Саша Јеленковић
ДИРЕKТАН ПРЕНОС ПУЧА  

 

ШАХ

Балтазар је из фиоке старинског стола извадио шах.

Амадео се обрадовао овој игри коју није

имао прилике да игра од… не сећа се више

ни сам од када. Да ли је то било пре пада,

или са неким од гостију хотела,

више није ни било важно. Шаховска гарнитура била је

масивна, од пуног дрвета, направљена средином XIX века.

 

БАЛТАЗАР: Месје Амадео, биће ми задовољство да са човеком Вашег формата и интелекта одиграм једну партију ове древне и одавно заборављене игре. Па да након једне, или можда две партије, кад размрдамо вијуге, покушамо да схватимо шта ће се то у току поподнева одиграти на Тргу Свих Басилеуса, а потом и у бази „Kараоке“.

 

Ниоткуд помоћи, помисли Амадео. Напољу је текао живот, процесија се вукла попут остареле змије, може ли змија уопште остарити? Може ли змија доживети старост у природи? Процесија је стигла под прозор Балтазареве виле и на тренутак застала. Верници, ходочасници, монаси, свештенство, сви до једног нагарављених лица угљеном из кинеских рудника, застадоше без команде, као по осећају да се поред ових зидова не може тек тако проћи, да се ова кућа не може мимоићи у глувом кораку остареле процесије. Све се претварало у своју супротност. Свака ствар губила је свој смисао и своју улогу и постајала нешто сасвим другачије од онога у коју сврху је начињена. Балтазарови медији вртели су у круг једну те исту причу, једну те исту музику, филмове, дискурс на мрежама био је испразан, јалов, ослоњен само на једну тему: како остати ту где јесмо?

 

АМАДЕО: Kада човек игра шах против другог, расту његове шансе да се спасе лудила. Што се погибије тиче, он губи партију, умире симболички, али се изнова рађа, обнавља, изнова стиче своју непоновљивост и самосталност. Kада партију игра против себе самог, то човека води директно у смрт, у истинску, неопозиву смрт, нема ту предворја, умире као што се тоне у живи песак. Потези које у овој игри човек повлачи  против себе много су више од подизања руке на себе. Победи ли у тој игри – човек себе губи много теже него да је победио противник. Погледај себе као што гледаш другог.

 

Сваке јесени би Балтазар седао за гарнитуру шаха,

сваке јесени небројено много пута, искључио би

у себи по једно дугме људскости. И сада,

у некој коначној јесени, њих двојица

играју партију својих живота. Једну једину партију,

сва је прилика – последњу. Град је обавијен измаглицом,

ту и тамо пламте ватре. Рат је, јеби га, Балтазаре,

рекао би Јован. Рат је, јеби га, Балтазаре,

рекао би на крају сам Балтазар пресвлачио се

и излазио на улицу, непрепознатљив, међу грађане,

живе и мртве, да слуша приче мртвих, јер живи,

њихове приче су досадне, у њима никада

не победе црне фигуре – живот, то су беле фигуре.

 

АМАДЕО: Напољу је грађански рат, прави мали егземплар грађанског рата, школски пример започет пучем. Осећам слани мирис смрти, њен метални укус на непцима. Видим себе како излазим и гинем на улици, грешком препознат као некакав жбир којег не шаље нико, најгора врста жбира који сам трага за слабим тачкама своје војске наносећи штету самом себи, осећајући перверзно задовољство. Границе су поново затворене, по ко зна који пут. Kао да се има где отићи, тако желе становници, припремајући се за још једну ноћ сирена, пуцњаве, јастука који грлиш у мрачној соби док кроз мрак шибају плава ротациона светла полиције и хитне помоћи. Рат је, а ти играј шах са самим собом и веруј да ће врлина спасити свет, а да ће га морална начела учинити чвршћим. Почиње доба ратних злочина, oсећам то по подрхтавању мишића на вилицама скоро свих ратника које срећем.

 

Одлази до Балтазара на партију шаха како би дали одушка својим немирима, све док не почне оно лудо и непојмљиво, последње вече у Држави, онакву какву су је Базилеуси генерацијама стварали и преносили једни другима.

 

ГОВОР АДМИРАЛА НЕЛСОНА

„И ето нас напокон на тачки са које је све кренуло. Само, овога пута то није тачка деструкције и лома, овога пута се успоставља хармонија, враћа се равнотежа, пољуљан ред приводи се својој суштини. Преплитање времена, ход без икаквог реда, несређеност узрока и последица, све то долази у стање мировања. Праве линије секу се у недогледној будућности, тешко замисливој, али – секу се. Доказа за то нема, али шта ће некоме докази, они су упропастили свет. Трагање за доказима донело је човечанству неизрециву патњу, тешка разарања и морални распад. Докази постепено почињу да корумпирају човечанство. Човеку је потребан доказ не само да би преживео, доказом он успева да потчини другога, наметне му се за господара и понуди му коначну пропаст – илузију да је пронашао решења. На том месту, грађани и грађанке, суочени са готовим решењима до којих нисмо дошли размишљањем, нити борбом која нас је скупо коштала, суочени са решењима која су стављана пред нас и понуђена као готов рецепт, не више ни препорука, него обавеза, на том смо месту, грађани и грађанке, обавезни да се одупремо, да не пристанемо, не побуне и сујете ради, него ради изгубљеног спокојства да смо можда и погрешили – али смо то учинили сопственим избором што нам даје права на исправку. Решења која су нам данас стављена пред нас као воће у чинијама, као вино у пехарима, недостојна су нас и наше патње, недостојна да их назовемо својима јер до њих нисмо дошли кроз сопствене грешке и искупљења. Погледајте у себе, погледајте око себе, подигните поглед изнад себе – оно што видите да ли вас чини спокојнима?“

 

Ту Адмирал Нелсон застаде, спусти на тренутак

микрофон, подиже руку дланом окренутим на горе.

Маса је била тиха али се осећало струјање,

сви су дисали једним ритмом, стајали стискајући песнице,

руку опуштених поред тела. Маса је жаморила

и у том звуку који је зачудо звучао

као да излази из једног грла,

није било ничег злослутног.

 

Јован је у контролној соби на мониторима посматрао директни пренос из свих могућих углова – пренос чега? Није могао да то објасни генералима, једноставно им је саопштио најнужније информације, штуро, недоречено и издао наређења да не предузимају ништа, шта год се догађало. А наређење да се не предузима ништа могло је значити увод у тиху предају или наговештај агресивног јуриша. Тешко је било замислити јуриш на овако велику масу људи. