Милена Благојевић
МЕЂУ ТРЕПЕРАВИМ КРОШЊАМА БЕЛИХ БРЕЗА

 

            Завојита стаза прекривена танким и меким слојем снега прошараним светлим несталним одсјајем који је допирао са неког неодређеног растојања, протезала се између два дрвореда високих белих бреза на чијим су повијеним гранама окићеним ситним срцоликим листовима зашиљеним при врху, искриле честице снежнобелих пахуља.

            Сунце се данима није помаљало испод густих слојева белих паперјастих облака растреситих попут свиленог руна оваца, иако је изгледало да ће се они сваког тренутка распршити и уступити простор слабим и бледим зимским зрацима. Но, та чудесна, нејасна плавичаста светлост што је подрхтавала у ваздуху, није потицала ни од једног природног извора, већ се понашала некако несхватљиво: на магновења би се указала попут низа узастопних треперавих пламичака, по структури и облику налик на водене капљице, а затим би ненадано ишчезла остављајући за собом дугачки кривудави сиви траг дима, који би се следећег тренутка стопио с ваздухом, расипајући се у ситне кружне формације налик на зрна прашине што би се лагано спустиле на земљу и губиле се у снегу. Заправо, чинило се да истиче с неког бесконачног одредишта, али да неочекивано, њена снага не опада с прелажењем претпостављене раздаљине – већ да је једнаке јачине и сјаја као на изворишту, што је указивало да је и тамо била слабашна и неразлучива од окружења, изузев у тим ретким моментима у којима је само навикнуто око могло је да уочи, или можда и несвесно предосети.

            Након отприлике сат времена непрестаног хода, скренула је са стазе и, уздахнувши, наслонила се на стабло једне од бреза и леденим дланом додирнула храпаву беличасту кору дрвета испресецану црним неравномерним пругама, брижљиво се трудећи да не оштети ни најмањи делић заштитног омотача под којим се скривао и дамарао читав један унутрашњи невидљиви живот. Забацила је главу заштићену белом вуненом капом, пустивши да јој се дуга коса што је досезала до струка, црна као абонос, расплете по леђима и лако склопила уморне капке, док ју је обузимао тихи дремеж који се брзо прелио у сан. Кратак, пролазан сан што је потрајао само неколико секунди које су јој се чиниле попут низа засебних мајушних вечности.

            Неки пријатан лахор благо јој је мазио трепавице, додирујући једва приметним млазом хладног ваздуха њихове увијене врхове. Трепераво лишће брезе на витким тананим гранама спустило се до њених образа и окрзнуло их меканим зеленкастим листовима оперваженим прахом сићушних пахуљица по којима су поигравали златножути преливи малих невидљивих сунаца. Ово витко и чудесно дрво чинило јој се толико присним и благонаклоним као да је у њему од давнина обитавао дух неког пријатеља из прошлости, кога, сходно законима времена које се креће континуираним током, није никада могла да сретне и упозна, али који јој је увек био неизмерно драг. Мада, чинило јој се да га је, услед неслућеног тока судбине која увек приређује изненађења, ипак дуго познавала, само томе није тренутно могла да одреди право значење. Па ипак, његов јој се лик смешио у мислима. Замишљала је топле очи небескоплаве боје како снено трепћу и занесено гледају у даљину житних поља на којима се класје набрекло од плода повијало у пуној животворној снази, док су наоколо опојни мирис ширили јаркоцрвени, љубичасти, бели и златни цветови густо збијених круница који су сачињавали мекани разнобојни тепих, а наоколо се иза широких ливада, протезали венци тамнозелених шума и језера покрај којих су, лако повијајући своје растресите крошње, нежно шапутале брезе.

            Сећала се како је осетила његову у исти мах силну и топлу душу, располућену болом који је утапао у бурним ноћима, док му је кроз тело клизио отровни задах смешаних пића на страницама које је својом узбуњеном крвљу исписивао, у страсним редовима израслим из помаме усковитланог срца, што је волело и патило, веселило се и јецало, трагајући узалуд за миром и утехом. Серјожа није налазио мир нити уточиште на земљи, сем можда једино када би обузет искреном и дубоком тугом, помислио на оне давно протекле сате детињства. Тада би у колибици где је становао с мајком, отворивши нежне плаве очи и придигавши се са скромне постеље у углу избе, вођен непресушном дечјом радозналошћу похитао на прозор и живим, немирним погледом, дуго посматрао како се руменило зоре проткано златним и светлоцрвеним зрацима прелива на обзорју. Већ се тада видело да је проналазио поезију у лепоти дивље, неукротиве, али питорескне природе родног Рјазањског округа, поезију која ће постати његов живот и судбина. Зашто ли јој у јеку ледене зиме долазе ове слике испуњене светлошћу дана када се читава природа разбокори и набуја, па сва кипти од покрета и живих радосних боја? „Брезе су посебна врста дрвећа, оне имају душу”, помислила је, а и Серјожа је то одлично знао, када је посветио песму овој тананој лепотици, окићеној сребрнастим пахуљицама и леденим рецкавим украсима, тајанственој и недокучивој.

