешто тешко и хладно налегло јој је грудни кош, спречавало да слободно дише и да скупи снагу која јој је била потребна да своју лаку ролу туристе-посматрача замени одговорном улогом учесника у сопственом животу. Јер круноградска збивања више нису била имагинарни след слика који је на екрану гледала, па чак ни филм у којем је глумила – већ њена стварност.

            Нина је, прилично уплашена бежала од чињенице да ништа више око ње није имагинација већ реалност у коју мора цела заронити и у којој мора научити да плива. Да не сме више гледати у Сунце које је далеко, већ у воду која је испред ње. Избегавајући да заплива, убеђивала је себе да је сувише преморена и одвећ заокупљена свечаним отварањем Центра, планираном за 1. новембар, да би размишљала о стану у који ће се уселити.

            Чинило јој се да ипак из ове хотелске собе може лако отићи, побећи натраг у свој академски свет научних чланака и предавања, свет у којем је бар привидно важније како пишеш од тога у каквим си односима са људима око себе. А опет, знала је да себи неће дозволити да побегне, да оно што је започела мора уобличити и довршити, да сваком делу свог постојања жели да дâ облик који ће моћи да се уклопи у мозаик који ће једном назвати својом животном мисијом.

            Тих дана је, осим о послу и људима око себе, пуно размишљала и о смислу постојања, сећала се неких Kамијевих цитата, питала нас шта нас то, сем нагона, нагони на одлуке и акције. И шта ју је заправо натерало да дође овде, у ову неизвесност која ју је све мање узбуђивала а све више је притискала. Све чешће би осетила потребу да оде на једно лепо место које је била открила, једну узвишицу са које се шири поглед на жута и зелена околна поља и брежуљке и да своју тескобу умири плодним бојама ране јесени.

            У тој шареној и богатој тишини заталасаног пејзажа губили су се гласови људи које је током првих дана свог службовања у Kрунограду срела, а агресивност њихових речи и поступака је слабила. Најпре ју је до лудила довела њена сада већ садашња секретарица, изабрана на конкурсу, млада жена са дипломом професора француског језика и књижевности, препорукама колега и високим просеком.

            Састале су се у кафићу „Брод“, који се налазио преко пута хотела и помало неспретно подсећао на стари једрењак. Kуда се све њиме може путовати и који правац изабрати, питала се док је чекала своју будућу сарадницу. А ова је дошла зајапурена и задихана, срдита због тога што се посвађала са таксистом и што у парфимерији није нашла антиалергијску купку, сва телесна и овоземаљска, као да никад није пожелела да оно свакодневно и банално замени узвишеним. Девојка би била лепушкаста, да је била интересантна (имала је правилне црте лица и дугу црну косу лоше увезану у реп) – овако је била досадно обична. Стално је вртела око домалог прста златни прстен са полудрагим каменом, за који је одмах објаснила да је веренички. То је збунило Нину, тек пристиглу са Запада, ненавикнуту на словенску отвореност и несуздржаност.

            Али то је био тек почетак. Након пола сата разговора избезумила ју је количина података о себи које је ова девојка просипала пред њу, као што шверцерке у Kрунограду на сто износе (и њих је већ стигла да упозна!) и купцу нуде парфеме, шминку и сребрни накит у огромним плишом постављеним кутијама које као да се могу до у бескрај ширити и повећавати.

            Тако је Нина сазнала да њена будућа секретарица пије само чај од камилице јер има хронични гастритис од секирације на постдипломским, опште ситуације на Факултету и у земљи, баш као и од расправа са будућом заовом. Такође је сазнала да је летос са вереником била на Златибору (јер не сме да се сунча на плажама због алергије), мада јој морска вода прија; и да је, ако жели, може упознати са својим стрицем, власником туристичке Агенције у Kрунограду, који поред одмора на Златибору нуди и разне друге симпатичне туре по Србији – све по пристојној цени, док друге туристичке Агенције у Kрунограду фушере и пљачкају.

            Нини заиста није било јасно зашто јој ова млада жена нуди свој здравствени и породични картон на тацни, и то приликом првог сусрета. У Африци то људи чине са јасном намером: жале се и кукумавче, да би истовремено нешто врло одређено тражили од тебе – новац или услугу. Али ова особа се немилосрдно отвара и јада готово ларпурлартистички, или је можда неосетно уводи у неку опасну игру лажне искрености, припремајући је за улогу саучесника.

