Невена Карановић
ВОДА ЈЕ БИЛА ФАНТАСТИЧНА

 

            Хало, Надо, тек сад сам видела твој пропуштен позив. Била сам на Ади, а где бих по овој врућини? Да, да, добро си чула, тридесет девет, црвени метео-аларм… зато сам и пожелела да будем поред воде. Могла би понекад да пођеш са мном, много пропушташ. Знааам, не волиш гужву… али, ето, данас скоро да и није било људи. Можда десетак на плажи, а у води – само ја и неки човек. А и он је био далеко, пливао је око оне бове на средини језера. Кажем ти, нигде живе душе! Знаш да годинама одлазим на Аду, али први пут да сам у кавезу била потпуно сама! Како у ком кавезу, тамо где се стално купам. Па шта ако је забрањено? Једино ту је равно и избетонирано, од лежања на шљунку ме после све боли. Не секирај се ти за мене, ставим ранац на леђа, па хоп-хоп-хоп, и у три потеза прескачем ограду! Хахаха, шта је за бившу атлетичарку жичана ограда од два метра? Добро, бре, стално придикујеш! Било пре три’ес година… Свесна сам и година и здравственог стања, али сам још у форми. Ускочила сам у воду чим сам стигла. А била је топла, топла… ма, фантастична! Сигурно једно четрес пет минута нисам изашла на обалу. Не, нисам све време пливала, углавном сам плутала на јастучету. Толико ми је било добро, имала сам утисак да сам у плодовој водици, и да ћу се, ако не поново родити, макар препородити, хахаха! После сам легла на врели бетон да се осушим и мало задремала. Можда бих се и успавала, да ме из те нирване није тргао лавеж који ми је долазио из непосредне близине. Наравно да сам се уплашила, ко не би? Придигла сам се да видим шта се дешава. Кад сам отворила очи, сунце ме потпуно заслепело, али како ми се поглед бистрио, изоштравала ми се и слика тог великог црног кера. Био је неколико корака од мене, мени се обраћао! Лајао је упорно и ритмично, као да ми нешто поручује. Немам појма чиме сам га изазвала, али ми је драго да сам остала прибрана. Ипак та савска вода има чудесно умирујуће дејство на мене… Молим? Како сам изашла на крај с кучетом? Потпуно инстиктивно, дрекнула сам на њега: „Чибе! М’рш тамо!“ Није се померио с места, али је одмах заћутао. Тек тада сам приметила да недалеко од џукца стоји човек. Па не знам како да ти га опишем… Моје висине, мало набијен, проћелав… заличио ми је на нашег комшију Јову, аутомеханичара. Тако… матор, ал’ очуван. Право да ти кажем, нисам га у том тренутку ни анализирала, пас ми је био у фокусу. Ипак, лакнуло ми је што је матори био ту, ко је да је – човек је! С обзиром на ситуацију у којој сам се нашла, смирено сам га питала да ли је пас његов. Кратко ми је одговорио: „Није“. „Како је онда пас прошао кроз ограду?“ Каже ми, кроз капију, била је отворена. „Значи пас је ушао за вама, зашто је нисте затворили за собом?“ Не, Надо, нисам га испитивала као полицајац, него ме изненадило да је капија била откључана, то се никада раније није дешавало… Шта је било даље? Матори је проценио да је пас од опасне сорте, некакав пит-бул, и да га чуди да је без газде. „Имате ли нешто да му дате да поједе, можда је гладан?“, питала сам га, и он је из свог ранца извадио сендвич. Одмах сам га упозорила да псу не даје храну у кавезу, како се не би навадио да долази. Матори ме послушао. Одломио је пола сендвича, њиме намамио пит-була и зафрљачио му га преко ограде. Пас је без освртања отрчао за храном, а овај је затворио капију и сео на пристојној удаљености од мене. Више нисмо разговарали. Није прошло ни десет минута, а до мене је, с друге обале, допливала Драгица… Причала сам ти о њој, како се не сећаш? Жена има преко седамдесет, а целог лета долази на Аду и препливава језеро, тамо-овамо, и по десет пута. Једноставно, одржава форму. И пита ме, и не излазећи из воде, јел’ онај човек жив? Који човек, питам је изненађено и осврћем се око себе, а она ми очима показује у правцу језера. Погледам, и имам шта да видим – на неких пет, шест метара од нас, из воде вири седа глава и преплануло раме. Синуло ми је да је то онај пливач ког сам видела док сам била у води. Устала сам као опарена и почела да вичем: „Господине, господине!