Марина Шур Пухловски
У СЕБИ САМОЈ

 

Сјећање су слике. Не могу се точно лоцирати у времену, само приближно, по лику тог сјећања, по некој причи у детаљу и цјелини, али најчешће су знаковите. Запамћене су, јер хватају нешто у твом животу што га је обиљежило као значење, не као тренутак. Тренутак је прошао, значење је остало, као, рецимо, називник једног раздобља, једног односа, или боље, као њихов окус. Оно јасно у искуству, а неописиво.

Рецимо, слика како Адам, у кухињи, у стану у приземљу, баца у страну сендвич, у који је управо загризао, пошто је кроз прозор видио како долазим кроз врт. Не може жвакати кад долази жена за којом жуди, не може имати храну у устима која ће љубити, тај похотљивац је романтичан. Али сендвич је бачен у страну као згужвани папир на улицу, на кухињски под је бачен, као да није храна, као да није у властитој кухињи, дакле, потпуно несвјесно. Не знам да сам икад доживјела већу љубавну предају од тог баченог сендвича, у којем се утјеловио свијет.

Отац с раком вјеројатно је већ умро, јер се у његовој кући то не би усудио, видио га овај или не. Лоше је примио моје учестале посјете, чак ме је једном заскочио пред стубама за кат и питао зашто посјећујем неожењеног мушкарца, а дома имам мужа. Што од њега хоћу? Стајао је преда мном у вјечној пругастој пиџами, у коју га је заточила болест, као оличење исправности, која није био. Није био вјеран свој жени, као дијете, на мору, ухватио сам га с конобарицом, причао ми је Адам, с и даље згранутим дјететом у себи, и превише је пио. Мајка се од њега разбољела, рекао је. Сад је стајао на врху стуба, испред својих врата, и умирао од срама јер га је отац срамотио. Па сам му рекла да више нећу долазити, морамо се снаћи другдје. Али – гдје? По хотелским собама, које нема тко платити? Једном ме је и одвео у хотел у западном дијелу града, у једну од тих соба које се изнајмљују на сат или два, у какве је, ваљда, онај Швеђанин водио Ирену, и морам признати да ми се свидјело. Свидио ми се тај испразан, ничији простор, намијењен обљуби, само бијела постеља у којој смо само жудња, без прошлости и будућности, изван свијета ближњих. Два тијела предана наслади, могућност која нам је усађена рођењем и онда одрастањем одузета, постављањем безбројних препрека између нас и ужитка, као најспорније стране сполности. За жену поготово. А ни мушкарци нису ван стеге мирнодопских правила, док ова постоје. Кад их рат ишчаши, њихова жудња експлодира у насиљу које чучи у обуздавању. Цијела повијест је повијест обуздавања жудње, као највеће препреке опстанка, иако овај овиси првенствено о њој – то су нам апсурдни темељи. Све погрешно постављено, све на кривим премисама; па какве би биле посљедице – него вјечна мука с нагоном с којим не знаш што ћеш, како га помирити са свијетом и са собом, размишљам док се проматрам у слободи оне голе собе с којом је сада завршено, јер ужитак је прошао. А ја се враћам у окове одјеће, фризуре, шминке, туђем погледу се враћам, забринута хоће ли се примијетити гдје сам била, хоће ли ме нешто одати. То су задњи тренуци свих наших састанака, ма гдје били, најнеугоднији због моје косе на којој је зној покварио што су поправили виклери, и сад личи на суноврат кад иструне у вази, не осуши се, попут руже, него изгњије од влаге. Ако нитко други, мајка би могла примијетити да сам отишла сређена, а вратила се рашчупана, па ће ме питати и кад шути, очима. И том шутњом која виче прогањаће ме по стану, шутњом брига за будућност своје кћери која се отела свему дохватљивом. Умјесто да ради, пише нешто што никог не занима, излази без мужа, за којег не зна о чему мисли, а заправо ни гдје је – јер је увијек негдје, а најмање код куће, па је, дакле, нигдје – и претвара се да је све како треба бити, иако је управо супротно. Тако мајка.

А ја записујем, како сам већ споменула: Свих ових година ја сам претежно тамо гдје и требам бити – у себи самој.

А то да Макса никад нема можда је само мој осјећај, искристализиран кроз године, јер из 1991, као присјећање (тада сам се још сјећала!) постоји и овај запис: Оног дана кад се догодила нуклеарна катастрофа у Чернобилу (26. травња 1976) Макс и ја били смо у кину и гледали филм Greustock – легенда о Тарзану. Дан је био млачан. Падала је киша. У сјећању ми је остала влага џунгле из филма, моја реума ју је осјетила и преко слике. Догађај нам се није догодио пред очима, него далеко у „неком Чернобилу“ – тако да се уопће нисмо узнемирили. Догађај је био нестваран попут филмских слика. И стање у земљи данас изгледа ми нестварно. Можда су људима ратови увијек изгледали нестварни, као, уосталом, и све несреће. Можда је осјећај нестварног обрана од неподношљивог.

Макс и ја ишли смо заједно у кино – чудим се овом запису. Дакле смо нешто уопће радили заједно (што је ваљда сврха брака, како сам негдје прочитала), јер се, осим заједничког становања у истом стану, из тих година, једва чега сјећам. Памтим да се укључивао у рјешавање практичних проблема, ако би избили, око воде, струје и сличнога, јер стално је нешто пропадало од старости. И извјештавао ме о својим пословима, то да, да би оправдао одсуство и истицао своју важност. Тражен је, цијењен, избио је у сам режисерски врх својом серијом за дјецу, која се наставља у недоглед (под Зоркиним уредништвом, о чему не размишљам) и коју гледа цијела земља, двадесетак милијуна људи, колико их је имала од Словеније до Македоније, у свих шест република и двије аутономне покрајине, прије него се распала. Једино новчано тај успјех није бог зна што, и даље немамо чиме уредити стан, дерутан је као крпарка из сусједства из мог дјетињства, која је све што је имала носила на себи, па се сва шаренила од подераних крпа, које су око ње лепршале. Дакле, исти је какав је био кад смо у њега уселили, двије године раније. А ни на море не могу у хотел или апартман, морам се задовољити собицом, без нуспросторија, иако ми то не смета. А што се кина тиче – памтим само свађе око неодласка у кино, око неодласка нигдје, а у кино поготово, јер кино обожавам још од дјетињства на Бријунима, и не могу појмити да сам се удала за редатеља који не воли кино. Кога не занимају филмови. Па што те занима, испитујем га, односно прозивам, и то пред Сибилом и њеним мужем у посјети. Сасвим је јасна та слика Сибиле – за столом у тада још малој дневној соби, коју смо тек годинама касније, по добивању насљедства, проширили помицањем зида – онако црне и мршаве, с устима стиснутим у гадљиву гримасу, како слуша препирку укочена попут птице, а онда каже, као да се придиже из стољетног каменог умора: „Жена жели ићи у кино. Како то не разумијеш? Треба је одвести у кино.“, каже то тако да звучи као заповијед, као коначни праворијек. Пред којим увијек завлада шутња.

