Лела Вујошевић
ЖЕНСКЕ СУДБИНЕ И ТЕАТАРСКО ТУМАЧЕЊЕ

 

Почетком 2023. године у Књажевско-српском театру у Крагујевцу премијерно је изведена представа необично дугог наслова Расветљавање случаја серије убистава тровањем у Ћупријском округу седамдесетих година XIX века. Реч је о копродукцији Књажевско-српског театра, Плус театра Лазаревац, Сеоског културног центра Марковац и Уметничке групе „Хоп.Ла“ из Београда, која задире у мрачне теме из друге половине XIX века, које су, у измењеном облику, присутне и данас a спадају у област историје, етнографије, социологије, психологије и психијатрије, криминалистике, правосуђа и људских права. Ова позоришна представа је, по избору проф. др Марине Миливојевић Мађарев, критичарке листа Време, на листи пет најбољих представа у 2023. години, „које су донеле естетске новине на плану режије, које су имале значајна глумачка остварења и које имају нешто ново и важно да нам кажу“.[1]

Медиј позоришне представе омогућио је платформу за уметничко обликовање теме убиства тровањем, који се надограђује расправама о положају жене у патријархалном друштву XIX века. Представа је документаристичког карактера и заснована је на позоришној реконструкцији суђења одржаног 1875. у Окружном суду у Ћуприји, рађеној на основу записника са суђења забележеног у књизи Обрада Гавриловића Ћупријски окружни суд 1815–1865 (САНУ, 1991) и студије По њима се ништа неће звати: Споредне и сасвим споредне личности из српске историје XIX века, Ивана Јанковића (2022). Прва књига у српској култури која се бави темом Српкиња у затворима (конкретно, сведочанствима и судбинама 35 затвореница у другој половини XIX века) је књига Затворенице – Албум Женског одељења Пожаревачког казненог завода, коју је приредио и допунио илустрацијама, фотографијама и статистиком, Милутин А. Поповић (1898). Књига је поново објављена у издању „Лагуне“ (2017), уз поговор Светлане Томић: Злочин, жене и казна (затворенице из друге половине XIX века и кажњенички систем у Србији, у којем се, између осталог, наводи: „Читаоци могу сазнати да су жене из прошлости Србије вршиле веома различите преступе, од убиства мужева до чедоморства, тровања, силовања, содомије; починиле су злочине против власти и владара, кривотвориле новац, организовале пљачке, скривале хајдуке, биле хајдучице… Криминалке су обележене као двоструко девијантне жене јер су кршиле кривичне законе али и разбијале стереотипне представе о женама у друштву.“ (Томић у М. Поповић, 2017: 280)

Судбине затвореница и живот жена у затворима много ређе се проучава него у случају мушкараца, између осталог и зато што је проценат жена у затвореничкој популацији и данас значајно мањи (око десет пута мањи) у односу на проценат мушкараца, глобално посматрано.[2] Женски криминалитет је одувек имао своје посебности у односу на мушки, а онe се огледају у чињеници да су криминална кажњива дела која почине затворенице обично везана за породичну, приватну или интимну сферу, а најчешћи узроци тих дела су сиромаштво, злостављања и, у новије време – зависност од наркотика. Затворенице су, како у XIX веку, тако и данас, често и саме биле злостављане, одн. биле су у статусу жртве, па су, знатно више од мушкараца, носиле трауматска искуства и психолошке и психијатријске поремећаје[3].

Правни и друштвени положај жена у XIX веку у Кнежевини и Краљевини Србији био је под утицајем обичајног права и прописан Грађанским закоником из 1844. и Кривичним закоником из 1860. године. О судбинама и правима жена у породици одлучивали су њени мушки чланови, очеви, браћа и мужеви. Супруга је била у обавези да беспоговорно слуша свог супруга[4], а разводи су били веома ретки и сматрани су за негативну појаву, како због патријархалних норми, тако и због самих законских одредби[5]. Жене које су биле у насилном партнерском односу су, понекад, а посебно у сеоским срединама, једини излаз заштите себе и детета виделе у убиству насилника. Насиље у породици је у нашој земљи, све до последње деценије XX века сматрано не само приватном ствари између супружника, већ и социјално прихватљивим културним обрасцем који у правном систему није било санкционисан.[6] „Веома је важно приметити и насиље над нероткињама, које су у српском паријархалном друштву третиране као непожељна и мање вредна, највише омаловажена женска популација: оне се увек виде као неуспех и празнина, то су јалове жене[7]. Када је Министарство правде 1908. године наложило свим управама казнених завода у Краљевини Србији да доставе податке у које је спадао и „разлог због којег је дело учињено“, кажњеницама које су окривљене за убиство мужева је најчешће навођено да се „из пресуде не види разлог учињеног кривичног дела“, или је разлог био „женино неверство, прељубништво, лака, поводљива женска природа“. Нигде се као разлог кривичног дела није наводила „мужевљева насилност – суровост мужа над женом, испољавање потврде односа својине жене од стране мужа, наношење тешких повреда од батина, повређивања, злостављање, силовање у браку, телесно и психичко малтретирање“. Чак и у поодмаклој животној доби, после двадесет, тридесет и више година брака, за убиство мужа се није узимала у обзир могућност постојања вишегодишњег тешког малтретирања и насиља у браку. [8]