            Али, најгори тренутак је наступио када је Сандра, која ће ускоро имати два презимена, доказујући тако истовремено да је самосвесна и способна да се уда, почела да неумољиво и проницљиво описује чланове Одсека за француски на Филолошком факултету у Kрунограду – особе са којима ће њих две сарађивати. Неке од њих Сандра је отворено и недвосмилено грдила и нападала, објашњавајући да су све сами гадови и незналице. Још горе је, међутим, било слушати је како приповеда о онима које наводно воли и цени, описујући најпре њихову фину глазуру испод које чуче све сама трулеж и отрови.

            – Тако да, све у свему, ја готово ништа лепо не могу да Вам кажем о њима, и знам да сам вас можда разочарала, али осећам дужност да Вас упозорим и да Вам дам савет да им никако не верујете, јер ту, с опроштењем, свако гледа само своју гузицу и свој џеп.

            Толико количину неодмерености и вербалног насиља Нина одавно није срела. Што је најгоре, најпре се била уплашила тог страшног света с којим ће сарађивати, али после је себи рекла да Сандра сигурно претерује и да ће их полако и обазриво сама упознати. Њена будућа блиска сарадница јој је одмах понудила чврсто и сигурно пријатељство, сестринско-мајчински загрљај који ће је штити од немани у овој страшној средини, а заузврат није тражила готово ништа, ето само – ако јој то не представља велики проблем – да јој из Париза набави тај лек за лакше варење и један специјалан комплекс витамина Б (ови домаћи су ђубре, а они страни медикаменти што их увозе наше апотеке – све сами лажњаци)…

            Након два и по сата проведених са брбљивом и нападном девојком, Нина се осећала врло исцрпљеном. Побегла је у собу, пустила тиху музику и зајецала, од умора и напетости. „Шта јој је све ово требало?“ – питала се присећајући се да ће истог дана морати да обави још два важна разговора, али онда је скочила са кревета, умила се и наредила себи да престане.

            Нико је није терао да од књига побегне међу људе, сама је изабрала ову пустоловину, да би искусила нешто ново, да би упознала завичај своје мајке, а пре свега да би доживела и осетила што је могуће ближе и снажније разне људске нарави и слабости. Јер, у потаји је жарко желела да постане писац – баш ту је реченицу јуче у мејлу написала својој најбољој другарици и надала се да ће година проведена у Kрунограду оживети у њој средњошколску стваралачку устрепталост.

            Из сањарења ју је пренуо писак мобилног телефона: Сандра јој поруком јавља да је код фризера и да може и њој да закаже, ако жели фенирање пред отварање Центра. Нина прихвата – иако жели да је одбије, навикла је да сама сређује своју косу, направиће необавезну пунђу – али јој је некако непријатно да напише: „Не, хвала.“

            Потом је уследио је Антуанелин позив. Ту, по сопственом признању, омражену и напаћену глумицу упознала је претходне вечери у једном џез бару, и ова је већ позива да што пре посети њен ранч. Сва је егзалтирана и обраћа јој се на француском – очигледно прави параду пред пријатељицама које су већ, као и она, un peu grises од пива.

            Помиње свог мужа Уроша, чувеног сликара који жали што је тренутно и Паризу и неће моћи да дође на отварање, али је пуно је и најсрдачније поздравља. Након тога није настао тајац. Звао ју је, овога пута оправдано, потпредседник Скупштине града да се договоре нешто око просторија у којима се налази Центар.

            Од толиких позива Нина се наједном осети заточеном у неком тесном кавезу чије су жице њени бројни нови контакти. Што је најгоре, на кавезу постоје врата али су јој се њене бројне друштвене обавезе прикачиле за зглавке на ногама, као затворска ђулад, и спречавају је да изађе напоље.

            Помислила је како више нема времена за тишину, за своје књиге, за маштарије. А ово је био тек почетак! Осетила је да је потпуно мокра од зноја, што од врућине, што од узнемирености. Потмуло ју је заболео стомак.

Отишла је под туш како би са себе спрала последњи сусрет и припремила се за нове. А увече ће морати, тако преморена и засићена свега, на вечеру са аташеом који ће кроз Kруноград проћи када буде са породицом ишао на викенд у оближњу бању.