Да није тог записа о Чернобилу и кину, помислила би у машти писца, која воли претјераност, моја особито, да се дан почетка „афере“ с Адамом поклапа с даном чернобилске катастрофе – толико су близу. А моје сјећање, апшисало као стара крпа, сто пута опрана и осушена на сунцу, кад је у питању то вријеме Макса и Адама, као мужа и љубавника, сјећање у којем је Макс за мене тобоже изгубио сваку важност, оповргава и преписка што сам је с Адамом водила тог љета кад сам с Уном отишла на море. У сјећању Макса нема, али у писмима га има, додуше, не као њега, као особе, него као неодвојивог састојка живота, којег не мислим напустити. Тај живот с њим (мамом и Уном), пун рупа, попут кухињске цједиљке, ипак ми одговара, не знам точно зашто, али одговара, а и живот је важан, не само односи – како сам већ негдје написала.

 

***

 

Какав љубавник, увриједио би се Адам, да види у какав сам га карневалски костим убацила, јер себе не доживљава као љубавника, него као сродну душу, близаначку, кармичку, или коју другу, јер их има разних, кажу они који се у исто разумију, која је пронашла своју другу половицу, па је ван свих одређења, судбина је као таква, чудесан свемирски догађај, за који је он знао, а ја као нисам, иако јесам. Чак сам једном написала (и то нетом прије него ћу га оставити): „Закључујем да је Адам нешто попут моје материјализиране унутрашњости“, а што је значило да је он – ја. Што упућује да смо били близаначке душе, оне из истог извора, које су се раздвојиле у двије, приликом настанка бића, и сад свака половица тражи ону другу, како је то описао и Платон. При чему сам, међутим, знала и то да се искуство истости мора преточити у живот, онај свакодневни, баналан, који једва да се памти, да би испунило своју сврху уздизања у више сфере. У противном, све је пропало.

 

 

***

 

Тог љета, док сам ја на мору, Адам први пут одлази на мјесто које ће постати његово трајно обитавалиште, мјесто коначне пропасти како сам га ја доживјела, свијет изван свијета у којем сам га упознала и којем је припадао – овом другом, по мени, није – а што се слаже и с хороскопом који му је направио Филип, још за студија, гдје је цијела друга половица живота на папиру била само голема празнина, простор без ичега. Такво нешто нисам никада видио, рекао је Филип, показујући нам то ништа на његовој наталној карти, слици еклиптике, оног круга, познатог сваком тко га је дао израдити, која открива како је небо изгледало кад се дотични родио. Неки тврде да судбина није слика околности у којима си се родио, него карактера (Хераклит, на примјер), дакле, да је ипак обликујеш сам, али ваљда је и тај карактер околност коју си добио рођењем, дакле, да си рођен јак, или слаб, па није јасно како се та слабост претвара у снагу ако ти је ова унапријед ускраћена? Било како било, голема празнина чекала је на Адама, да је оствари или да јој протурјечи, а наизглед пуки случај послао га је на мјесто искушења, гдје ће се остварити предвиђена судбина.

Мјесто је виноград на бријегу, педесетак километара од Загреба, гдје и данас још стоји клет његовог шогора. Мало је нахерена, као да се напила, па равнотежа отказује, описао ми ју је Адам у првом писму које ми је оданде послао, а послије ћу је видјети, чак и у њој преспавати, с њим, разумије се.

 

 

***

 

Море – гдје сам ја – је Крк, мјесто Шило, станујем у собици у приземљу, без кухиње, захода, купаонице, сиротињски смјештај, али мени се свиђа. Сиромаштво, познато ми из дјетињства, у мом сјећању постаје богатство, записујем у Дневник у вези тог смјештаја, и додајем: кад ништа немаш, имаш се чега сјећати.

Кухам код газдарице, госпође Д. већ у осамдесетима, чврстом и жилавом попут стабла маслине, и црном косом без сједина, а заход и воду имам у дворишту, као и канту у коју је могу наточити и полијевати и Уну и себе, кад нам сол на кожи досади. Осим каменог дворишта, великог као игралиште, с цвијећем у каменицама по рубовима, имам и стол само за себе, испод два обрезана дуда, намијењена хладовини, и поглед на море и копно с бијелим чудесним градићем, изнад којих се уздижу увијек разнолика брда, чија живост почива на игри свјетла и облака.

Скидам капу тко је прочитао задње двије реченице као из деветнаест стољетних романа. Или из досадних двадесет стољетних. Диже ми се коса на глави од те врсте описа, чак и она коју немам. Данас је све унутрашњост, све је нечији доживљај, свијета по себи нема. Гадно присвајање које ћемо кад-тад морати платити, размишљам. Грци су вјеровали да располажу знањем „ствари по себи“, стога су створили знаност, записала сам своједобно у Дневник, читајући Хосеа Ортега и Гасета. А знаност је открила постојање „ствари за нас“, и створила технику. Техником се могло управљати док је у мишљењу остао сачуван, макар у сјећању, интерес за „ствар по себи“, за туђинство свијета, у којем смо само гости, како би рекли суфисти. Кад је и то сјећање почело блиједјети, изгубљена је свака мјера и поштовање, јер се сада тражи мјера за нешто што не постоји. Од размишљања „свијет је моја предоџба“ долази се до закључка „свијет је мој“, а отуда до „свијет је моја ствар“ с којом могу чинити што хоћу, коју, ако хоћу, могу и разбити, закључила сам то размишљање, уз остала, која се чине мање важна, иако нису.

