Александар Б. Лаковић
ИГРИВЕ И МОЗАИЧНЕ ПРЕДСТАВЕ ВРЕМЕНА
Ненад Кебара: О петељци се љушка све: лирска предања
Интелекта, Ваљево, 2023.
У књизи песама Ненада Кебаре О петељци се љушка све: лирска предања, у потпуности и без значајних интервенција, интегрисан је и његов песнички првенац Долмен, крмлеч, тумулус и галгал (1986), као њен почетни циклус.
Након ишчитавања књиге О петељци се љушка све, очито да није упитна, пре четири деценије евидентирана песникова даровитост која се већ представља као зрело песничко писмо. Није песнички поступак остао апсолутно исти, већ је, у међувремену, мењан, у смислу песниковог испитивања стиха, песме, али и самог себе. У том трагању за својим исказом, за својим песничким светом, аксиолошка линија никада није била угрожена, мада су извесне вредносне разлике. А што се језика тиче, ранија, хотимична и строго бирана, песничка „шкртост” у језику, је преображена у богат вокабулар, различитог просторног порекла и времена, који плени свежином и самосвојношћу.
Песме из књиге О петељци се љушка све, на основу карактеристика песничког поступка и језика, можемо поделити у три сегмента. Први чине песме из Кебарине прве збирке стихова, уз још неколико песама писаних у то доба, које одликује редукован песников исказ, игрив и муњевит. Сликовито-мисаон и асоцијативан. Стога, иако се при првом читању песама, између њих осети и извесна хотимична неумреженост и неспојивост која се тек накнадно распознаје, или не. Али, ако је и не докучимо, претпостављамо да је и та „зона нејасности” (Ингарден), оправдано унета у стих. Кебарину прву књигу, обележава и то, што су готово све песме уцелињене. Довршене су, песнички изведене до самог краја, а што је, иначе, евидентно и у свим другим његовим песмама, већ, тим, доказујући да се песник вешто „укрцао” у раније започети песнички пут, без неких искушења, а што се не дешава тако често.
У књизи О петељци се љушка све постоје само два циклуса. Први је Долмен, крмлеч, тумулус и галгал[1], а други је Једино ме удахнути можеш. Овај други циклус, без почетних десетак песама које су блиске првеначкој збирци, на основу песничког поступка, можемо разврстати у две скупине. Око тридесетак песама, груписаних у једну замишљену целину, већином су дуже песме, око тридесет неримованих стихова, по четири-пет речи, и више. Обично је једна (сложена без интерпункцијских белега) реченица – једна строфа. Строфе, углавном, броје по шест-седам стихова. Треба рећи да су дуге реченице одолеле стварању рукаваца. Једноставно, нема одступања од смиреног тока речне матице.
Осим тога, очито је да стихови значајно згуснути, препуњени, можда, и сликама и значењима. И споријег су тока, много споријег од стихова из прве Кебарине књиге. У таквим условима и не може се очекивати језгровитост као у првенцу. Немогуће ју је остварити, дакле. Наиме, у оваквим условима у песми нема ни довољно медитативног наноса на који нас је песник навикао још пре скоро четири деценије. Заправо, тамо где се очекује да се у сложеној реченици пројави осмишљена поента, она се, не увек, појави.
Завршних педесетак песама у књизи О петељци се љушка све намећу утисак да су ове, не тако дуге и римоване песме у којима се песник пријатно осећа и што ће, можемо очекивати, бити песников будући стваралачки образац. Наиме, римовани катрени, најчешће деветерци и једанаестерци, иако има и дужих песама, али не тако често, чистији су, растерећени и сасвим ослобођени. Умрежени су унутар катрена као једна реченица. Не само песме, и стихови су значајно краћи, проређени, покретни, значењски ослоњени на претходни или следећи стих или катрен. Римаријум је нов, увек другачији, пријемчив. Број речи које се римују је огроман и складно уклопљен.
Посебно се истиче медитативност. Гномско је њихов белег. На тај начин, песник промишљено дефинише свој мотив, самераван са свих страна. И из свих времена. Али, тако, осмишљава не само изворишта својих стихова, него и све оно значајно, што је удомљено у његовој песми. Повремено, само у једној песми уочавамо неколико медитација на различите теме. На пример, у нешто дужој песми „Мандаринова љубав, од осам катрена, читамо њих пет: „цветању је пустиња зар дом”, „мир мистерије спи мансардом”, „не постоји се ради другог”, „како… могасмо знати да смо једно”, „жуди само за половином / која те учини да јеси”. Исто је случај и у песми Соба на отвореном. Треба навести четири Кебарине медитације у њој: „свака је појава прошлост будућа”, „смислу несталом не дају ни опне / камоли светлу проветрену собу”, „душа једино хоће да претера”, „понекад храброст мора да се проба / бежањем из решетака разума”, док у четвртом од укупно њених шест катрена песник зачудно-надреално и значењски-сликовито објашњава како се гради магија „собе на отвореном”:
тајанство собе градимо од вида
углове од напуштеног простора
зидови ничу из голога стида
шињел место драперије с прозора.
Цитиране Кебарине стихове можемо доживети као језгровите и промишљене микро-есеје.
Стихови „кад име нам је језик / којим смо се од свега одвојили” илуструју значај језика као кључног знака препознавања и идентитетског белега (посматран кроз време), који је бивао изложен исто толиким и учесталим претњама и искушењима, упереним против његовог и нашег опстанка. Заборав је, иначе, немилосрдан. Никоме не опрашта ни најмању грешку, нарочито било какво запостављање језика и одрицања од њега. Зато, имамо пригоду и привилегију да читамо, пре свих, обиље речи, прави језички бесцен, а међу њима и оне сачуване и архаизоване речи (не нејасне архаизме), херцеговачке дијалекатске локализме, па и туђице, којих се песник није лишио, због њихове одомаћености у нашем језику. Ту су и кованице, тачније, изведенице. Њихов број је заиста импозантан и аксиолошки завидан. И право су освежење за читаоце, који, ипак, морају потезати и за разним речницима.