            Одједном, приметила је како је из до тада непримећеног удубљења на кори суседне брезе излетео детлић и стреловито се упутио ка другом стаблу, да би се извио и спустио на тло, урањајући ноге и крила у свежи, прхки снег који се крунио под корацима. Какав необичан покрет за ову малену птицу! Описала је неколико чудних путања што су оставиле за собом бледољубичаст, заплетен, али јасан траг налик на више спојених осмица. Осам је знак бесконачности и безмерја, а то је и њој знак да крене даље, након ових неколико секунди које су јој се у памћењу чиниле претерано дугим, као да се свака протезала на више одвојених сати.

            Погледала је унаоколо, поправљајући наборе на капуту и закорачила на стазу у тешким и густим крзном постављеним зимским чизмама. Детлића више није било, а на његовом месту опази сасвим малу сребрну лисицу обавијену дрхтавим леденоплавим искрама. Ступала је напред полако, ослањајући се шапама, и протресајући повремено густу сјајносиву длаку, каткад би се окренула и лукаво је погледала, жмиркајући светлим оком у коме би се заковитлала тамна зеница. Детлић је сигурно већ одлетео, док је она размишљала о вечитом плавом дечаку из Рјазањског округа, мислећи како се и Серјожа, млад и крепак, шетао кроз неку овакву шуму и посматрао разноврсност њених становника. Тек тада јој паде на ум нешто што бејаше претходно занемарила, да су крошње витих бреза, без обзира на немилосрдну зиму и снажни ветар који је ледио дах, силовито фијучући унаоколо, биле све одреда олистале као да су наступили они нарочито топли дани преласка пролећа у лето. А сада је њихова златнозелена боја прешла у неку нову чудну тамну нијансу, као на импресионистичким сликама. Пахуљице на гранама бреза су такође задобиле неодређени металнољубичасти одсјај на белој основи и почеле наједанпут да се усложњавају у неку конструкцију нанизаних многокраких звезда. Није могла да их изброји, али је претпостављала да настају сваког тренутка, тог неухватљивог делића времена у коме се садашњост преображава истодобно у прошлост и будућност.

            Наставила је пут међу белим брезама, но пред њом више није ходала лисица. Запрепастила се, била је сигурна да ју је малопре видела, али као да је наједном ишчезла, а што је било најчудније, нигде се у снегу није назирао траг њених малих и уских шапа. Као да је решила да неким чудом сакрије своју путању и није оставила ни најмањи знак претходног присуства. Умотавши се у дугачки сребрнастобели шал са плавим шарама, одлучи да настави свој пут, а мисли јој се поново окретоше Серјожи, песнику доброг осећајног срца и плаховите душе, који је у целокупно своје стваралаштво унео силовите таласе страсти и жудње, пријатељу с којим је друговала у самотним ноћима, читајући уз уздахе и чај из самовара, његове сетне, понекад веома тужне стихове. Највише је волела оне о брези, чинило јој се заправо да је и она та крхка, ломна, осетљива бреза заоденута снежним плаштом, и увек би јој која крупна бистра суза клизнула из ока и слила се низ образ. Ходала је дуго тако сањарећи, док, одједном, не опази како се међу стаблима помиче густо смеђе крзно и зачу одјек тромих и тешких шапа с канџама, које су се споро вукле по снегу. Схватила је, ужаснувши се, да ју је из дубине шуме све време посматрао огроман медвед, и сада се, незграпан и велик, сигурно напредујући кроз густи снег у њеној дубини, полако примакао. Хтеде да врисне када је крајичком ока опазила како се његова глава окреће ка њој, а шапе подижу с тла, али се ипак уздржала и једва прибирајући потребну снагу, задржала дах чекајући шта ће се збити.