Као рецимо (у вези мог смјештаја): Цвијеће у каменицама ујутро треба залијевати, а двориште треба помести. У противном би цвијеће увенуло, а двориште постало сметлиште (дакле, су то ствари од прворазредног значаја и за газдарицу и за госта).

Једини украсни предмет моје собе (иначе без стола, без којег сам као једноноги без штапа) је велика уоквирена фотографија господина Д., газдаричиног мужа, објешена изнад кревета, записујем. Умро је, прије пет година, од рака једњака. Господин Д. је имао изразито велик горњи дио главе – глава му је налик окренутој крушки. Госпођа Д. била је у младости слушкиња. Господин Д. је, за разлику од ње, био из имућне обитељи, чији се углед у мјесту темељио на посједовању властите, велике куће. Удаја за њега је за госпођу Д. представљала друштвени успон, о којој јој, чак ни сада, пола стољећа касније, није досадно говорити. Ништа је не чуди и није ни мало лицемјерна. Ја већ дуго живим, па све разумијем, каже, и ја јој вјерујем. Ради једва нешто мање но што је радила док је још била слушкиња, у туђој или својој кући, у којој је подигла три сина. Спрема собе гостима, залијева цвијеће, помеће двориште, пече своју ракију од воћа и поврћа, којег остатке јој достављају из трговине, све без гунђања, приговарања и предбацивања. Нема ни коме приговарати, будући да живи сама. Синови, снахе и унуци посјећују је викендом и од ње односе штогод кући за појести. Ја сам добро, каже ми, јер ми нитко не заповиједа.

У ту слику смјестила сам се с неким старим роковником, Велебит 65, у који ћу писати што ми се прохтије, а уз то се дописивати с Адамом, као врхунцем ужитка. Већ годинама немам коме писати писма, осим мами, кад се раздвојимо, а онда су сасвим практична. Гдје сам, што радим, што ради Уна, што једемо. Адаму могу писати што мислим и што осјећам, особито према њему, чиме се у дневнику не бавим, не само стога јер би га Макс могао пронаћи и прочитати – не либи се њушкања по туђим стварима и интими – него и зато јер ми је о томе досадно писати. Осим изнимно. Занимљивије ми је описати призор виђен с прозора, на улици, него ровати по каши својих осјећаја према Адаму, с којима се не сналазим. Али разговор преко писама, као директно обраћање Адаму, као комуникација, која подразумијева одазив, могао би ми открити што мислим, што осјећам, што очекујем, и што се уопће догађа.

 

 

***

 

Не знам више како су и моја писма завршила код мене, ваљда ми их је Адам дао, да се не изгубе, кад се дефинитивно преселио у клет, у виноград, не шогорову, него сусједну, пошто је ову купио, пуно година касније. И његова и моја писана су што руком, што писаћим стројем, на разним врстама папира, осим оних оригиналних, из куверте, и величином и дебљином, има и сасвим танких, која се лако увлаче у ваљак шрајбмашине, и коцкастих, истргнутих из теке, што је све данас пожутјело због оксидације, само слике на маркама, чини ми се, нису; ваљда јер су обојене. Слике симбола нестале државе, у првом реду Тита, с којим је ова настала и с којим је нестала, слика бисте, у профилу, правилног као у глумца, већ је мало проћелав са стране, али коса је још чврста, човјек је мужеван и лијеп: ријетка комбинација. А он је и иначе био ријетка животна појава, у сваком погледу, посједник свега што живот може дати, чак и среће, осим духовности. Која је, ваљда, искључена, као препрека материјалном свијету. којем је припадао у цијелости. Рекла бих – миљеник богова, да је у ове вјеровао, па би то имало смисла, али није. Прави симбол свог времена, гдје је све твоја заслуга, или је уопће ни нема.

 

 

***

 

Мртав је шест година у односу на почетак везе с Адамом (1986), још памтимо звук сирене с којим је објављено да је умро, кад је цијели град, а ваљда и земља, као зауставио дах од препасти пред том смрћу и промјеном коју навјешћује. Оном темељеном, садржаном у ријечи преокрет, револуција, која га је и довела на власт. Знали смо да је болестан, знали смо да су му одрезали ногу захваћену гангреном, али нисмо знали да је већ дуго у индуцираној коми, из које се неће пробудити. До промјене ће доћи једанаест година након што је умро (1991), кад ће се поново огласити сирене, сад као упозорење да се бјежи у склоништа. А с поштанских ће марака нестати.

 

 

***

 

Послије Тита опет Тито, слушали смо пароле тих једанаест поститовских година, на које смо преокретали очима, јер нам је новац вриједио све мање, на плац смо већ ишли са стотинама динара, ускоро ћемо с тисућама, па са стотинама тисућа, па с милијунима, мама је по детерџент у дућан одлазила са штокрлом под мишком, да Уна на њој сједи док чекају у репу, каву смо нудили само најдражим гостима, тако да су могли процијенити колико нам вриједе, ако није била понуђена, а у дневнику имам записано и то како ми нека старица, док се пењем к Адамовој кући, конспиративно растварајући крпом покривен цекер, шапуће; Госпођо, требате ли можда чоколаде?, а ја кажем не, јер се у то немам воље упуштати, коментирам свој поступак. Коментар ми је несхватљив.

У нашој кући Макс је задужен за вицеве, јер је непрекидно на цести, гдје се ти вицеви рађају, цеста се за њега лијепила као за балавог пужа, па је тако једног дана дошао с озареним питањем: Знаш ли како зову Југославију послије Тита? Не знам, кажи, нисам особито бистра, па да смјеста повежем ријечи и идеје, Титаник!, каже он, па се сад обоје смијемо, и ја још кажем „Добар је“, мислећи на виц, а не на чињеницу да сви скупа већ тонемо на том Титанику послије Тита. Овај народ, без хумора, зна бити и духовит, кажем.