“ Ништа. Тело се није померило, плутало је. Одмах сам узела мобилни да позовем хитну помоћ, полицију, било кога… Знаш, Надо, човек увек мисли да зна шта треба да уради у таквој ситуацији, али није баш тако. Помисао на смрт те некако узнемири, омете. Обезнани. Претурајући по ранцу, схватила сам да нисам понела наочари за читање, а без њих не видим бројеве. Намеравала сам да телефон дам Драгици, да позове полицију, али док сам се ту врзмала, она је већ увелико одмакла на својој устаљеној пливачкој рути. Ето, каква је та Драгица, ништа не може да је спречи у реализацији планова, чак ни смрт тог човека. Или је можда брже-боље побегла? Морала сам да замолим цимера у кавезу, који је све то смирено гледао, да позове полицију. Испало је да он не носи телефон. Понудила сам му свој, и он га је узео без речи. Е, а онда се испоставило да ни он ни ја не знамо који је број полиције… Што се сад ти ишчуђаваш, Надо? Па, ето, не знам. Полиција ми до сада, хвала Богу, никада није ни била потребна! Шта ћу, куд ћу, окренем се око себе – нигде живе душе, ни у парку, нити горе, на путу. Погледам дуж обале, и на једно педесетак метара угледам неког момка како управо излази из воде. „Дечкооо, имаш ли мобилни телефон?“, вичем му из кавеза. Он ми не одговара, а ја настављам: „Позови полицију, изгледа да се овде један човек утопио!“ Није се ни осврнуо. Онако мокар, журно је навукао шорц, у неколико корака се докопао живе ограде, прескочио је и отрчао негде. Вратила сам се назад. Седа глава и раме и даље су вирили из воде. Таласићи су их мало љуљушкали, али углавном су плутали у месту. Матори цимер је стајао поред горње ограде и вребао неког случајног пролазника, кад је наишао човек с псом на повоцу. „Ало, пријатељу, имаш ли мобилни?“ раздрао се кроз решетке. Овај му је одговорио да има, и цимер му је рекао да позове полицију, јер се овде човек утопио. Шетач пса је био ефикасан, одмах је укуцао број, и механички изговорио: „Хало, полиција, ја сам на Ади, шетам пса. Овде неки људи кажу да се неко утопио. Ја сам ту код билборда… Код овог билборда с глумцима.“ Ми га све време као мајмуни гледамо кроз ограду, а цимер добацује: „Који глумци, ово је реклама за банку!“ Ја му се брецнем да ћути, глумци су вероватно с друге стране билборда… Што се смејеш, Надо?! Теби је смешно, а мени је дошло да искочим из коже што су неки људи тако тупави! Шетач пса нас је известио да ће полиција убрзо доћи и наставио својим путем. Мало ми је лакнуло. Цимер и ја смо се вратили до обале и беспомоћно зурили у плутача. Био је у истом положају и на истом месту где смо га први пут угледали, мада му је раме једва вирило из воде. Цимер ми је тада рекао да ће и глава потонути док полиција стигне, и да ће им после требати рониоци да леш извуку. А онда ме питао имам ли неки конопац. Погледала сам га с неверицом и чуђењем, одакле ми конопац? „Знаш, могао бих можда да забацим ласо, да га некако закачим и да га довучемо до обале.“ Е, ту ми је пао мрак на очи! Због те нереалне идеје, коју је вероватно још као клинац покупио у неком каубојском филму, управо сам заустила да му се најебем мајке, али ме у томе спречило потмуло шкрипање, налик на јаук. Обоје смо се окренули ка капији. У кавез је ушао млађи човек у белој мајици, с великим телефоном у руци. „Ви сте полицајац?“ излетело ми је… Што се тако смејеш, па био је у цивилу! Ти као не знаш да тамо има и полиције у цивилу?! Не, Надо, није ми одговорио. Ћутке је прошао поред нас, као да смо ваздух. Гледао је испред себе, у седу главу која плута. „Он се утопио зато што се купате на недозвољеном месту!“, констатовао је младић, и наставио с оптуживањем. „Зашто нисте звали ви, него онај пролазник?“ И ја сам му одговорила одмах, као неко ђаче, да не знамо број полиције. Не скрећући поглед од утопљеника, строго ме упитао зашто не знамо. Оћутала сам, и он је наставио да нам држи лекцију: „А шта ако вам избије пожар или вас неко нападне, а? Моја мајка има седамдесет година, па зна број полиције, да је пробудиш у пола ноћи!“ И уместо да се узмем у памет и затворим губицу, почела сам да му се правдам како сам некад знала број, био је 091, док га нису променили. Јао, Надо, као да је једва чекао да поново проговорим! Нагло се окренуо и унео ми се у фацу: „Не дирајте ми у државу! Знам ја вас и цело ово друштво што прескаче ограду и мота се по овом кавезу. Моје колеге ће ускоро доћи, а ја ћу се после вратити да поразговарам с вама“. Окренуо се, и отишао. Цимер се одједном унервозио и брзо покупио своје ствари. „Ја одох, а ти како хоћеш. Како је почело, на крају ће испасти да смо ми криви!“. Још неко време сам непомично стајала и бленула у седе чуперке који су вирили из воде… Затим сам навукла хаљину, нагурала пешкир у ранац и изашла из кавеза, кроз капију. Док сам је затварала, још једном сам бацила поглед на мирну површину језера. Присетила сам се како је данас вода била фан-та-сти-чна. Та мисао ми је измамила осмех.