Јелена Ђ. Марићевић Балаћ
СЕМЕНКА КАДИФЕ

 

Гордана Ђилас: Заштићена места

Српска књижевна задруга, Београд 2022

 

            Основни утисак након читања сугестивне и изразито лирске песничке књиге Заштићена места Гордане Ђилас јесте да се суочавамо са занимљивом метафором, коју бисмо могли именовати Јустинијаном Примом. Књига је, на том трагу, занимљиво структурисана у три целине, означене римским бројевима, док трећа има поднаслов (Три реченице), па унеколико подсећа на симетричне рушевине такозваног Царичиног града, кога је подигао цар Јустинијан у VI веку, а напуштен је пред најездом Авара и Словена у VII веку. Ако се наслов књиге суочи са овако виђеном структуром, намеће се значењски хоризонт по којем „заштићена места” представљају управо остатке овог византијског града, који се налази надомак Лебана и Лесковца. То постаје важно за потврђивање основног тона лиризма Гордане Ђилас, који је, по свему судећи, елегичан, јер као што Војислав Илић пева „Елегију на развалинама куле Северове”, тако песникиња, премда то не експлицира, скицира своју симболистичку поетику управо на развалинама Царичиног града.

Георг Зимел је писао о дражи рушевине, која производи мир, будући да „у њој опречност двеју космичких сила делује као спокојна слика једне чисто природне стварности“. У гласу лирског субјекта Гордане Ђилас осећа се управо мир, чак и када су у подтексту песме прилично апокалиптичке или језовите слике као у песми Месечевом путањом, у којој је мачак оставио на прагу куће малу мртву змију, што је за последицу имало да око куће месечевом путањом лете „све змије овог света // Пут је постао непроходан / И дуго се из куће / Неће излазити”. Као да је град из VI века у песничкој оптици постао подстицај за дифузију природе и културе, тј. оних песама и мотива из домена природе и оних из регистра високе културе. Тек у том споју долази до неопходног баланса који гласу даје уравнотежен тон, а певању неопходну мирну површину и ефекат заокружености. Као пример, навели бисмо песму Јустинијана Прима, реч, будући да лирски субјект трага ра речју која би могла објаснити Царичин град управо „у околним усевима / Шумарцима, лепим људима / Младим храстовима […] Не бринеш се / Удаљен си петнаест векова / То ти се, само, као јама без дна / Де ен ка отвара”. Дакле, природа која израста из рушевина у имагинативној призми дефинише или довршава све оне зидине које су нестале, а које су представљале живот града. У тренутку певања, петнаест векова касније, та природа (усеви, шумарци, лепи људи, храстови) представља једину могућу екстензију и живот Јустинијане Приме и једину реч из које је, попут семенке, могућно да град проклија, са ону страну историјског рада времена.

Отуда је песма Кадифа изразито аутореференцијална и важна, јер је залог да је овакво размишљање могућно, а да је Царичин град у неком аспекту обновив, па макар у сфери коју гради поезија: „Сећа ли се кадифа да је већ била овде / Зна ли ко ју на рушевинама Јустинијане / Бацио баш ту као малу неугледну семенку // Базилике су давно порушене / Вода пресушила / Тргови опустошени / Куће срушене / Украсно цвеће згажено // Ко ће још о томе сневати // Данас, кржљава, али расцветана / Привлачи пажњу посетилаца / Који сем равнодушности / Немају ништа друго / Да јој понуде”. Чини се да песникиња није произвољно одабрала цвет кадифе да овом речју објасни град, јер она има двоструку семантику. Колико је цвет који симболизује љубав, страст, блискост и просперитет, толико означава и фину, мекану и глатку тканину од свиле или вуне, па је тако ова реч истовремено и у пределима природе и у видокругу културе. Преци наречене кадифе, дакако, памте Царичин град и то сећање се потенцијално преноси кроз семе или ДНК семена, које је и даље остало да живи на истом месту кроз смену векова, иако се све изменило. Кадифа нужно привлачи пажњу својом бојом и лепотом, међутим, равнодушност посетилаца извире из чињенице да они не увиђају оно што лирски субјект спознаје – како је у овом цвету сажета Јустинијана Прима. Такође, успоставља се тиха аналогија између субјектовог „де ен ка” који се отвара и ДНК кадифе, тако да је могућно да простор песме постане „заштићено место”, које се опире обичним погледима и расцветава у осећањима управо оног што цвет симболизује. Другим речима, угледаћете свој Царичин град када, будући неравнодушни пред кадифом, осетите љубав, блискост, нешто нежно, па макар та осећања припадала прошлости, а љубав била разрушена пред хордом некаквог сплета животних околности.