 

 

***

 

Тако (мислим данас) плаћамо што смо бадава становали (иако не сви), и бадава се школовали (иако не сви), што смо се могли бесплатно лијечити (барем смо у то вјеровали), радити ако нам се радило (иако не сви), и не радити ако није (не сви, али многи), дочекати пристојну пензију док смо још покретни, и вјеровати да се и боси можемо отићи потужити Титу, због учињене нам неправде, како је говорила једна гошћа код газдарице Д., коју сам назвала Циганка; јер је изгледала као Циганка –гатара, тамна кожа, повелики нос, уста дебела као у црнкиња, на глави огромна црна плетеница, златни горњи зуби, који блијеште и златне наушнице у ушима, два танка, зањихана колута.

 

 

***

 

Зашто се хоћеш вратити у Лондон, питао је Филип једног Енглеза, танког, бјелопутог и пјегавог, код нас на студију југославенских књижевности, који је управо завршио, дошао си у будућност, а желиш се вратити у прошлост, рекао је, тада још као апсолвент, настањен код родитеља – у стварности, а у својој глави у земљи демебелији, за коју мисли да је стварна и да никада не може пропасти. А кад је потонула, потонуо је скупа с њом, тобоже случајно, јер није га убио рат, који је управо избио, него прометна несрећа, али, како кажу Турци – случајности су писма од Бога, па ову тако и тумачим.

 

 

***

 

Засад смо још пет година удаљени од рата, тек тонемо у инфлацију (Титаник је постао свакодневна метафора), али има и оних којима је пропаст спас, као, примјерице, Адаму. Преко ноћи инфлација је појела – овим прехрамбеним изразом неслучајно служе се и економисти – његов дуг, подигнут за изградњу ката, уговорен с фиксном каматом, послије ревалоризираном, али не за све дужнике. Међу којим сретницима се нашао и он.

Испада да си кућу добио на поклон, коментирао је Филип, кад смо се једном, у то вријеме, нашли сви заједно код мене, гладећи брк и шмрчући, не без зависти, јер он сад више није био студент, без обавеза, код родитеља, него ожењен човјек с дјететом. С документом о посједовању станарског права живио је у стану у приватном власништву, одузетом након рата (Другом, свјетском), у једнокатници, на Трешњевци, мрачном, хладном и премалом за њих троје, и још на кату са сусједима, бившим власницима, који су их праведнички мрзили. Послије, кад је Филип погинуо, његова жена, Ђина, напустила је тај стан, једноставно је отишла с дјецом, без надокнаде, јер ту мржњу више није мога поднашати. Мала драма транзиције.

На Филипово „Испада да си кућу добио на поклон. То се може само код нас догодити“ (у земљи дембелији), Адам се смијешио, заваљен у фотељу, као сретни добитник лутрије који за срећу ништа није крив, јер ова даје коме хоће, а не даје коме неће, и већ размишљао како ће напустити складиште, јер су му мрски редовни послови. Својим тијелом и временом хоће господарити сам.

Али то се почело збивати годину дана касније (1987), засад је још заточеник творнице кекса и чоколаде, и користи годишњи одмор док сам ја на мору.

 

 

***

 

Тек су пар мјесец љубавници – проматрам их, њу на мору, под дудом газдарице Д. , њега у винограду, на малој тераси клети, као неком полукату, до које се пење дрвеним стубама, гдје је и простор за живот, јер испод је спремиште за бачве, пољопривредне алатке и осталих безброј предмета који могу затребати – а већ су у расправи преко писама, скоро па у свађи.

Започела је откад јој је он написао да је пут био тежак, јер је у виноград кренуо у суботу, с Ланом и братом од шогорице, а стигао у недјељу, а успут су се толико облокали (нарочито он) да је цијелу недјељу преспавао. У понедјељак су они отишли, па је сам себе затекао угодно самог, завршио је, као духовитост, којој би се она требала смијати. Па и би, још до недавно, као пријатељица која у њему види неку иначицу Ибсеновог Пер Гинта, тог вјечног дјечака који презире одговорност и ради све што му се прохтије, једина жена до које држи његова је мајка, а остале су ту да му се диве, да му служе и не захтијевају ништа. На драму ју је своједобно упутио сам Адам, који је с истом провео једно љето, толико је био одушевљен, вајда због сличности. Она баш и није. Али сад су били љубавници, односи су се промијенили и њу је вријеђало и што је у виноград отишао с Ланом, и што се звјерски облокао и радио тко зна што, можда с Ланом и спавао, и што јој је све то испричао као симпатични несташлук, на који ће она рећи: па нека си. А што значило да је не познаје, да не зна тко је она након толиких година причања, и да му ни на памет не пада да том причом поткопава однос који тек што је започео. Дакле, види их у вези без икаквих увјета, што ове нису никад. Ни кад је веза тајна и изван свих улога као та њихова, ни онда није без увјета, барем не за њу.

Јест да га је прихватила као варијацију Пер Гинта, на којег животно не рачуна, од којег не очекује никакву подршку, осим књижевне и заједничког уживања у жудњи, али неки обзири морају се поштивати – покушавам ући у њено размишљање, тог љета, на мору, док чита то писмо с описом његовог одласка у виноград, и стврдњава се од увријеђености, попут заборављене штруца круха. Јер он ју је заборавио кад је то писао, није за њега постојала, што је највећа могућа увреда. А не сједи јој ни насупрот да одмах на њега скочи и раздере га попут пантере, у коју се у себи претворила, недохватљив је освети и казни. За ову ће се морати стрпјети.

Након тог описа доласка, којег је још назвао и „тешким“ – да зашкргућеш зубима од безобраштине – слиједио је мазни опис сиротана, којег су сви напустили, на пола Робинсона, који прича што је спасио с потонулог брода да не умре од глади у пустоши. Дакле, пише, донио је лук и чешњак, јасно, крумпир, што није морао, имам га у врту испод винограда, хвали се, као и мркву коју „риба на све“, како истиче одушевљен открићем у што се све мрква може нарибати, па рижу, грах, паприку и парадајз, и конзерве сардине, пуна шака браде. Слиједи прича што све ради с тим поврћем, као да га први пута види, салате, салате, заноси се, с којима јој може конкурирати (њој као кухарици), пише дословно, исијавајући кулинарски понос, први пут у животу, у којем су га до сада „само сви хранили“, признаје скрушено, па је одушевљен открићем што се све с храном може направити, како се трансформира у јело, у којем бескрајно ужива, јер га је сам створио. Па је на пола Бог.