Тема насиља над женама (физичког, емоционалног, сексуалног…) и њиховог очајничког отпора да се заштите убиством насилника, последњих година је више пута добила свој уметнички театарски израз, а на Јоакиминтерфесту у Крагујевцу 2022. године, приказана је представа Трпеле Београдског драмског позоришта. Ова болна и дубоко потресна представа, по тексту и режији Милене Деполо и Бобана Скерлића, саздана је на основу документарне грађе, исповести жена – жртава породичног насиља и указује на специфичну динамику односа између насилника и жртве унутар партнерских односа. Представа Трпеле освојила је бројне награде и она, не само да отвара актуелну тему родно заснованог насиља, већ и публици пружа могућност прочишћења, катарзе, на којој је Аристотел инсистирао, а које се у савременом театру често занемарује или заборавља. И актуелна и наградама овенчана представа Успаванка за Алексију Рајичић Народног позоришта из Београда (премијерно изведена 2022), по тексту Ђорђа Косића и у режији Југа Ђорђевића, бави се темом жена из паланачког патријархалног друштва XIX века, које су излаз из тешког породичног насиља нашле у убиству својих мужева – а жељени мир и слободу, парадоксално, налазе тек у заточеништву у затвору.

Значајан допринос ових представа у погледу њихове друштвене ангажованости, лежи у деидеологизовању српског патријархалног друштва XIX века, а посебно породице (одн. куће, што је био чешћи термин за породицу), које су биле „камен темељац“ и „основни стуб“ друштва. С једне стране, демистификује породицу као оазу љубави, мира, сигурности и заштићености, а с друге стране, психолошку, етичку и друштвену карактеризацију жена, окованих у стеге срамежљивости, саосећајности, емпатије, трпељивости, покорности, побожности и милосрђа. Доминантно андроцентрично знање које још увек преовладава у јавном дискурсу подразумева невидљивост женске стране и редукцију женске перспективе и улоге жена као „анђела чувара српске породице“ (Јован Деретић: Историја српске књижевности). Међутим, новија историографија развија посебне методе документовања историје у чијем су фокусу, уместо политичких или верских личности, људи који су занемарени, одн. маргиналци, чиме се истовремено афирмишу права оних којима су права ускраћена. Позоришне представе о којима је реч креирају управо типологије ликова жена које су или биле непримећене или су третиране као статистика, али кључно је да су оне у некој врсти побуне и на тај начин се њихове приче уклапају у шири културолошки и научни контекст. Ове представе су ангажоване и мотивишуће за гледаоце, као и за јавни дискурс, јер актуелизују и теме партнерског или породичног насиља, тако да ова врста знања излазе из уског феминистичког круга и на ширем плану мењају знање и размишљање и о српској историји и о српском патријархату.

Предложак позоришне представе Расветљавање случаја серије убистава тровањем у Ћупријском округу седамдесетих година XIX века је књига која говори о осамнаест жена које су оптужене за преко двадесет убистава тровањем и издржавају казну у Ћупријском затвору. Жртве су махом били њихови мужеви, а деликти су извршени у вароши Свилајнац и оближњим селима Марковац и Седларе. Представа се на трагикомичан начин бави истом темом и представља занимљиву театарску иновацију, како по редитељским и драматуршким идејним решењима, тако и по заиграности глумица. Истовремено је друштвено критична, као и забавна, духовита и конципирана је тако да пружа могућност глумицама да покажу своју разнолику интерпретативну снагу у казивању монолога, што илуструје њихов глумачки таленат и осваја публику. Представу изводи изврсна глумачка постава: Ивана Недељковић, Јасмина Димитријевић, Јелена Цвијетић, Катарина Митровић и Маја Јовановић Спасојевић. Концепт представе не пружа могућност главне улоге, већ сваки лик понаособ доприноси да представа поседује жижно место у коме се остварују естетски квалитети.

