Јакуб Пачешњак
ОЧНО ДНО
НЕЋЕШ УДАЉИТИ ТЕ РЕЧИ
небосежне
необуздане
радосне и болне
једном изречене
које заувек остају
да би ишле
и дошле
треба знати
њихово добро
њихово зло
њихово значење
УЧИ ДА ВЕРУЈЕШ
вапај
смилуј се
сажали се
као мантра
понављане
премда
не претпостављаш
да се о теби
ради
њихово значење
ПОKЛАЊАЈ
ватрено
своју осећајност
онима којима
је потребна
и лагано
јер мора
да буде довољна
многима
јер биће
заклињалица
трајна
молитва твоја
огледало усмерено
ка земљи ка мору
послато
ка небу
ОЛУЈА
када отвараш капију врта
продире неизрецива светлост
муње
ИЗАЂИ НОЋУ
смело
дрвеће реке
и камење
имају
више
времена
ипак се
памти
у мраку
лакше
и да лакше
залуташ
сврати тамо
где други
нису
ДОЗИВАНИ ДОГАЂАЈИ
у памћењу
одмор
дуготрајан
у трави
свест
тамо куд желиш
да заборавиш
тамо се
не можеш вратити
УМЕЋЕ ТРАЈАЊА
волети да би живео
такође да би био обманут
видети изразито сунце
и ветар
окусити камење
постојати стварно
ићи и враћати се
ОЦИ
без жагора улица
кула од стакла
које израстају
над градом
у време
утишавања
покрај немог
светла ноћне светиљке
улазиш
у собу кћери
да би уснулим уклонио
косу с лица
да би прочитао резиме
дана
У СТАРОЈ СKРОВИТОЈ ЦРKВИЦИ
у краљевству
срца на шаци
у драгој тишини
сама си
а са нама
СТОЈЕЋИ ПРЕД ПОГЛЕДОМ
захтеваш све
међутим не схватам те
ни дугим посматрањем
да ли си истина?
слутња?
нечија љубав?
ЧЕСТАР
повратни путеви
жртвено тело
оплетено
грањем
зеница огња
прожета
тишином потока
умиљатом
путоказ
нека ти буду
вера шума и трагови
између дрвећа
ЗИДИНЕ ГРАДА
унутрашњег
чврстог
све више
све више
међусобно
испреплитане
ПОСЛУШНОСТ РЕЧИ
при помисли на изобличеност
за потребе привремених
користи
невидљиви ожиљци
иза којих су
празнина
светлост
сенке
АРИТМИЈА ДАНА
(ПРЕKИНУТИ KРУГОВИ НОЋИ)
честице прашине
чак
унутар шаке
делићи светлости
највише
у средишту ока
трајно
НЕДЕЉА У СЕПТЕМБРУ
сакупљање ораха
у високој трави
мокрој
од пролазне кише
ослушкивање шапата
јесењег врта
мачка која се пење
тихо
комшијски
на жичану
тешко савладиву
ограду
а толико смирености
у мени
коначно
ЈАКУБ ПАЧЕШЊАК (JAKUB PACZEŚNIAK, Жешув, 1974), песник и преводилац, завршио је бохемистику на Јагелонском универзитету у Kракову. У књижевној периодици дебитовао је 1996. г. Аутор је песничких збирки: Њих петоро, Властити рачун, У мраку речи и Очно дно – са чијим деловима упознајемо читаоце. Ова збирка је својеврсна студија љубави, осећајне, етеричне, духовне, али и тешке, болне попут отворене ране, несхватљиве, измичуће спознаји, повремено постојеће упркос свему, неисказиве речима. Постављање питања о њој и одговор на то питање односи се на дефиницију љубави, на њену суштину, истинитост и повод. Чијим кључем, који отвара врата врта љубави, критичарка Kатажина Вујћик сматра осећајност, која је непосредан знак љубави не само према ближњима већ и према онима, којима је неопходна – слабима, болеснима, и онима који из многих разлога због њеног недостатка пате. Наслов ове збирке је место у човеку, у коме се укрштају садашње и прошло време, у коме су садржане слике значајних тренутака прошлости и које никада не губи значај.
Избор, превод с пољског и белешка
Бисерка Рајчић