Клет у распадању, која се већ на пола руши, није обична, не, посебна је, подсјећа га на оне старе енглеске куће, надсвођене, са стубама и трјемовима, мисли на настамбе Фалстафа и Бекета из филма, иако он не живи баш „фалстафовски“. Крајолик сличи истарском, колико је диван. У тој дивоти сусрео је и срну, још сад се најежи кад се сјети како га је срна гледала, нетремице, укочена попут големе играчке, прије него је одскакала у шуму, на танким дугачким ногама. Хтио је том догађају придати не знам какво значење, да би на крају схватио да се ништа није догодило – осим што он сада зна да овдје има и срна.

На бријегу, с виноградима, нема викендаша, ту су клети домородаца из околице, расписао се. Сусрео је један пар, старији, муж и жена, муж тешко говори, мислио је да је пијан, али не, шлагиран је, и држи се своје жене као пијан плота. Она је стално у покрету, јер стално неког врага ради, а он стално за њом хода, и тјера га од себе, јер јој смета. Што је он непокретнији, то је она покретљивија, и, чини се, задовољнија, примјећује. Сјетио се госпе Розалије (из њеног романа, на којем ради), која је исто тако једва дочекала тај тренутак да јој муж онемоћа. Тај шлагирани рекао му је да више не може пити, али да му „није жао јер је он своје попио“. Типична паника пијанца да ће му живот ускратити још коју чашу вина, на коју има право, закључује, из чега она закључује да говори о себи, а не о шлагираном.

А кад је код пића, у виноград је дошао и човјек с трактором, именом Матек, шприцати трсове против наметника, од којег је купио пет литара вина, црвене франковке, који га је упознао са слиједећим правилом: ако се нађеш код сусједа, у подруму с вином (као он код њега) и тај ти два пута наточи, а себи ни једном, то значи да има посла и да ти каже довиђења. Прави протокол! Па у чему је онда разлика између сеоског подрума и дворца?, пита се, једном ногом већ у својој будућности, коју засад ни не слути.

Што се писања тиче, јер у виноград је дошао радити на роману, започет у топлицама – то изгледа овако: ујутро се у шест извуче из кревета, скуха каву, запали, па се смјести за стол с писаћом машином, коју је донио са собом. Сад ћемо радити! Попуши пет цигарета, а кад више нема каве, обује чизме и право у виноград косити. Крвав посао и крвави жуљеви, пише с неком слашћу над тим крвавим жуљевима, као да је у њима пронашао давно изгубљен смисао. Након два сата четвероношке допуже натраг у клет и излије на себе канту кишнице (воде нема, доноси је из мјеста, из Поповаче) и опет за стол… Након пола сата зажали што је оставио мухе, комарце и обаде, који су га тако угодно гризли док је косио траву и пожели се вратити у виноград. Али, како је стрпљив, марљив и упоран (иронизира свог оца), остаје сједити за столом и гледати из празнине у даљину (кроз прозор). Тако то траје неко вријеме, а онда се, да не би био беспослен, прихвати читања бескорисних књига које је купио у Ћирилометодској улици, за писање дијелова романа везаним уз покојну тету, бившу часну сестру, као једном од ликова. Све то личи на потезање мачка за реп, признаје самокритички. Мачак је очито крепан, закључује. Напокон дође поподне, па се може вратити својим комарцима, кошњи и крвавим жуљевима.

Али, и у кошњи има проблема. Кад год замахнеш косом, неког врага уништиш, пише. Било траву, било трс, било мравињак, којих је нашао у шикари и до пола метра високих, након чега су мрави, као луди, сакривали јаја и летјели около унезвјерени. Синоћ је скоро један сат, шири причу, проматрао јато младих бубамара како траже гнијездо међу покошеним шибљем, а и данас лете около махнито и траже га.

Једном дневно чује како неко прође цестом.

Осим свега што тамо гмиже, зуји, лети, скаче, плази, у винограду има и огромних крастача и змија бјелоушка, с којима стално разговара и моли их да оду.

Синоћ је скоро остао без романа, наставља. Отишао је косити, и оставио отворене прозоре и врата. У року од пет минута дигла се таква олуја да је разнијела папире са стола, и преврнула чашу, у којој је било још нешто црвеног вина, по рукопису, сва срећа притиснут мраморном пепељаром.

Сама олуја била је нешто због чега је вриједило доћи у виноград, пише. На двије клијети испод његове одлетио је кров, поломљена је лоза и дрвеће. На шумовити брежуљак преко пута – назива Смарагдна шума – громови су тако ударали да су га скоро заслијепили. Сусједа (жена шлагираног) ујутро му је плачним гласом рекла да је било грозно, а он се питао гдје би се то опет могло наручити.

Кад већ тамо плаћаш (мисли на море) нека ти вријеме да какву олују, губи се у пјесничком заносу.

Тим поводом присјетио се једног дана кад је с њом и Кристијаном био у стану његових родитеља, ови су били одсутни. Пили су, а онда је Кристијан отишао спавати. Уто се подигла олуја, вјетар је повијао јабланове испред школе преко пута, а он се у пијаном заносу јако томе веселио. А чинило му се да се и она весели. Тада је с њом осјећао велику блискост, растапа се. Зато јој је и сада писао о тој олуји на бријегу, јер га је подсјетила на онај дан.

Писмо је завршило ријечима – сад идем с тобом спавати, и лаку ноћ.

 

 

***

 

Софија смирује бијес који је у њој изазвао извјештај о доласку у виноград с почетка писма, па у одговору на његово у својем то не спомиње, него му пише о својој газдарици и њеном покојном мужу на зиду, о томе како је отишла на дијету од једног јогурта и пар парадајза. Храни само Уну, и како је већ тако поцрнила да јој се зуби бијеле као у црнкиња. Пише му о гостима куће, вјечно пијаном Словенцу, који је подсјећа на бившег сустанара, оно спадало, Јакова, без престанка брбља о свему и свачему, а једном ју је, док је пролазила с лавором с опраним рубље, да га извјеси, ударио по стражњици, што је, ваљда, требала схватити као комплимент својој стражњици, а не безобраштину, због које га је требала пљуснути. Иако није, јер је стар, и јер није хтјела газдарици направити проблем, који се ионако не може ријешити. Само му је рекла да то више никад не покуша, тако строго да је се од тада не усуди ни погледати.