Текст и режију представе урадила је Анђелка Николић, а драматургију Димитрије Коканов. Они су преузели концепт „позоришта партиципације“ који изазива праву резонанцију код публике, иначе би текст, који по природи није театарски, вероватно био досадан за публику. Успех представе у великој мери зависи и од учешћа публике која је не само својим доласком, већ и активном улогом, задужена да носи креативни импулс уложен у представу. Публика се налази на сцени, чиме се потире граница између актера и публике, а од појединих гледалаца се тражи да постану део глумачке игре. Публика – која је у театру пасивна, заклоњена и заштићена мраком, а долази на представу у жељи да јој се пробуде емоције и да буде манипулисана – у представи коју су креирали Анђелка Николић и Димитрије Коканов, једноставно не може да осећа као потрошач који пасивно конзумира представу, већ је „замољена“ да сама активно учествује у илузији стварања уметничког дела.

Глумице су, очекивано, обучене у црне хаљине, јер је црна боја традиционално везивана за судбине балканских жена. Ова боја истовремено асоцира на традиционалну усмереност жена на обичаје везане за смрт, оплакивање и бригу о телу покојника, која је присутна у свим културама, не само у балканским. Посебну драж представи даје интеракција музичких нумера, у којима учествује и публика, предвођена глумицама. Песме и мелодије које се у представи изводе, преузете су из зборника Народне песме у Крајини Живојина Станковића, осим севдалинке Коњ зеленко росну траве пасе и песме Ој на ове дуге ноћи коју је компоновао крагујевачки инструментални уметник и певач Драгослав Танасковић Трнда. Реч је о песмама које, на основу Вукове дихотомије усмене књижевности, припадају шароликом и разноврсном корпусу „женских песама“, којима су супротност епске, једностране „мушке“ песме.

 Последњих година су у крагујевачком, као и у осталим српским позоришним сценама, честе продукције које укључују „живу музику“, коју изводе глумци (а не ангажовани професионални певачи). Да ли је песма ствар тренда, начин да се преброде тешка времена или да се привуче публика, време ће показати. Историјски и други хроничарски записи говоре да је још од античког и византијског театра била присутна музика и музички одломци у склопу јавних свечаности и позоришних представа, приликом чега је, спонтано певао и пук. Да то неизбежно даје снажан импулс манифестацијама и осећај колективне идентификације, потврђује и ова представа. Узгред буди речено, у античком театру писац-трагичар или комедиограф, био је подједнако задужен за текст, режију и музику. Дакле, мултимедијални уметник није производ наших времена. Хтели ми да признамо или не – све је већ постојало у неком облику.

 

            ***

            До појаве феминизма, друштвена и политичка критика била је усмерена превасходно на класне неједнакости капиталистичког друштва, занемарујући „не-економске“ врсте неједнакости у које спадају породично и сексуално насиље. Кроз цео XIX век, и већином XX века, све до деведесетих година, није било законске (казнено-правне) регулативе која би препознала ове врсте насиља и санкционисала га. Друга страна њихове судбине је што је и званична историја вршила „насиље“ над њиховим судбинама, и то је трајало вековима. Кућно окружење било је (можда не једини, али свакако најпогоднији) простор женске субверзије, јер јавни простор још нису биле освојиле. Приче о овим женама носе са собом патњу и ужас, бол и емоције – што за науку није релевантно. Зато је уметност позвана да ода почаст трпљењима и неправдама којима су биле изложене балканске жене, да буде њихов глас и покаже саосећање са жртвама. Уосталом, позориште је још од античког доба било једно од важних попришта демократије.

Патријархално насиље (породично и партнерско) и фемицид као најекстремнији облик мушког насиља према женама, и данас су у Србији раширена појава, јер друштвени и институционални одговори не утичу адекватно на његово сузбијање. Кроз историју су забележени случајеви жена које су умеле да узму „ствар у своје руке“. Пошто су физички слабије, а у њиховој надлежности су били послови припремања хране, жене су се у обрачуну са насилником углавном служиле отровом – арсеником. Како би се решиле насилника (a и осталих) стављале су арсеник у јело у пиће, a једна од најпознатијих тровачица за коју се сматра да је користила арсеник за убијање ривала и непријатеља је Лукреција Борџија. У светској књижевности је самоубиставо арсеником описано на примеру Еме Бовари, главне јунакиње Флоберовог романа (Гистав Флобер: Госпођа Бовари). Ема Бовари није само прељубница, она је амбициозна жена жељна другачијег живота од оног на који је предодређена. Заробљена у својој судбини као и у чврстим друштвеним и културним стегама свога доба, она испија велику дозу овог отрова, јер није више имала снаге за споро, свакодневно умирање.

