Мирослав Радовановић
ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ

 

Георги Господинов: Временско склониште

Геопоетика, Београд, 2023.

 

            Георги Господинов у роману Временско склониште оперише временом као основним медијем у коме се исказује људско биће. За њега би хронологија била једностран метод човековог комплексног односа према феноменима који га окружују. За савременог писца аспекти и облици класичног представљања, објашњавања и разумевања били би непрецизни и недоречени, и зато је његова визија померена изван позитивистичке логике. Господинов у свом чудесном и вишеструко награђиваном роману трага за просторима афективне меморије, сећања, историје, унутрашњим мрежама јунака који повезују тајне и подземне путеве историје и психе, неспојиве предмете и догађаје из историје реалног света са асоцијацијама. Реконструисани свет у роману Временско склониште је простор у коме се преплићу перцепција, збиља, знак и његово значење, лутање просторима сећања и накнадне реконструкције, сустизање и мешање планова, време које паралелно траје и потврђује се давно прекинутим наставцима.

            Савремени свет суочен је са Алцхајмеровом болешћу као пошашћу која се попут страшне и незаустављиве епидемије шири и захвата све више становника Земље. Пријатељ главног јунака, енигматични Гаустин, отвара ,,клинику за прошлост“ која нуди ублажавање и лековиту терапију за борбу против болести; стварамо слику клинике у којој се на неким спратовима оживљавају поједине деценије протеклог века, како би се пацијенти вратили унатраг и сместили у неко, за њих, боље и прихватљивије време. У ишчезлом времену реконструисан је и простор, до најситнијих детаља, у нади да ће се пошаст садашњости и болести ублажити; али чини се да прошлост у потпуности постаје доминантна и преузима примат: „Према Гаустину, за нас је прошлост и даље прошлост, чак и када закорачимо у њу (јер знамо да је улаз за повратак отворен и можемо се вратити са лакоћом). За оне које је памћење напустило, та врата су заувек закључана. Није њима прошлост страна земља, већ садашњост; прошлост је њихова домовина. Једино што у том случају можемо учинити јесте да направимо простор који је усклађен с њиховим унутрашњим временом.“[1]

Главни јунак свет оживљава кроз сећање јер свет не постоји изван наше мисли о њему. Суштина и бит наше егзистенције успоставља се у скривеним просторима нашег духа, а систем суптилних веза и времена виђен је кроз мрежу успомена које добијају нова и продужена значења. Човеков унутрашњи простор оцртава се на позадини отргнутој од заборава. Господинов трага за покретачима и изворима психолошких стања и њиховим скривеним манифестацијама кроз време. У унутрашњим просторима уписане су човекове реакције и скривени говор бића којим се човек везује за свет и прошлост. Догађаји у нашој свести добијају нова значења. Актуелизација успомена твори непролазност вредности и значења, део прошлости се суптилно и сензибилно укључује у садашњост дајући јој ново значење. Време више није пука хронологија већ реконструкција ишчезлих суштина: ,,Неки човек креће да сакупља самог себе враћајући се на места где је био као дете и где је порастао. Претходно проналази адресе свих девојчица и жена у које је био заљубљен још од дечијег вртића, па наовамо. Од њих неће тражити ништа, само да их види и каже им да их је читавог живота носио у глави (хтео је да каже у срцу, али му се учинило сентименталним) и да су на крају само оне остале.“[2]

            Роман Временско склониште доноси облик у коме се временски размаци продужују и скраћују, реконструисано догађање губи карактер хронолошке поступности, планови се мешају и све добија динамику и изглед једне неухватљиве многообразности. Господинов полази од реконструкције догађаја, описа изгледа ствари, да би тежиште пренео у трагање за скривеним значењем које догађај и предмети имају на свест јунака. Писац видик отвара више и сугестивније према унутрашњим просторима у којима је примарна људска свест оживљена кроз сећања. Свет и догађаји у њему не постоје изван наше мисли и осећања; свест бића дубоко је укорењена као нешто фундаментално, поглед и вредности израстају у скривеним просторима духа, у светлосним пропламсајима нашег унутрашњег вида. Систем суптилних веза бића и времена је у основи пишчеве поетике и његовог виђења људске драме у времену. Сећање и успомене добијају нове визуре у просторима човековог унутрашњег вида, на временској позадини отргнутој од заборава и нестанка: „У суштини, наше тело испада милостиво по својој природи – на крају мало амнезије уместо анестезије. Сећање које нас напушта заправо нас пушта да се последњи пут поиграмо на вечним пољима детињства. Још неколико изломљених, али-само-још-пет-минута, као некада, у игри испред куће – пре него што нас последњи пут буду позвали.“[3]