Стигла су још три госта, пише даље, пуница, кћи и зет. Пуницу одмах назива Циганка (већ сам је описала), брбљава је као и Словенац, па се њих двоје сад у дворишту, сваки за својим столом (њен је у средини), натјечу тко ће кому узети ријеч. Из неких опаски, које је ухватила, прво је помислила да је Циганка била шпијунка или барем тајна полицајка у војсци. Наиме, хвалила се да зна џудо и да има војну пензију. А изгледа да је се зет боји, примјећује. Она за својим столом пише или чита, а Циганка вреба кад ће подићи главу да јој се обрати. У једном часу је у томе успјела, и упитала је како је спавала? Лоше, јер су ме гризли комарци, па сам их пола ноћи тукла, одговорила је. Вас комарци, а мене живци, рекла је Циганка, и удари у причу. А ова је таква да му је мора испричати. Циганкину мајку су 1945. убили четници. Кад о томе прича, дакле, како су мајку кад је ишла у шталу два пута по леђима ударили кундаком, од чега је, седам дана касније у болници преминула – плаче. Оца су јој убили жандари, још 1939. Зато се не воли враћати у родно мјесто (у Лици), кад види гробље више јој није ни до чега. Четника, који јој је убио мајку, везала је коњу за реп, и тако је тај погинуо. Тај дио остао је нејасан, споменула је „четника“, „везање коњу за реп“, но послије се испоставило да је ишла у родно мјесто на „вјешање четника“, којих је било више, и није се знало који од њих је убио мајку. Послије је радила као болничарка (дакле, не као шпијунка), и заљубила се у човјека, борца, без ноге, којег је у болници гурала у колицима. Како сам се ја у таквог заљубила?, чуди се. А онда јој се и син заљубио у жену с краћом ногом (као да је опонаша, помислила је). Послије јој је муж без ноге умро, а она је остала сама с „двоје дјечице“, крај.

Слиједи прича о Софијиној посјети Омишљу, близу је Шила, гдје је годинама љетовала у младости. У обилазак је отишла са сусједима, из Крашеве, докторицом, њеном мамом и сином, замало Униним вршњаком (муж и дјед, некад судац банског стола, остао је у Загребу) који су јој и препоручили љетовање код газдарице Д. Аутобусом није могла, јер једини вози у пет сати ујутро. Ти људи – пише – то је један троми, али поштен живот, у којем је све ишло на погрешан начин. Мајка се удала за глухог суца (који ју је ипак одано пратио на слушање опера), а како је разговорљива особа развила је особину непрекидног говорења. Додуше паметног, али несносног због сталног понављања истог. И сталног командирања из тог паметовања. Кћи је завршила медицину, била би згодна да није запуштена, ради као лијечница. Можда је због те мајке утекла у брзоплети брак, из којег се вратила кући након три мјесеца, са сином у трбуху. Сада је све то конфликтно, нема грађанске базе, односи моћи су толико поремећени да свима влада унук од десет година, који се понаша као да има пет. Ту стално падају тешке ријечи које, међутим, никог не вријеђају, па су падале и док су се возили у Омишаљ. Али, за обилазак им је преостало само десетак минута, јер су кренули касно поподне, па су се тамо одједном сјетили да би их, на повратку, могао ухватити мрак, и да би им се по мраку у ауто, кроз ауспух, могла увући змија! У јурећи ауто! Сад схваћаш какви су то људи, пише. Тако су одјурили натраг – а да ништа није видјела, и још је због тога љута, завршава. Али зашто ја теби причам те, можда досадне приче, пита се, одлажући обрачун. Заправо је чекала прилику да јој он да неки повод за напад, па ју је и дочекала у његовом идућем писму, у којем ју је обавијестио да није задовољан оним што је написао, да је направио нови увод у роман, који је и нека врста нацрта, који јој шаље да то погледа. У вези с романом изложио је нека размишљања, баш каква је чекала.

 

 

***

 

У новом уводу у роман – наслова Триптих – означио је једну особу и три ствари као оне који су утјецали су на развој Јосипових личности, како је назвао свог јунака, за којег му је као узор послужио он сам. Околност да се исто зове човјек којег ће Софија упознати пет година касније и због којег ће га напустити, упућује да је био у некој вези с оностраним, дакле и с будућношћу, баш као и Софија. Особа је она тета, бивша часна сестра, послије успјешна подузетница и трговкиња мистиком, која је код њих умрла од рака, назвао ју је Марија Блаженка, а три ствари су: њен тоалетни столић, с троструким зрцалом; фотографија обртничког друштва „Славуј“, у којем је пјевао његов отац, и гоблен са сликом дворца Лудвига Баварског, у који гледа од дјетињства.

Тоалетни столић је био направљен од ораховог дрва, танких, четвртастих и на крају повијених ногу, с три зрцала изнад плохе и с мноштвом малих ладица, с месинганим ручкама у облику алке, описао га је.

У њему се видим онако како ме Бог види, са свим својим лицима и образима. говорила је његова власница, Марија Блаженка.

Фотографија обртничког друштва „Славуј“ је црнобијела фотографија стављена под стакло и урамљена танким, облим, смеђим дашчицама, описује га прецизно. Чланови друштва „Славуј“ ту су снимљени уочи концерта у „Обртничком дому“, у част десете годишњице његовог постојања. На фотографији је осам глава, осам попрсја и осам чучећих средовјечних особа. Нека попрсја су наизглед без руку, а нека своје руке држе око рамена других попрсја. Слично је и код оних који чуче. У цијелости је обухваћена само фигура водитеља збора, који стоји покрај, како и приличи. Свих двадесет и пет особа су у бијелим одијелима, завршава опис. Гласове с те фотографије Јосип чује и данас, а за фотографију тврди да је снимљена далеко прије оснутка збора, тј. још у митским временима, за што потврду налази у Библији.