Читаво Кебарино песништво обележава још једна, не тако уобичајена, књижевна особина. Tај књижевни образац, примећен још од песниковог првенца, јесте неочекиван, у првом маху нелогичан, али хотимичан синтаксички распоред речи унутар стиха, који не омета читљивост и разумљивост песникових реченица. Треба додати, да овакав „сложај” појмова и њихових значења није изнуђен римом, већ је одраз песниковог напора да сачува самосвојност његовог песничког исказа, понекад и у форми ребуса.
Посебност ових стихова јесте и њихова вешто остихотворена нестварност, надреалност, нарочито извесна зачудност: „Видео сам некоћ свој живот / очима које сам нисам имао”, „Једном када одавде ипак одем / само зато што желех да останем”, „ево ме постојим изнутра / колико сам другачији / изазивам чуђење”.
Иако је стваралачки поступак тумачен кроз призму три издвојена, блиска, али различита обрасца која нам је песник понудио, импресија о песничком садржају обухватиће читаво досадашње песништво Ненада Кебаре, које броји близу сто двадесет песама, пошто је и књига О петељци се љушка све реализована као једна књига лирских предања, иако је реч о две књиге у књизи.
Мозаична представа песничког садржаја темељи се углавном на стиховима односно лирским предањима, који су се, осим значењем које подразумевају, наметнули вредносно-мисаоним певањем.
Кебарина садржајност није ничим лимитирана, простире се кроз разна времена, кроз митологије, кроз литературу, кроз историју, кроз однос према завичају, кроз осећања, изнуђена или не, у његовом и нашем окружењу, кроз супротности живота и смрти, из којих се могу извести и онтолошка питања и песников идентитет, лични и национални.
Песников глас допире и до античких и библијских митова („тек је погријешио онај / који се освртао” – библијски мит о Лоту и његовој жени), до примера из поезије класика („Ово су ствари које памте тебе / речи преведене из једне у другу свест / без прерушавања са лицем оба света… данас када њега нема / одбијају да и даље живе” – песма Књига постојања Цветајеве), али и до легенди из даље или ближе прошлости („пред оцем тугом се убила / траг изнад паса Јелисеја / убијенога је љубила” – легенда о монаху Јегору и његовој кћери која се прерушила у монаха Јелисеја).
О осећању пролазности и свесности сопствене краткотрајности говоре завршни стихови песме Неимари посвећене „оцу Радоју”:
долмен крмлеч
тумулус и галгал
крајпуташи
читају вас нијеми.
И осећања самоће, неспокоја и безнађа су присутна: „Све сам предвидео већ / али не имадох рећи коме”, „Фотографије града ноћу / само су слике неспокоја”, „шта ради очајник на станици опустелој / који не постоји”. Представа или привид одсуства, карактеристика наше стварности која то није, стали су у само три надреално-асоцијативна стиха: „дрхтим помало дамарима / премда ми отворено око / на одсутност личи”.
Посебно треба прокоментарисати стихове који се, у више песама, баве питањем самоспознаје, питањима сопствености („а то што их нема / или их негдје има / а не долазе”, „јесам ли стваран колико сам тајна / непознат себи а други ме траже”, „кад бих се могао одрећи / себе јер ме онамо има”), као и запитаност како и куда ћемо даље, у шта се све можемо претворити под одређеним неусловима („од крвавог сјемена / у теби у мени / младица убице процвјетава”).
Песников доживљај завичаја најубедљивије илуструју три од пет кратких строфа песме Трепет:
Ево га израста из луга
ни из чега створен
постаје стваран и вајкадашњи
променио је стан
наобдан отпутовао у завичај
на одмор
у посету самом себи
док лагано теку слова
одраста и обликује се
у очи му се гледати не сме.
Песник напомиње да је свима нама највећа опасност – заборав. Нарочито заборав себе и своје прошлости, чији је резултат исти. Завршна строфа песме Дневник ноћи управо сведочи немоћ појединца пред завичајем, иако је свестан последица које следе:
сад већ знам да ћу макар једном
тужити за овим часима
које једва трајем
сећати се свих
које заборавити нисам смео
оних које бих морао да васкрснем.
Домете Кебариних мотива наговештавају и сами наслови песама: Словенска туга, Панонске легенде, Немања, Туга Себра, Молитва за мајку Радојку, Исповедаоница, Херцеговина, Књига постојања Цветајеве, Божур, Шетња до Маглича, Свежа фреска краљице Анжујске, Сунчева кћер, Дуго путовање у Кану, Повест османлука, Јелисавета Јегоровна, Пруга ускога колосека Устипрача–Вишеград, Храм, Епитаф за Софију Стаматиу.
На крају импресија поводом књиге О петељци се љушка све, осим потврђене песникове даровитости, очите су и промене његове версе у смислу испитивања стиха, песме, али и самог себе, потраге нових књижевних простора за своје обраћање. Песник Ненад Кебара то чини песнички вешто, са осећајем за меру и са умећем. А, што се тиче језика, пошто је ово поезија сва у језику, евидентно је значајно богаћење брижљиво одабраног вокабулара, раније хотимице редукованог. На тај начин, песник зналачки осмишљава и значењски продубљује и оне појмове и појаве које воде порекло из језика различитих времена и простора.
[1] Прва три појма су преисторијска гробница од великих камених блокова (долмен), надгробни споменик од великог камена (крмлеч) и хумка од наслаганог камења (тумулус), а четврти (галгал) – јеврејско гробље од шљунка.