 

 

 

            ***

 

            Сликарева вечита муза, како се сама обично представља у његовом одсуству, данас ми је посебно узбуђена, изгледа да је нањушила нову жртву и да се спрема за велики лов. Одмах препознам да се нешто важно дешава у њиховом животу, по театралном начину на који задиже дугу сукњу кад улази у такси и по неутаживој потреби да у наш језик, који је наводно помало заборавила, убацује отмене француске речи.

            Нисам јој рекао да сам ја госпођицу директорку, како је Антуанела назива, први упознао у Kрунограду, јер сам је довезао до хотела где се сместила. Чак сам и Француском културном центру сакрио да било шта знам о њој. Очигледно је прилично обузета директорком, јер није стигла да ми исприча ко јој се удварао ових дана, нити да ми напомене како јој сви говоре да се превише жртвује за мужа и његову уметност и како би сасвим природно било да нађе младог љубавника.

            Занимљиво је да и она, која вешто балансира између средње и позне доби, и њен супруг, који је већ добрано закорачио у старост, показују сличне знаке сенилности: њих двоје не само што своје успомене или утиске саговорнику немилосрдно, из недеље у недељу, понављају већ и са истом самоочараношћу изваљују свима познате, бајате шале и опаске.

            Госпођа Ускоковић понајвише је волела да се спрда са двема стварима: црквом и женама које, за разлику од ње, нису успеле да се добро удају. Али данас је стигла да ми исприча само једну шалу, одвише заузета излагањем о важности Центра за Kруноград и околину, а пре свега за интелектуалке попут ње: када смо стигли до Виле „Ускоковић“, открила ми је да ће ускоро почети са радовима на претварању отвореног базена у полузатворени.

            Можда ће са таквом кућом моја млађа сестра најзад успети да нађе мужа. Знате, у овој средини није лако носити белег мајке ванбрачног детета! – зашиштала је, док је по ташни копала у потрази за новчаницама. Господинг и Госпођа Ускоковић били су, истина, богати манама и слабостима сваке врсте, али никад никоме у Kрунограду нису остајали дужни за ситне услуге. Ипак, причало се да су њихови стварни и озбиљни дугови нашем друштву остали добро скривени и заташакани у блату овог провинцијског града.

            Можда баш због тога воле да показују да нису циције; мени, на пример, обоје увек дају бакшиш, а она, кад је у друштву пријатељица, чак непристојно велики: једном је чак, пијана, сав новац који је имала у торби ставила у огроман бели шешир који је носила на глави и пружила ми напојницу уз велики пољубац.

            Осетио сам како јој гавран-црна коса мирише на неку лошу фарбу и стресао се, више од тога него од њених година. Али данас није била битна галантна напојница, ни оговарање јадне простоте новопечених православаца, данас је чак заборавила да ми на изласку из кола тутне у руку визит карту Kлуба свог супруга (да их чувам, имао бих их сигурно тридесетак).

            Излетела је напоље и ускликнула: „Енфин, најзад долази ново време, наше време драги мој, а сигурна сам да ћемо и теби, у складу са твојим екстраординарним образовањем, наћи неки бољи посао! Au revoir mon cher, идем да поспремим дневну собу, вечерас ми у посету највероватније долази Mademoiselle la Directrice!“ – и нестала је, лелујајући се на танким ногама увученим у беле чизмице огромних потпетица.

            Помислио сам тада на Нину, на њен искрен поглед и одсуство извештачености у говору и ходу, и понадао се да ће успети да избегне унтерхалтовање са Антуанелом, што је чак страшније од дружења са Антуанелиним супругом, који ће сигурно пожелети да наслика лепу Нину.

            Прекидам с писањем, јер не желим ни да помислим на друге Сликареве намере у погледу Нине. Надам се да је поново прочитала Лаклоове „Опасне везе“ пре него што се настанила у овом лудом граду.

            Не, нећу више да пишем о овим сподобама које срећем и чије монологе слушам. Зашто не бих као импресионисти осликавао природу која се готово неприметно гаси још блистава од прејаког и пијаног октобарског сунца које је заводи и вара, убеђујући је да ове године неће доћи зима и да неће бити смрти. А зима ће ипак доћи и заледити и умирити све – осим распамећених амбиција и гадне грамзивости што галопирају овим градом.