Задње описује гоблен са сликом дворца Лудвига Баварског, познатог нам од раније, па ћу овдје само додати да дојам слике означује као „суморан“.

У тај дворац Јосип бјежи кад гласови с фотографије обртничког друштва „Славуј“ постају прегласни, пише.

Марија Блаженка је име Марија добила након тјелесног рођења, а Блаженка након духовног. Марија је Јосипу говорила да ће бити њен материјални насљедник (јер се обогатила као Марија), а Блаженка је говорила да ће бити духовни насљедник (јер је писала о својим религијским спознајама као Блаженка). Он је одговарао да ће бити само духовни насљедник – и ту јој је текст зашкрипио, јер Адама је занимао тетин новац, а не дух, као и његовог оца. Кад се на погребу исте појавио затајени муж, као њен једини насљедник, заједно су спалили њену духовну оставштину похрањену у дрвеном сандуку. Спаљен је и тоалетни столић, с три огледала, која су разбијена.

На крају је писало да се Јосип није успио ослободити свог дијела наслијеђа, чему ће као доказ послужити и овај роман, збрка, која није слутила на добро, поготово уз лаж о прихваћању само духовног наслијеђа, иако је сам почетак обећавао. Што точно – није знала, али нешто је висјело у зраку између редова, ти гласови збора с фотографије снимљени у библијска времена, као проширење у мистику и фантастику, тај бијег од њих у дворац Лудога Лудвига на гоблену. А онда се и Адам у писму о томе колико-толико јасно изразио кад је написао: Имам времена овдје размишљати о нашем односу према самима себи, колико нам што припада, колико си сами дозвољавамо узети, о интимном и јавном, о огледалима и дневницима, о оном што мислимо да јесмо и каквима се приказујемо (све су то ствари којима би се у роману желио бавити), па све више долазим до закључка да је подвојеност слике о себи и слике о теби препрека до нечег потпунијег.

Ту га је чекала она пантера у коју се претворила, што ју је точно изазвало у тим ријечима не знам, она је можда знала, о чему ја данас могу само нагађати, али знала или не – услиједио је одговор којим га је растргала. Не упушта се у размишљање што је хтио рећи причом о „слици о себи“ и „слици о теби“ (како настају, која је важнија, коју ће жртвовати и зашто, што јесу темељна питања), него му смјеста наводи примјер Пјесника из своје младости, који је живио као клошар, на улици и по крчмама, без стана и запослења, држећи се као да је изабраник муза, који не подлијеже процјени смртника, равнодушан на слику других о њему, као тркнутог бохема. Двадесетак година касније, пише, затекла га је у истом стању какав је био и кад су се престали дружити (јер јој се почео удварати), само старијег, још ружнијег и похабанијег. И даље је био скитница који нешто записује у теку, без објављене књиге, иако добар пјесник, добар, али без друштвених темеља, ваљда му је остао само сулуди понос над властитом издржљивошћу у негостољубивом свијету, који га није схватио, ни прихватио.

Како видиш из наведеног примјера, врста усамљености и умишљаја у које ти себе, задњих година, гураш, опасна је и неће ти донијети добро, напада га. Ја мислим да се ти можеш написати нешто вриједно, још сада можеш, али једино ако раскрстиш са својим размишљањима о усамљеном вуку, који ће се, зато јер је по страни од свега и од свих, домоћи битних спознаја. Истина је обрнута. Твоје повлачење и презир према свему своди се на то да ништа не радиш, само смишљаш приче којима ћеш прикрити свој нерад. Након „Анђелића“ ти си себе потпуно запустио, годинама само ташто размишљаш о себи, једино што си направио је стан у којем живиш, а и тај у твом животу има више улогу склоништа него животног простора. Сад ћеш ми рећи да је ионако све свеједно, ма што чинили морамо умријети, што ја знам, исто као и ти, али, за разлику од тебе, знам и још нешто – да није све свеједно. Није свеједно како ћемо проживјети живот, ни што ћемо од њега учинити, дјело или негацију. Пред својим животом – за разлику од тебе – ја се осјећам одговорна, чак позвана да тај живот не само проживим, него и изразим. Кад добијеш дар, не смијеш га профућкати. Укратко, ја не заборављам, што ти непрекидно чиниш (овдје се коначно приближила својој теми) и ако сам прије мислила да је то опасно, сад знам да је опасно. Ти, као мушкарац, имаш признато друштвено право на себичност, што не значи да га можеш искористити ако хоћеш, него да га мораш искористити. Ако то не учиниш – ништа нећеш учинити, само ћеш трабуњати о сликама о себи и о теби, о релативности свега, о љубави и недјеловању и пропасти.

Ја сам се згрозила (коначно је дошла до битног) да си Ти – и то с Ланом – кренуо у виноград у суботу, а стигао пијан у недјељу, да си себи опет дозволио заборав, за којег у твом животу више нема мјеста. Или се престани заборављати или престани размишљати о писању, лијепо се пропиј и умри кад ти за то дође вријеме. Ја своја врата у књижевност имам, та су врата уграђена у мој живот, у мој обитељски живот, чак и у мој брак, док ти та врата немаш, и сваким си даном си све даље од могућности да ћеш их наћи, без обзира на ових мјесец дана у винограду. Што то вријеме представља у твом цјелокупном времену? Твој живот мора бити књижевност, то си ти тако поставио не ја, све остало је кокетерија, безобразлук и деструкција. Твоје пијанчевање с Ланом, са мном или било ким другим симптом је твоје ноторне болести, која ће те, из дана у дан, непримјетно, како у човјеку расте губа или сифилис, једног дана претворити у споменутог Пјесника, у старог човјека који више нема точке од које би почео. Ти си досад већ толико изгубио, да је сваки идући губитак (као тај пијани одлазак у виноград, понавља) једна мала пропаст, која ће постати велика пропаст, крај стварања. Оно што ти радиш, то се у грађанском свијету звало – лоше животне навике, дрогирање животом какав водиш. Твој тренутни животни позив је да се тих навика ријешиш, аскезом или окрутношћу, и предаш се циљу. Ја ти, због властите окрутности, која види само свој циљ, јер су животни увјети такви да би без те посвећености пропала, нисам препрека. Препрека су ти твоји родитељи, Лана, пиће…