Иако не припада кругу Јустинијане, љубичица у истоименој песми успоставља дијалог са кадифом: „Као зажарени крст никла је / Ниоткуда, а какав ју је ветар донео / Није знала да каже […] Букнула је и она […] На самом улазу у кућу // Цветала је дуго, изазивајући / Нехотичну пажњу // Мирно истрајавајући / Сведочила је о оном / Који јој је даровао радост цветања / И ког је дуго / Радовала лепотом”. За разлику од кадифе чију је семенку неко морао да баци, љубичицу је ниоткуда донео ветар судбине. Она није носила ДНК које памти место у пуном сјају и лепоти као кадифа. Љубичица, напротив, добија ДНК укућана на чијем прагу као стационару њихових предака расте, а посебно се сједињујући са оним који јој је „даровао радост цветања”. Тако овај цвет кроз оптику песме постаје такође оно што кадифа означава – љубав и пажњу, макар нехотичну. Праг куће у том аспекту отелотвара се као још једно песникињино „заштићено место”.

Песма Зрно мака завређује осврт као сублимација љубави и смрти, у које се може затворити „Цели свет, а кад на граници / Прскања, у пуној снази бол / Из њега покуша да ослободи се / Излаза нигде нема // Да изађе, зна само цвет”. Дакле, пошто зрно мака не може да плаче, његове сузе заправо постају латице цвета, што сугерише да су и сузе човека цвет бола и безизлаза, али и омамљујући израз лепоте – што тек збирно може да дефинише свет.

Важно је издвојити и суптилни релиогиозни аспект који задаје песма Јустинијана Прима, знак рибе, јер „заштићену” свест лирског субјекта, која је отворена за безвременост, прожима ранохришћанско осећање посредовано прстом утиснутим знаком рибе. Жамор групе која разгледа локалитет се не чује, а осамљени субјект открива тајну места и, отискујући је у себе, омогућује јој да постане песма. Различити простори Царичиног града који су крили тајне били су затворени и тек као рушевине отворени су свачијем погледу – али је нестанком зидова и крова нестала и тајна. Тек кроз „слутњу повезаности” они се поново изграђују, а живот им уткива онај ко је кадар да истовремено гледа и осећа. Песма Базилика у којој се глас субјекта обраћа цару Јустинијану, добра је потврда свеколике повезаности и то на неколико нивоа. Најпре, апострофира се Via sacra triumphalis, јер је цар „празан простор / За оне који немају ништа, попунио црквама”, па се посредством самог пута и онога што га испуњава илуструје концепт повезаности. С друге стране, успоставља се спона између његовог места рођења са децом која су такође ту рођена и крштена и која стога носе исти „белег воде” као и он, па је због тога могућно да његово „сећање на завичај” буде „заробљено […] у нама, потоњима”. Божја љубав је оно што премошћава векове и успоставља својеврсни „sacra conversazione” у само наизглед неповезаним вековима и људима.

Додатно, Црно сунце које се „измешта у друге животе”, може се повезати са Зрном мака, јер се сва лепота мозаика и фресака крије испод земље, „где / Закључано и одложено / На сигурно место / Чека боља времена”, дакле, Излаза нигде нема, а Цели свет крије се испод површине. Међутим, суза или латице булке настају у сусрету лирског субјекта са Оним за којим трага, који нестаје и јавља се у просторима који отварају вечност: „Ево те, толико неприсутног и поринутог / У себе да се ниси ни померио с места”.

Јустинијан, сан деликатна је песма којом се илићевски наговештава да је песникињино срце сама Јустинијана Прима, коју је цар испунио животом и базиликама, али је, будући разорен, постао повлашћено место из којег ничу песме као кадифе, љубичице и „Златни одсјаји поља пшенице”. Субјект каже да слути да сања, а град јој лежи на длану као „заморена птица” коју, такође, нешто мами у сан, али се у тој вишестепеној ониричкој егзистенцији осећа „твоје присуство”: „Знајући да те више нема // Било је тако као да ничега / Није ни било”. Са цитираним стиховим сасвим адекватно кореспондира мисао Жана Старобинског, по којој „рушевина сведочи о неком напуштеном култу, запостављеном богу. Сањарити у рушевинама, то значи осетити да наше постојање престаје да нам припада и да се већ стапа са огромним заборавом“.

Можда је заборав разлог што у наслову песничке књиге Гордане Ђилас није Јустинијана Прима, већ се универзализовао у Заштићена места, која одишу освојеним миром. Сугестивност је колико апострофирана реч ове књиге, толико и њена примарна одлика и вредност. На трагу симболистичке поетике и упечатљивог лиризма, песникиња је надградњу и обновљивост културе пронашла у лепоти природе, примарно – ефектној метафори кадифе и еманацијама љубави, које могу живети, чак и ако је срце „разорен празан град”, као у Илићевој Елегији.