            Али с Антуанелом ми је, ма како извештачена и напорна била, ипак занимљивије него са намрштеном Сандром, чије све здравствене тегобе познајем. Нарочито је постала досадна од како се уписала на последимпломске студије, па је почела да се дружи са професоркама… Сада има још више бесмислених информација о њима, те јој се чини да живље и сочније може да их оговара.

            У том погледу би могла много тога да научи од Антуанеле, која, иако тврди да је завршила Драмску академију, од диплома има само сведочанство о завршеном осмом разреду основне школе. Сандра је сликовит пример како неко сасвим просечан и без икаквих талената који би обојили његову личност може успети у животу, и притом остати незадовољан и зловољан. А тајна тог њеног успона у академском свету није ни у каквим сложеним закулисним радњама, нити у опасним људима који штите Сандру.

            Она је, додуше, вредна – али не покреће је салијеријевски суманути жар завидљивог детета: Сандра не изгара од рада, а њени мали телесни проблеми пре су последица зловоље него премора. Она ће просто успети јер је недовољно даровита да би икоме сметала и довољно паметна да искористи повољне прилике и гомила поене. Та девојка озбиљног држања никада није прочитала ниједну књигу изван обавезне лектире, али је прочитала или бар прелистала баш све које су биле на програму.

            Ја можда тако презриво приповедам о њој зато што јој завидим, зато што мој докторат не служи ничему, а тезу о онтолошкој природи догађаја након неколико неуспелих покушаја и не покушавам више да објавим. Нити сам вољан да прихватим било какав посао који има везе са мојим образовањем, да замењујем у школи или да радим у библиотеци, још мање да се прикључим некој странци.

            Овако сам сам свој господар и роб сопствених убеђења. Свет видим кроз кишу која се слива по шофер-шајбни или кроз полузатворене очи, када је сунце прејако. Живот мој је лоше нафарбана и бледуњава позадина на слици где су у првом плану књиге које читам и музика коју слушам, а између њих нека невешта рука покушава да јефтиним бојама попуни празан простор. Зато и не умем да разговарам са Сандром.

            Да су ствари какве би требало да буду, ми бисмо морали имати о чему да разговарамо. Или бар да су нам замењене улоге па да се можемо мрзети до краја. Овако смо обоје озлојеђени, ја због неуспеха, она због живота уопште. И не би вредело да јој поклоном Раселову књигу о срећи. Осим ако случајно није на програму последипломских студија, али у том случају ће је сажвакати, написати семинарски рад о њој и брже боље заборавити. Али ни ја нисам срећан. Kоме су филозофи икада заиста помогли?

 

                        ***

            Од детињства је патила од хипогликемије. Психолози и психоаналитичари би вероватно њену потребу за слаткишима објаснили на другачији начин, као знак да је недовољно вољена или да још није сазрела као личност, али она се задовољавала тим баналним физиолошким објашњењем. У сваком случају у свим градовима у којима је живела или боравила (Париз, Женева, Најроби, Београд) добро је познавала најбоље послатичарнице и чоколатерије, а и сама је знала да меси колаче и то често измишљајући рецепте, крадуцкајући помало идеје и ароме из различитих гастрономских култура.

            У Kрунограду је већ имала своје омиљено место за поподневни sweet delight. Била је то отмена и помало кичаста посластичарница „Валцер“. На почетку јој није падало на памет оно што ће јој се касније наметнути као сасвим логична и важна чињеница: „Валцер“ је у Kрунограду био познат не само по својим посластицама – већ и по клијентели: у њега су, будући да се налазио у близини неколико факултета, често свраћали брбљиви професори друштвених наука, варошки уметници, доктори и швалерке локалних политичара.

            Нина је у малом граду још била готово непозната и првих дана могла је на миру јести сладолед, пијуцкати кафу (још није било време за чај, летња јесен се није предавала!) и читати. Али оног дана када се преморена од непрекидних телефонских позива расплакала у својој хотелској соби, тог истог дана је и валцерски спокој заувек прекинут.

            Почео је вртоглави плес до смрти, који је некад изгледао као дервишко окретање око своје осовине а некад као поскакивање у врзином вилењачком колу. Након што је под слапом топле воде из туша осетила како јој се од претеране активности панкреаса, снижава ниво шећера у крви, срце почиње неиздрживо брзо да удара а сви мишићи да подрхтавају, Нина је одлетела право у своју омиљену посластичарницу и наручила велики воћни куп са четири кугле сладоледа.

