Радосав Стојановић
СВЕТ БЕЗ БОГА

 

Рекоше:
У кафани „Стрешер“, у Самокову, појавио се чудан младић. Није толико необичан на изгледу, колико по ономе што уме вешто да говори. И да тим говором навуче слушаоца и опчини га речима својим. И не говори он о обичним стварима, као што обични људи зборе, но увек о нечем опасном, што се дотиче власти и саме државе. Поготову је с вечери оран да ошине и по онима на највишем месту на државној лествици. Чини то прибрано и сталожено, без оне младићке узрујаности и понесености каква би се очекивала од млада човека.
Мало је оних који, слушајући га, од тих његових речи не зазиру или не зазебу. А онај ко смогне храбрости да га саслуша, тај ће чути чуда. Многи кад га чују, устраве се, па беже главом без обзира. И потом говоре себи да нису чули оно што су стварно чули, али се тога поплашили. Неки се од оног дана када се појавио у сарају и своју прву причу казивао, и не усуђују да уђу у своје, до јуче, омиљено сваратиште. Други се чине да ништа и нису чули, тако им је лакше пред самим собом; а има и таквих, наизглед лудих или лудо храбрих, а свакако и пијаних, који слушају те његове приче, па покаткад и запљешћу или га на неки други начин подржавају и кураже. Каткад и подјарну, пратећи то своје одушевљење и радост због речи које су чули повиком: „Браво, момaк!“, „Тако је, јашта! За ту те частим!“, „То ти је за Обилићев орден! За Карађорђеву звезду!“
Само реч је ту најчешће о онима који су се запили, па и не контају шта заправо мисле а шта говоре, углавном онима који краду богу дане, који су се помирили са својим малим местом на овом свету и никаквим утицајем на ток ствари у своме животу.
А младић говори ли говори, почешће и оно што други мисле, а не смеју да кажу. И то их понајвише плаши. Говори такве лудости због који га могу већ ноћас узаптити – а не пије, па да човек каже у пијанству своме је врднуо. Тако поручи кафу, сок, чај, а понекад ни то. Само дође и заузме сто негде по средини и огласи се. И вазда са собом вуче некакву ташницу у којој је понека књига.
Конобар стриже ушима ко звекан, доноси кафани пиће опрезно као да хода на иглама и све се од њега одмиче. Плаши га се. Гледа га из прикрајка, иза шанка као иза какве бусије која ће га, јадника, колико сутра можда и заштитити, ако ко потегне одговорност за то што се ту, на јавном месту, лапрдало и лајало јавно о власти и држави. Што су баш ту у тој крчми проказивани људи у власти, па и сама власт. А власт шта је, но држава. Извући ће се. Рећи ће он да није чуо ништа, гледао је своја посла за шанком. Занесе се у својим мислима о жени и деци, а и од посла не може да дигне главу. Још кад би муштерије прислушкивао, где би му био крај! У кафани, бар, свако може да лапрда шта год хоће и колико хоће… то, колико зна, ниједним законом досад није било забрањено. Зато се и зове биртија, јер у њој људи могу од пића да поблесаве а да их нико за то сутра не прозива и не позива на какву одговорност. Кафана му дође као каква важна здравствена установа у којој се народ излаје и искевће, па му је сутра некако здравије и милије живети. Као да се ослободио неког терета и више га не носи у себи и на себи.
Једном се газда механе пожалио: „Овај ће ми навући белаја на главу! Растераће муштерије! Затвориће ми кафану, а петоро сирочади од ње храним!“
Круг слушача око лудо храброг младића се за десетак дана већ усталио. Најпре, ту је био бивши рабаџија, пијаница и зевзек Предоје, па некакав његов пајдаш из младих дана Риста Рисимкин. А било је и таквих неверних Тома, као што је онај пачариз Јефта из Пореског, који су одмах рекли: „Стигао провокатор! Тај потајно сигурно ради за власт! Подметнули нам га… Знам такве! Ако није тако, што га већ не хапсе! Гледајте сутра кад неприметно нестане и опет се појави у неком другом месту, а неке од наших буздована и звекана што су се навукли на те његове приче – позатварају! Тај мали ће им доћи главе, пазите шта вам велим! Свима неопрезнима он ће запржити чорбу! Чим сам га видео, одмах сам га прозрео!“
А тај лудо храбри младић се у својим причама и подсмеху поготову био окомио на њиховог земљака Марка Плетикосића који се на лествици у власти био поприлично високо испео и од кога је много тога у држави зависило. У њиховим очима он је сијао као звезда нетакнута. Сјајна небесница. На њега су се позивали увек кад је требало дати какав добар пример, он им је био сведок за сваку истину у коју су други сумњали. У школи учитељ је ђацима често говорио о његовим подвизима. Био им је и остао узор.