 Арсеник се лако добија, жарењем арсенових руда, па је његова светска производња око 50 000 тона годишње. Његова токсичност је акутна, за пацове је довољно 4,5 mg/kg, за мишеве 43 mg/kg, а за човека 1 mg/kg. Користио се од памтивека, а забележено је да Maria Gesche (1785–1831) из Бремена (Немачка), арсеником усмртила оца, мајку, три мужа и још понеког. Mary Ann Cotton (1832–1873) из Енглеске је отровала 4 мужа, 2 љубавника и 11 деце (од укупно 13). А у мађарском селу Нађрев је између 1914. и 1929 (ратне године за које се везују чешће прељубе) арсеником је убијено око 300 мужева. Сва ова убиства водила су до главноосумњичене Жужане Олах, удате Фазекаш (1860–1928), која је на суђењу ослобођена услед недостатка доказа.[9]

У представи Расветљавање случаја серије убистава тровањем у Ћупријском округу седамдесетих година XIX века, чињенице из драмског текста се поклапају са доступним историјским фактима. У средишту тровачких деликата у позоришној представи је извесна Кадивка, надрилекарка из Свилајнца, која, као многе друге тровачице, буду ослобођене на суду, услед недостатака доказа.

Тровање неким отровом условљено је временски и регионално, а зависи и од појаве нових отвора и лекова. Од краја Другог светског рата готово да су се изгубила тровања арсеном, док су тровања психофарматима бивала све чешћа. У међувремену се хемијска наука толико развијала, да је данас немогуће сакрити доказе о тровању, било којем и било када. Зато академик Иван Гутман у свом предавању Како отровати свога мужа (некад и сад) – хемијски аспекти поручује да се данас не исплати користити арсеник, нити било који други отров, јер који год отров да се користи – хемичари га могу доказати!

Често тематизовање насиља (породичног, партнерског, друштвеног, емотивног, социјалног…) у позоришним представама, али и све чешће и бруталније његове манифестације у стварном животу, говори да није позоришно огледало криво што одражава наш накарадни лик. Иако губи утрку са моралним безакоњем времена, позориште је неодвојиво од живота и света који нас окружује – али не искључује и оно што је у нама самима.

 

 

 

 

 

[1] https://vreme.com/kultura/od-pet-predstava-iza-kojih-je-ostao-najveci-trag-dve-je-rezirao-veljko-micunovic/ (преузето 25. јануара 2024)

[2] У другој половини XIX века осуђенице на Блиском истоку чиниле су 2–5% затворске популације.  У Француској је та цифра била много већа: 12–18%. … Данас у Србији жене просечно чине 7% од укупног броја (откривених) кривичних дела (Томић, 2017: 299).

[3] Šućur, Zoran, 2005:  Značajke života i tretmana žena u zatvoru, Društvena istraživanja Zagreb, br. 6/14, 1056. https://hrcak.srce.hr/file/28163 (преузето 3. јуна 2023)

[4] „Супруга пак дужна је свога мужа слушати, наредбе његове надбљудавати, за њим ићи и где он за добро нађе, с њиме онде живети; њему по силама својим у отправљању домаћих послова, у прибављању, а нарочито чувању имања припомагати, и кућевни ред и чистоћу надбљудавати, и нарочито децу намиривати, у чистоти и благонаравију садржавати и чувати.“ (Грађански законик за Кнежевину Србију, 1844, параграф 110).

[5] Милорадовић, Драгана, 2018: „Антрополошко виђење жена са маргине друштва – осуђенице женског затвора у Пожаревачком казненом заводу у 19. веку, у часопису Записи бр. 7“ – Годишњак Историјског архива Пожаревац, Историјски архив, Пожаревац, 163. https://arhivpozarevac.org.rs/Dokumenta/ZAPISI%207%20web2018..pdf  (преузето 10. јуна 2023)

[6] Такође, насилни прекид трудноће (абортус) био је законски недозвољен у Србији до 1952, па су међу осуђеницама за убиство биле и оне које су починиле убиства ванбрачне деце.

[7] Томић, Светлана, предговор: „Злочин, жене и казна (затворенице из друге половине 19. века и кажњенички систем у Србији“, у: Поповић, М., 2017: Затворенице – Албум Женског одељења Пожаревачког казненог завода, „Лагуна“, Београд, 305.

[8] Исто, 171.

[9] Подаци су преузети из предавања „Како отровати свога мужа (некад и сад) – хемијски аспекти“, које је академик Иван Гутман одржао студентима криминалистике на Правном факултету у Крагујевцу, 2016.