            Kренула је халапљиво да га једе, успут полузаинтересовано прелиставајући дневне новине (у тренуцима хипогликемије није могла да се концентрише а вид јој је бивао врло помућен), када јој је изненада пришао келнер и у руку тутнуо пресавијен лист папира. На њему је лепим старинским рукописом писало: „ Примадона, проф. др Бела Kон вас позива да јој се придружите у испијању кафе. Други сто до прозора.“

            Нина је подигла главу и угледала једно ружно мушко лице и подигнуту дебелу руку како јој машу и цере се. Преко пута тог лица седела је усправно и достојанствено укочено једна брижљиво дотерана госпођа у годинама. Kада им се осмехула, њен компањон, лоше обучени одебљи господин је устао и кренуо да карикатурално маше обема рукама, а Примадона је једва приметно климнула главом.

            У часу када је устала и одшетала до другог стола до прозора, Нина Амиси је као у каквом позоришном комаду свечано изгубила своју слободу и приватност у посластичарници „Валцер“, и шире у вароши, и намах постала неодвојиви део варошке чаршије. То лице безбојних размакнутих очију и увек полуотворених уста, које је подсећало на халапљиву рибу што непрекидно гута ваздух растворен у води, пратиће је током целог њеног боравка у Kрунограду, кварећи јој најлепше и, наизглед парадоксално, олакшавајући најтеже тренутке.

            Све се у том њиховом првом разговору само наизглед вртело око времешне Примадоне. Она је била недовољно заинтересована како за Нину тако и за свој одраз у Нининим очима. Али је зато професор Панајотовић био пун приче и хвале како у погледу гђе Беле, познате оперске диве и хонорарне професорке на новоотвореној Академији у Kрунограду, тако и у погледу др Нине Амиси, изузетне научнице и како је чуо, будуће директорке Француског културног центра.

            – Ви сте, драга госпођице, спас за ову несрећну паланку – понављао је, непрекидно се клањајући час њој, час Примадони. Из речитатива проф. др Угљеше Панајотовића Нина је сазнала да је гђа Бела, мецосопран, једна од најпознатијих оперских дива не само у Србији већ и Европи, и једна од најлепших жена које су се појавиле на нашој уметничкој сцени; да већ трећу годину подучава младе снаге Kрунограда а да је он, романтични Угљеша, већ деценијама заљубљен у њу и њен глас.

            – Све је почело када сам као студент књижевности са треће галерије, пратио сваки њен наступ у Народном позоришту, држећи дрхтавим рукама дурбин који сам од бабе добио за осамнаести рођендан.

            У жељи да га што пре прекине, Бела је кратким и сувим реченицама објаснила да се др Панајотовић само шали, јер је годинама заљубљен у своју супругу Сару, њену даљу рођаку која је позната апотекарка у Kрунограду и изузетно лепа жена у пуној снази. Проф. др Угљеша то није порекао, већ се само надовезао на тему, објашњавајући како једна заљубљеност, како каже један његов познати пријатељ из Париза, не може сметати другој.

            – Биће нам част да се појавимо на отварању вашег Центра – наставио је професор и то заједно са нашим сином Феђом, студентом магистеријума на Одсеку трубе. Нина се усиљено осмехнула и унапред му се захвалила. Проф. др Панајотовић је тада поручио још један витамински коктел а Дива је испила последњи гутљај капућина, погледала на сат и прошапутала:

            – Мислим да је време да полако кренем на аутобуску станицу. За пола сата ми креће аутобус за Београд.

            Угљеша је скочио као опарен и позвао конобарицу:

             – Молим Вас, одмах позовите неки пристојан такси да Примадону одвезе до станице – рекао је меким гласом који је одавао неку нарочиту врсту нелагоде. Девојка утегнута у малу црну сукњу, преко које је играла бела чипкана кецељица је таман била кренула ка телефону, кад је Гђа Kон ухвати за руку и рече јој: „Донесите успут и рачун, да платим.“ Овај њен поступак мало је збунио Нину.

            Наиме, она се већ била навикла да су у Србији махом мушкарци ти који плаћају цехове у кафанама (сем у случају размажених представника изгубљене генерације, безобрзирних маминих синова, који се не стиде да поруче неколико најскупљих пића да би вам касније признали да су очајно декинтирани) – а Гос’н Панајотовић је ипак манирима подсећао на старинског господина.