Али младић је у жару свог говора, већ треће вечери у „Стрешеру“, рекао да је тај њихов Марко, кога они удижу у небеса, један обичан превртљивац и преварант. И гурнуо им пред нос чињенице које су, могуће, и сами знали, али их нису гледали из тог угла из кога младић види историју, ни са тим светлом с којим им их он својим речима сада обасјава: брата је свога отерао на робију, на Голи оток, пријатеље је потказивао и подметао им интриге како би се домогао онога где је сада. Сплеткарош какав се само помислити може! Људска ујдурма какве нема.
Сипао је младић као у пијанству или бунилу, понесено, као да разоткрива небеску тајну.
Кад су му неки од слушача противуречили, јер нису умели друкчије, називајући Марка Плетикосића пожртвованим, храбрим и честитим, он им је одговарао:
– А зашто, онда, једном не дође у ову вашу недођију? Од рата га нема наовамо!
– Пуно је у њега државних брига! – одговарали су му.
– Десет година је прошло. Све и да цела држава на његовим плећима почива, а сви знате добро да не почива, но је он само један шрафчић у том апарату – нашао би времена да наврати, да види гнездо из кога је потекао, да посети своје старе другове и саборце. Оне с којима је одрастао и делио зло и добро, како сами велите! Да се подсети јада из којих се испилио.
– Доћи ће – одговарали су они. – Обећао нам је то наш Марко! Само нека посврши државне обавезе!
– Доћи, доћи… да, али на куково лето! Како ће доћи, кад нема храбрости да погледа у очи мајке, сестре и браће оних што је у рату и после њега побио! Ликвидирао је он и своје саборце који су му се нашли на путу до врха! Ето, зато не сме доћи! – одговорио би им смирено младић. – Ако дође, подсетио би се својих „добрих“ дела! Можда у њему почива још која мрвица савести негде запретана, па му не да! Отуђио се он од вас чим се домогао свог овалног кабинета у престоници!
Једном је, опет, помињући Марка Бучумка, у кафани младић казао:
– Цркву вам је затворио!
Aли они му готово углас одговорили:
– A што нам је он затворио? Сами смо је затворили!
– Кад сте сами то учинили, а што је онда не отворите?
– А шта ће нам? Овако нам је лакше?
– И свештеника сте најурили!
– Најурили, јашта! Шта ће нам попа? Тих крвопија смо се заситили!
– Вама ни вера, изгледа, не треба!
– А шта ће нам вера? И кад смо од тога имали користи?!
– Коме је данас лакше без вере? – питао их је младић.
– Откад смо га најурили, отад нам је и лакше!
– Ако нисте у вери, у шта онда верујете?
– Верујемо у наше боље сутра!
– То нећете брзо дочекати! – казао је он опоро.
– Већ смо га дочекали и не желимо га кварити! – одговорили су.
Изгледало је као да су му одговарали из неког урођеног ината, а у ствари нису. Тако су одиста размишљали и тиме су се само бранили од онога што им се може догодити ако поверују бар мало у младићеве речи. Ако посумњају у своја стара уверења.
Море, биће да га је сам Марко послао да нас овако бестидно опипава и испитује, да чује шта о њему данас мислимо. Јер на други начин Марко то не може. Сазнаће се. Овако су размишљали они који су слушали његове речи. Ови наши садашњи руководиоци кад оду горе, код њега, и ако којим случајем нађе времена те их прими, знају само да га лажу. А он им и верује и не верује. Па послао свог човека, младог удбаша, провокатора, да нас тако лепо испита, опипа и сазна ко шта у његовом родном крају о њему данас мисли, а ко шта говори. Колико су се његови дојучерашњи другови и саборци из шумских чета променили. Како се данас, после револуције, држе. Јесу ли и данас чврсти као гранит. Да ли и они стоје у истом реду са њим, као што су у рату стајали. Где су сада и на чијој су страни?!
