Марија Симовић
РОМАН О ДОБРОЧИНСТВУ

 

Иван Златковић: Сиротна књига

Народно дело, Београд, 2023.

 

Роман Ивана Златковића Сиротна књига, што се наслућује и из наслова, казује о сиротној деци из Павиљона краљице Марије Карађорђевић, мајке краља Петра Другог Карађорђевића и принчева Томислава и Андреја. У народу веома вољена краљица Марија представља симбол доброчинства, јер је управо она подигла овај дом сирочићима и бескућницима чије се судбине преплићу и спајају у једно, у романескно дело које је удружило само наизглед антагонистичке скупине. Читајући, увиђамо да су оне једна без друге неодрживе, у социјалном, идеолошком, етичком смислу; с једне стране краљеви а с друге сирочад, четници и партизани, комунисти титоисти и информбировци, праведници и злочинци.

Сржно место романа представља сиротни дом односно Павиљон краљице Марије Карађорђевић који се налази у Буковику код Аранђеловца. Међутим, аутор радњу усмерава ка Букуљи и Венчацу, преко Београда, па све до Северне Каролине на обалама Америке, где ће живети једна од главних протагонисткиња. Притом, аутор се веома вешто поиграва са садашњошћу и прошлошћу, као важан временски период наводи се раздобље Првог светског рата, време између две војне, Други светски рат, доба Информбироа, па све до седамдесетих година XX века.

Роман је подељен на шест части (поглавља). Мотив сна доминира, а аутор и наглашава на почетку да „добра дела почињу сном“. О томе сведоче и цитати „сиромах је онај који никад не сања“ и „добри људи умиру у сну“.

Судбине ликова повезане су са Сиротним домом и аутор нам их расветљава кроз испричане приче и јако вешто описане детаље. Најпре се помиње краљица Марија Карађорђевић, будући да ће она окупити главне актере изградњом Дома. Краљица, која вози „лимузину“, као да путује небом, благородна и саосећајна, помаже сирочићима, настанивши их у пределе свог сна, што представља еманацију избављења и пута ка Богу. Значајну заветну улогу у томе има и Јелена Анжујска, мајка краља Милутина и Драгутина, која јој се јавља у сну и тако враћа време седам векова уназад. Такође, један од главних протагониста јесте Ранко Милорадовић Брка који, казујући о виђењу сопственог сна („туђе снове походе они који исто сневају“), помаже краљици Марији тако што јој даје своје имање на коме ће изградити сиротиште за децу.

Дом је подигнут непосредно пред Други светски рат. Управник је господин Димитријевић, учитељ је Лука, а служитељ Мирољуб Радовановић Писар, који је и творац фиктивне бележнице под називом Сиротна књига. Питомци дома су: Данило, Макања, Лијана, Каћа, Вишња, Бокса, Цвијо, Јаворка, Иванче, Петрија. О карактерологији дечјих ликова сазнајемо највише кроз њихове снове и игре. Лијанино писмо на крају романа сведочи о теми миграција и одласка младих па ће се она, као глумица, наћи у америчком граду Шарлоту, док ће Данило постати научник, који учествује на скуповима у Европи и Аустралији.

Аутор се на јако сликовит и особен начин игра језиком ликова, стављајући акценат на њихов дијалекат и изворни говор, неретко користећи архаичну лексику у књижевном поступку, постижући језичко и стилско онеобичавање одступањем од уобичајене и свакодневне употребе. У нарацији и дијалозима доминира колоквијални шумадијски говор, али навешћемо и друга поједина значења нестандардне лексике (фуруна – врста пећи, жижљив – уцрвљан, шињел – велики огртач израђен од вуне, ждрака – сенка, винцелир – чувар винограда, наћве – корито за мешење хлеба, гуњ – одевни предмет од вуне или чоје, прегача – врста кецеље, туне – овде, тмуша – мрак, част – део). Називи игара деце из Сиротног дома посебно су назначени и експресивни: крајцаре, ћораве баке, лопова и жандара, свињице, клиса, боје, зуце, крпигуза, буџе, ораја. Ово указује на чињеницу да у роману постоји значајан утицај фолклорног, јер се аутор, тежећи да опише традицију централне Шумадије, ослања на етнолошке студије и збирке Милета Недељковића и Владете Коларевића, најзначајнијих истраживача и тумача народне баштине овог подручја.

Језичко-стилски ниво огледа се и у обиљу особених естетских средстава и стилских фигура којима овај роман обилује. Издвојићемо неке: „Деца ослушкују пихтије како дрхте“ (112) – метафора и персонификација; „Јутро није још ни зевнуло“ (114) – метафора и персонификација; „Гудало пада под точковима који мумлају“ (115) – метафора, персонификација и ономатопеја; „Јесен је као ровито јаје“ (126) – компарација.

Наратор, у појединим деловима текста, говори у првом лицу што казивања чини аутентичним, а роман особеним, јединственим и уверљивим. Реченице су често кратке, стога и веома јасне, синтагматске, понекад одвојене тачком како би се маркирале поједине речи, појмови, и тиме назначила њихова сложена једноставност.

У књижевном поступку је присутно и преплитање документарног и фиктивног: аутор полази од историјских датости и истраживања, уносећи у њих доста маште и имагинарног, чиме доприноси живости и динамичности, али и естетској и значењској слојевитости приповедања.

Доброчинство је основа на којој почива идејни ниво Златковићевог романа, императив да будемо добри, часни и поштени, да чинимо племенита дела. Живећи кроз читање ове узбудљиве приче изнова спознајемо да многе, данас скоро заборављене, врлине и особине, треба наново вредновати и тежити им, јер у њима је и смисао нашег постојања.