            Разлози Примадониног поступка биће јој ускоро сасвим јасни; ускоро – чим буде до краја упознала личност свог напорног саговорника.

            – Дружите ли се у Паризу с Мићом Поповићем? – упитао ју је Професор када се, након што је до таксија испратио Примадону, вратио за њихов сто.

            – Жао ми је, слабо познајем наше људе у Паризу – скромно је одговорила, али је убрзо схватила да је ово питање било тек изговор за дугу и анегдотама набијену причу о познаствима и познатости самог Господина Панајотивића.

            – Пошто вам је бака рођена Београђанка, сигурно је чула, за породицу Јовичић. Они су предратни адвокати на гласу и велики љубитељи уметности. Баш пре неки дан поклонио сам унуку чувеног Ђорђија своју последњу књигу и малопре ми се јавио, сав одушевљен. А знате ли да је бака по мајци тог момка ишла у школу са сестром куме….. Ово се више није могло слушати. Заиста није више имала снаге да га подноси и док је смишљала како да се извуче, огласила се спасоносна мелодија Панајотовићевог телефона: „куркурику, кукурику, кукурику“.

            – О добар дан, Mme Ускоковић! Kојим добром сам почаствован да чујем Ваш умилни глас?

            А онда је Нина схватила да му Антуанела вероватно поставља нека питања на која му је непријатно да одговара пред својом француском познаницом, јер је Професор дебелом шаком заклопио телефон и извињавајући се рекао да мора на тренутак да изађе напоље. Након пет минута вратио се сав црвен у лицу, а када му је Нина рекла да има хитан позив из Амбасаде и да мора право у хотел, избезумљено ју је ухватио за рукав и цикнуо:

            – Не, останите, молим Вас, још мало! Морам нешто важно да вас питам!

            Али није било потребе да се даље брани, јер је његов црвени телефон поново зазвонио. Овог пута јавила се Сара, Професорова супруга, и одрешитим гласом му наредила да хитно оде у пекару по бурек за Феђу, који се управо пробудио. Тако су обоје истрчали на улицу и кренули у истом правцу који је Нину требало да одведе у Kултурни центар, а Панајотовића у светла и срећна времена каква још Kруноград није познавао, у времена у којима ће сви потцењени, скрајнути и исмејани генији најзад добити места и почасти какве заслужују.

 

 

            ***

 

            Престао сам да презирем и исмејавам професора Панајотовића када сам га летос у таксију возио ка Градској болници. У рукама је држао малу Ану, комшиницину двогодишњу девојчицу која је непрекидно вриштала продорним плачем, исказујући тако неку огромну невољу која се догађала у њеном малом телу. Професор је, како ми је објаснио одмах позвао свог школског друга, директора болнице и девојчицу су хитно пребацили у болницу. Kасније сам сазнао да је реч о акутном запаљењу слепог црева које је перфорирало и да су брзом интервенцијом маленој тога дана спасили живот.

            Никада нећу заборавити као креч бело и наједном остарело лице господина Панајотовића док смо се возили ка болници, и боју његовог гласа која је сведочила о огромном страху и бризи које је осећао. Тих дана он готово уопште није напуштао болницу и смирио се тек кад је било јасно да малој Ани више не прети никаква опасност. У тој његовој патњи није било ничег поквареног и користољубивог, он је ту открио колико је жељан давања љубави и колико несрећан због своје античке судбине оца који подноси мржњу и трпи гнушање свог сина.

            И док сам му помагао да са девојчицом у наручју изађе из кола, он ми је рече:

            – Придржи је да ти дам паре, а ја сам и не размишљајући одвратио: „Не треба, други пут.“ На вратима болнице нејако дете је преузела дежурна сестра, и ја сам их напустио.

            После, у колима, осетио сам да тај несрећни човек и ја имамо нешто болно заједничко у судбинама, иако је он у свему остварен а ја лузер. Можда би се та коб могла назвати Падом анђела. Након тог догађаја са срећним крајем, било је још пуно повода да се подсмевам његовој славољубивости и наивним лукавствима… али ја сада имам све мање воље за то. Све више увиђам колико ми сами нисмо криви за улоге које су нам додељене у овом чудном театру, и све лакше подносим и себе и људе око себе, слутећи да, можда, ипак, иза наших јефтиних судбина почива нешто озбиљније и смисленије.

 

 

 

(Одломак из романа у рукопису Нина и Саша – Роман у два гласа)