Дамир Јоцић
БУЂЕЊЕ ПЕСНИКА

 

КАПА И КОНТРАБАС

Насмешим се када се сетим тога:

Шетао сам подножјем планине,
пратио животињски траг,
ишчекивао маглу,
која се већ,
недоречено,
вешала о стабла.

Траг је водио до ливаде и напуштених торова.

И, онда, прво сам наишао на окачену белу капу.
Била је као окренуто звоно,
ландарала на шибљу.

А, потом, на контрабас
распуклог
тела. Без жица.

(Подсећао је на разголићеног човека.
Налакћеног на дрво.
Разјапљеног дубоког пупка.
Широких рамена.
Који је остављен.
Заборављен).

Питао сам се како је могуће да то не приметим
пошто онуда често пролазим,

Но, видљиво, изгледа,
неретко заобиђемо.

ОДМОРИШТЕ

Крај куће
Одмориште:
камени сто,
клупе уграђене у полукружни зид,
бетонски канал.

Зид је изграђен од пробраног
планинског камена,
а делом од мекане седре
и тврде тишине.

Ту, крај њега, клизи цвеће
(с висина),
шири се двориштем
или путује некуда
не марећи за алеје.

Са леве стране Одморишта
постоји преграда иза скривених враташаца.

У њој ракија,
коцке шећера,
шибица,
свећа.

Када рука, навече, посегне за палидрвцем,
однекуд прхну ноћни лептири,
зазими од њихове лепоте…

Једном, рука је збрзала,
увукла се онамо током дана,
заломила лево,
провирила десно,

лептири су се отргли сопственој природи,
залепршали по светлости,
разишле су се боје
са њихових крила,

дан је затурио сопствене
хоризонте,

пресахли каналић се
испунио водом

која је дозвала рибе

(требало је још само размрдати пераја
засребрити крљушт

и следити цвеће)

БУЂЕЊЕ ПЕСНИКА

Ту је био воћњак,
али плодови нису били довољно укусни.
Викнуо је:
– Ово није довољно укусно!
и посекао је воћњак.

Нешто га је, потом, навело
да се опружи на раскрченој ледини.

Временом, ветрови су донели земљу,
ситно семење се посуло по њој,
влати се множиле.

Тако је настала ливада.

Сада је на оном месту лежао испод трава.

У некошену ливаду се, испрва, уплитало
лековито биље: мајчина душица, враниловка;
а пошто се ливада, ивицом, завлачила у планину,
јавнуло се и које стабалце милодуха,
пелина.

Животиње су, трагајући за испашом,
уским стазама
испресецале њен свет.

Срндаћи би каткад, онамо, заподенули
борбу. Ломили би се рожићи и,
као бодежи,
забадали у земљу.
Вук би понекад онуда прошао
застајући да оњуши сопствену сенку.
Дивље мачке се париле,
зечеви, обазриво, једни другима
грицкали репове.

На ливади је било много мајушних
скривених гнезда.
У њима на десетине пегавих, жућкастопепељастих,
наранџастоцрвенкастих јајашаца, из којих би се легли птићи
да многи угину, и да ретки преживе, узлете
и забораве на своју колевку.

А, онда, ливаду је почело да прораста
жбуње. Трњак и глог су гушили биље.
Тамне и горке бодље
отерале су и најпосвећеније животиње.

А када је једном, недалеко, пролазник
изазвао пожар, ватра је за часак доскочила до ливаде

оставивши, за собом,
мртвило,

што – јасно је – беше варка,

јер је испод пепелишта
неко дисао, зар не?

Онај што је био заборављен,
што је заборавио на себе сама,
што је заборавио зашто је,
што је заборавио када је…

Онај за кога нико не хаје,
осим времена…

Е, тај се тргао,
дозвао животу,
усправио се, стресао са себе прах,
испљунуо прву реч.

И ма колико му било јасно да је ова права,
знао је да неће бити лако,

јер, пробуђен, преузео је на себе
тежину вечитих почетака.