            У остварењу ликова свог романескног света Господинов избегава технику традиционалног романа и тежи да са описа појединости пређе у простор унутрашњих својстава личности. Перцепирање предмета реалнога света прераста у нијансирање неких унутрашњих и симболичних одлика, ствара се разлика између појавности и суштине, реални облици вештом садржином прерастају у домен имагинарних представа: ,,У том часу бавио се једном од својих професија – геријатријском психијатријом. Подозревао сам да је потајно крао приче својих пацијената да би се у њих склонио, да на неко време предахне на нечијем месту и у нечијој прошлости. Иначе, у глави му је владао такав метеж времена, гласова и места, да је морао или да се преда у руке колегама психијатрима или да учини нешто што би их натерало да га они сами покупе.“[4]

            Реалност је само могући облик инкарнације наших субјективних и имагинарних представа које се рађају у сећању, односно у ходочашћу кроз време. Минуло се јавља као носталгично привиђење лепоте, смисла и суштине. Све добија бајковити призвук када се пресели у свет успомена. Рајеви су заправо они временски простори које смо дефинитивно изгубили у неком минулом времену: ,,У поређењу са прошлошћу, садашњост нагло постаје безбојна, пацијенти тврде да дословно виде црно-бело, док су им сећања на прошлост увек у боји, иако у блеђим тоновима спектра. Често борављење у алтернативној, измишљеној свакодневици.“[5]

            Господинов у роману Временско склониште често посеже за историјом и историјским документима, али у њих уноси ,,боје, звуке и мирисе“ што је особеност његове поетике. Тако стварни документ бива надграђен једном имагинарном сликом коју треба евоцирати увођењем утисака, предмета, звукова, мириса. Прашњави артефакти прерастају у светлосне фикције, историја добија нове призвуке. Забележена сувопарна историја улази у домен надградње и примећујемо како функционише приповедачева радионица. Фантазија историји даје нову димензију, документарна форма добија књижевни дискурс: ,,Још на тротоару у бележницу додајем мирис берберске колоњске воде, који буди сећање на шишање. Свако има сећање и страх од њега. Свако је регистровао сопствену седу косу на берберском столу. Посебан мирис њујоршких улица, који долази од гњилих плодова гинко билобе. Записујем и тај мирис… Гинко билоба у Њујорку. Чега ли се то дрво сећа, то дрво што памти нестанак диносауруса, ти покретни ( и падајући) небодери из времена пре леденог доба. А заједно са њима и падање првих небодера- то је стално, ужасно памћење.“[6]

            И као што историјском рефлексијом повезује поједине догађаје трагајући у њима да пронађе копчу између прошлости и садашњости тако Господинов у својој поетици покушава да минулом врати непосредност тренутног доживљаја. Оживљена прошлост, са снагом првих узбуђења, прелази у афективну супстанцу која побеђује време и заборав и даје истинску слику нашег бића. Луцидна свест писца повезује догађаје и биће виђена из два временска угла. Приметно је да имагинација трансформише утиске у неке носталгичне облике чулне узбуђености: ,,Да ми врати сећање на неколико шетњи, речи, којим смо се тада смејали. Сувенире прошлости. Тамне улазе по којима смо се крили. Парк. Једном иза споменика…коме оно беше? Град се одједном мења има другачију топографију за љубавнике…Направили смо стан који није постојао. Замишљали смо што нам се тамо дешава, како се враћамо кући. Јуче сам онуда прошао, писала ми је на старој нокији да сам заборавио џемпер. Нека га тамо да те подсећа на мене“[7]

            Пишчев свет укључује се у токове искреног хуманизма говорећи нам о видној несразмери између човекове жеље и стремљења и сурове стварности света.

 

[1] Георги Господинов, Временско склониште (Београд, Геопоетика, 2023), 46.

[2] Исто, 139.

[3] Исто, 68.

[4] Исто, 21

[5] Исто, 124.

[6] Исто, 255.

[7] Исто, 138.