– Ако вам је тако добар – што вам бар путеве није направио, но џомбама ноге подбијате! Што вам мост преко реке није подигао, него се мучите да колима пређете преко брвана и река вам сваке јесени и пролећа односи ћуприју и поље плави! То је најмање што је могао да уради! Својим малим прстом да је макао! Други су хидроцентрале подизали у својим родним крајевима, а да ни реке нису имали! Фабрике су дизали да се захвале свом родном месту које их је одњихало! А шта је за вас и ваше место, за опште добро, урадио тај ваш Марко Плетикосић у кога се кунете? Рећи ћу вам ја – ништа! Ето, то што сте чули! – настављао би младић да их храбри и подбада против њиховог Марка. Али они нису давали на Марка Плетикосића, званог Бучумка. Не, он је за њих био светиња, свећа која увек светли и беласа и у најцрњој тмини!
– Дао нам је борачке пензије! – рекао би понеко од њих. – А шта ће нам преко тога?!
– Погасили сте куће и имања, раселили сте се, отерао вас је од кућа!
– Што нас је он отерао? Сами смо желели бољи живот, отишли у градове…
Само ретки би рекли:
– У праву је дечко! Има ту нешто. Нико није цвећка за сва времена!
А њему се у почетку чинило као да прича приче у воденици која меље, па га нико не чује. Затуцан и замантан свет, никако да се отрезни! Још га држе празне приче о једнакости, напретку, борби за боље сутра.
Но, те младићеве приче о трулој и поткупљивој власти, па и о њиховом Марку Бучумку, па и о Смаилу Смајку полако су почеле да поткопавају њихова некадашња уверења о непогрешивим вођама, да уносе сумњу у оно што су дотад о свему томе знали и још више веровали. Његове приче, ноћу у њиховим кућама полако су им уз сумњу отварале очи. Постепено почели су да сумњају и увиђају да власт није безгрешна! Па ни ова за коју су рекли да је њихова. Они су најпре њена жртва. Ако је држава грбава и власт мора бити грбава. Не иде једно без другога.
Младићев долазак пореметио је ону паланачку тишину и смирај какви су је одвајкада красили. Унео је немир и – коб! Неки су то баш тако осетили. Другима је постало занимљиво, штавише забавно: најзад да се нешто покрене у овој учмалој, запарложеној вукојебини! Да живот искочи из мртве колотечине и постане занимљивији. И једва би чекали следеће вече да се опет нађу у биртији.
И једнима и другима се у почетку чинило: излајаће се то младо дрчно пашче, па ће подвити реп. Заситиће се празних говоранција, па престати. Збориће онда о нечему другом а не само о власти и онима на власти. Сијасет је других ствари о којима се може до миле воље натрљати а да ти ни длака на глави не зафали при било којој власти. Причаће он и о цвећу, видећете! Китиће власт кад загусти и затреба! А сад је у неком бунилу, у некој младалачкој ватри из које би и на бункер могао да похрли, само да је рођен у том времену кад се на бункере ишло. Чини се, све би старо сатро, па изнова градио. Такав је данас млади свет. Млађарија. Младост – лудост, не каже се џаба. Можда га и треба разумети. Није имао прилике да у рату покаже своју снагу, но је сада искупљује порицањем вредности које су они стари створили.
Што му се баш то наврзло у глави?
И сами су се бојали да га пријаве тамо где треба. Ако га обзнане, биће да су и сами слушали његове приче. Посумњаће да су се и наслађивали њима. Ако, пак, кажу да су од некога чули, морају га именовати, а онда ће и тога ухапсити. Рећи ће им, а што нису проверили шта тај стварно мисли и шта татрља. Полако су постајали заробљеници његових хула и куђења власти. А од заробљеника до саучесника има тако мало простора. То свако зна. Поготову ако се власт на некога окоми.
Како га се отарасити пре но што дође до големог белаја – почело је да опседа оне који су се имало осећали позваним и у рукама имали нешто од онога што им је власт подарила. Почињала је да их плаши група која се неосетно увећавала око младића. Страх је полако јењавао и било је све више слушача, све више „храбрих“ који су из прикрајка, на једно уво, све то слушали и у себи одобравали.