            „Крупне шумске животиње неће повредити добронамерне људе”, помислила је у нади. Међутим, он од‌једном нестаде, као да га је нешто изненадно уплашило. Што је зачуђујуће, није га више видела нити чула како се његове отежале ноге крећу кроз дубоке снежне наслаге у унутрашњости шуме, а с места на коме он бејаше хитро скочи зец густе медене длаке и у неколико брзих покрета отисну се дуж стазе, неставши у тренутку с видика. Све се то одиграло тако брзо да није стигла ни да се зачуди. „Мора да је у питању нека илузија настала услед сталног сањарења, или сам ја заиста у чудесном пределу изван свих ограничења, у подручју где машта преобликује предмете и појаве према свом нахођењу. Све ово наликује на копрену сновиђења”, помислила је. А зец је у том тренутку вероватно јездио ка бесконачности, као суверени кнез снежних долина. Погледала је поново у шуштаве гране бреза које су тихо извијале трепераву и меку мелодију, нежно је закриливши, и запазила да су начичкане бројним птицама шароликог блиставог перја, али није могла да се сети одакле су и у ком тренутку долетеле, није чула лепет њихових крила. „Све је у овој загонетној шуми чудно и необјашњиво”, пролетело јој је кроз главу. Помисли да ће се њена шетња продужити у бескрај и осети да можда тако и треба да буде.

            Можда је ова шума, као што се све догађа непојмљиво и без икаквог узрока, реда и смисла, наједанпут постала бескрајна иако извесно није било тако када је Серјожа, снених песничких очију, док му се златна коса блистала на сунцу, корачао њоме – морао је ходати овом или неком сличном шумом. Али, од‌једном са изненађењем примети да је чудесна плавичастобледа светлост коју је успут примећивала како се помаља у искрицама, одасвуд обавија као да тоне у густу непрозирну маглу што се појавила ниоткуда и учинило јој се намах да губи свест. Неколико минута доцније, шума је нестала.

            Сада је стајала на пропланку, невероватно свежа и одморна, као да није у пређашњем времену превалила неколико сати истрајног и непоколебљивог хода и као да јој је краткотрајни боравак у велу магле повратио снагу. У даљини, неколико корака пред собом, спазила је малену потлеушицу од немарно наређаних дебала, пред којом се надвијало нешто црно и злокобно, неодредива тамна маса, која се док јој се вид навикавао на новонасталу заслепљујућу светлост раздвајала и ослобађала облик чудног дрвета чврстог и дебелог стабла с квргавим, чворноватим гранама. Учинило јој се да се изнутра чује неки звук. Насупрот колиби, иако у претходном тренутку ту бејаше само широка чистина обрасла ниском полеглом травом, указа се тамноплаво језеро налик оном где је Серјожа често седео посматрајући лабудове. Из маленог брезовог шумарка који је од‌једаред изникао зачу се умилно вречање, па се све умири. Она сада већ без икакве бојазни погледа у том правцу, и осети да јој срце слути неку велику радост, за којом је потајно жудела не усуђујући се да то призна. Јарац је непомично стајао широко отворених очију и посматрао намрешкану површину воде тамног језера, док се у даљини, услед непомућене тишине, чула лагана шкрипа старих дрвених дашчаних врата на малој колиби нахереног крова заклоњеној столетним дрветом широког дебла и прекрштених грана, налик чудовишту из древних легенди, које је изгледало као да ће се сваког момента пробудити из вишевековног сна и отргнути из корена. Врата су се отворила и на њима се указао висок и витак млад човек крупних плавих замишљених очију, помало ниског, но лепог чела, овалног лица и румених образа и ступио на праг кровињаре, лаганим, али одлучним кораком, упутивши се према језеру, на коме се пред његовим погледом указао предиван бели лабуд дугог врата, и пловио полако и достојанствено. Серјожа се осмехнуо, пришао језеру, и на њено чуђење, док јој је срце лупало тако снажно да се бојала да не искочи, клекнуо сасвим покрај прелепе птице, сагнуо се и пазећи да је не озледи, обавио ју је око врата. Дуговрати лабуд се окренуо ка њему, помиловао га је крилом, спустио главу у његово крило и у тренутку њена је душа чувствовала нежно осећање између младића и птице.

            Прођоше јој кроз мисли његове сетне и занесене речи како много воли животиње, што је било прирођено песнику и човеку тако топле душе. Одједанпут, запази да нема Серјоже, а два су бела лабуда, грлећи се вратовима, пловила по благо усталасаној површини језера. Јарац је такође некуд ишчезао, и она осети како се полагано раствара у ваздуху и нестаје. И схвати, та лабудица – бејаше она сама.