Све то не бих ти говорила да претходно ниси учинио три ствари: покушао се лијечити против алкохолизма; написао „Ивана Анђелића“; изградио кат. То су три упоришне дисциплинске точке које ми дају наду да и ти можеш бити окрутан, па, рецимо, напустити родитеље, рецимо, оженити Лану (зашто не, мене нећеш изгубити, додаје помало дволично), бацити пиће потпуно, јер њиме не владаш (као ја, примјерице), прекинути с половичношћу, која оставља дојам да су сва врата отворена, а заправо су сва затворена. (Половичност њихове везе не спомиње, као да је ова потпуна, ма каква била извана). Нема више – буде сутра, сутра не буде никад, упозорава га. Ако и даље наставиш са животом у којем негдје „кренеш у суботу, а пијан стигнеш у недјељу“, профућкати ћеш свој таленат, свој живот и моје поштовање. Ја у тебе и даље вјерујем, исто колико вјерујем да има великих шанси да све прокоцкаш за јамрање твоје маме, Ланино испразно брбљање и боцу пива. Можда претјерујем с црним прогнозама, али ја волим претјеривања: ова откривају ствари дубље него умјереност, а камоли уљепшавања; та не откривају ништа. Што је, уосталом, књижевност – него претјеривање?

О роману му је написала да га није лоше поставио, али да мора пазити да не лаже самом себи, јер су те лажи, најгоре, како је још давно устврдио и Достојевски (у Браћи Карамазовима). Да би могла цитирати тај одломак, којег се је мутно сјећала, отишла је трајектом у Цриквеницу, у књижницу, посудити Карамазове.

„Човјек који лаже самога себе и вјерује у своје лажи“, пише Достојевски, „постаје неспособан препознати истину, ни у себи ни у било коме другом, и на крају губи поштовање према себи и према другима. Кад не поштује никога, више не може вољети и у њему се препушта својим поривима, препушта се најнижем облику ужитка и на крају се понаша као животиња у задовољавању тих порока. А све долази од лагања – другима и себи.“

Писмо завршава причом како је видјела крилатог мрава који је прецизним убодом у трбух усмртио големог паука, и освртом на њу саму: Ја можда никад нећу написати све, па ни дио онога што би хтјела, јер у мени све врви од ликова, ситуација, идеја, слика, голем је то свијет који тражи да га изразим, али барем ћу знати зашто нисам, након што дам све од себе, и моћи ћу иза тога стати. Да ли ћеш ти знати?

 

 

***

 

Запрепастило ме ово писмо – као прецизна прогноза оног што ће се догодити у будућности, иако сам га написала не вјерујући у ту будућност, ни кад сам је призивала. У некадашњим односима пријатељства то му никад не бих написала, пријатеља би штедјела. Љубавник се не штеди.

 

 

***

 

Писмо Ти је баш богато понижењима, одговара јој Адам, сад већ код куће у Загребу, јер су родитељи закључили да без њега не могу, и то му поручили преко брата.

Сваку Твоју ријеч примио сам као ударац у желудац, као пуцањ у чело. И не знам, стварно не знам да ли након таквог третмана још желим икоју ријеч од Тебе. Ја сам још веће злопамтило него Ти. Како да Ти се након свега вратим, а да оно што кажем не одзвања празнином. Како могу куцати на твоја врата, ако знам да у стану нема никога? Да ли заиста нема?, пита се, остављајући врата према њој одшкринута, јер их нема снаге залупити.

А ако и даље стојиш иза својих ријечи више се нећемо видјети, наставља храбро. Јер ИЗРЕЗАТИ ТЕ ИЗ СЕБЕ НЕ МОГУ, написао је великим словима. Немам снаге претварати се пред тобом да могу, да је љубавна веза завршила и да настављамо тамо гдје смо били прије ње. Само зато да бих те видио. Јер ја једино Теби нисам никад лагао. Нити онда када би ми то користило. И ако ћемо и даље бити скупа, и ако ти нешто слажем, сам ћу отићи. У нашој вези се и Ти и ја можемо осјећати понижени, али ја никада нећу понизити нашу везу. Ни Ти ни ја нисмо половице које тек када се споје чине нешто цијело, закључује, противно Платону, јер ствар проматра са земаљског а не свемирског аспекта, који му је, према земаљском, неважан.

Она му на то одговара да тко лаже – лаже, да је човјек искрен или потпуно или уопће није искрен, и да га већ сама помисао да би могао лагати, ако би му то користило, говори да је спреман лагати, и да и даље лаже самог себе, како му је већ рекла…

 

 

***

 

Преписка се даље наставила у том тону, али наставила се, хрпа писама су томе доказ, обоје смо у овој уживали, приближавала нас је, а не удаљавала. Љубавничка свађа никад никоме не шкоди. Шкоди равнодушност, одустајање од напада јер ти је постало свеједно. Покрај другог постојиш још само као предмет, и овај не постоји него као предмет, с којим комуницираш мање него с мачком или псом, иако су немушти. Можеш га само користити.

 

 

***

 

Са страхом сам отварао твоја писма, причао ми је послије, кад сам се вратила кући, мршава и црна, и одмах отишла горе, у његов стан, да му се покажем без одјеће, у жудњи, као и он, да пред њим заблистам. И иначе ми је, кад бих се скинула, говорио да сјајим, док би ме гледао као да ме се не може нагледати. Сад нисам сјајила, него сам била сјај, сунца, мора, жудње предаје, у чијем бљештавилу је све нестало; и родитељи испод пода, и станари иза зида, и „слике за себе“ и „слике тебе“, наше моћи и немоћи, амбиције и промашаји, жеље и могућности, страхови и наде, сав тај каос протурјечности у којем смо живјели, затворени као у каквом акварију, којег смо доживљавали као море. А онда су се све протурјечности вратиле, попут вала који брише крхку грађевину на пијеску, и враћа је сивилу истога, док смо још знојни лежали једног покрај другог, а сат откуцавао вријеме мојег повратка кући.

 

 

(Одломак из романа Адам)