А младић је причао како је Бучумка, као командир у њиховом крају, убио ни криву ни дужну жену општинског писара, Радунку – само због тога што се усудила да га пита зашто јој је убио мужа Стевана. Био је један обични ћата који је службом у катастру за време бугарске окупације хлеб свој стекао, јер другога посла није имао, нити га је знао.
Нису му сазнали име. Али рекли су да се негде пореметио и да сада може да тороче о чему било без страха, да је побегао из нишке Топонице и да су му приче безопасне. Луд може татрљати о било чему, па и о власти, а да га ништа не качи, па чак ни закон. Такве ни закон не дотиче, а свашта умеју да кажу и нико им то за зло не узима. Ти су безопасни. Нека тороче, ништа га не кошта!
– Ма кад бих ја изустио то што он онако темељито сложи, мене би одмах у окове! Метнули би ми десет брњица, и уз то би ме и потковали да више не могу табанати земљом! – рече неко престрашен оним што је тога дана у крчми чуо од младића.
А младић по изгледу уопште није личио на поремећеног, још мање на малоумног. Ал онај у коме се накупило много неправди, туге и невоља не може ни личити на обичног човека коме је све равно до Косова. Онај што је спознао многа зла, не може се чинити као да тога нема и да му је свеједно.
А он свакога дана мења теме, никад о једној ствари и једном човеку – а тема, хвала Богу, колико ти душа! На сваком кораку у овом народу чучи по нека неправда. Чудо да је и оволико издржао. А сад нека слуша!

*
Кад се његов боравак у Самокову продужио – а нико га за то време не позва ни на какву одговорност и не приведе га – већ су сви почели да сумњају да је тај лудо храбри младац што не мисли за своју главу одиста послан одозго да их изрезили, да пробуди њихову нечисту савест. Да провере њихову будност, да их ослушну шта ће са њим да ураде, па ако ништа не предузму, као што они ништа и не чине – онда ће све њих на стуб срама.
И онда је некима дошла на памет помисао: „Зар су се зато борили да данас један надобудни болесни младић по њиховој прошлости рије и баврља као свиња по буњишту?!“
Одржан је тајни састанак у кући председника борачке организације Велина Којчића, на који су били позвани само они најжешћи противници младићевих блебетања. Као у време рата, тајно је обновљена партијска ћелија, да нико не зна.
Те вечери учинило им се да је превршио меру, да им је такао прстом у око.
– Распојасао се мали, навући ће нам зло на врат! – рекоше.
– Распојасао, јес! А не види, појешће га мрак!
– Превршио је! Ударио је на све за шта смо се борили! На наше светиње!
Потом се и скупише у воденици код Ђуре Маџара, да већају.
Многе предлоге су разменили, од многих одустали пред непобитним разлозима, док на крају те дуге ноћне море реч не узе најхрабрији од њих, онај што га је красила некадашња ратничка слава. Док је воденица клепетала, Сотир је почео:
– Гледам нас све овде и мислим се које смо данас ми будале и око чега се трсимо и мучимо. Па у рату се знало: Никс човек – никс проблем! Зар не? Мислим да сте сви ту на путу ка овоме али никако да презупчите и кажете. Као да се нечега бојите. Ја се усуђујем да ово старо искуство овога пута вратимо у дело.
Да, потврди неко и додаде да је тако морало да се почесто поступи и са нашима у рату.
– У жару борбе, у општој пуцњави, залута метак а с њим нестане и проблем који је био везан за човека.
А Никола, онај што их је довео у воденицу, на крају, рече:
– Има тако људи појаве се на белом свету, кажу то што имају и – оду! Што пре кажу, то брже оду. Па нека и овај оде.
Тако и би.
Сутрадан у „Стрешеру“ појавило се уобичајено друштво. Неки су чекали да дође и онај кочоперни младић, али га није било. Па ни следеће вечери. Не дође ни сутра, ни прекосутра.
– Како дошао, тако и отишао! – рекоше неки. – Но, хвала Богу, не повуче и нас са собом, а мало је фалило.
Убрзо га и заборавише.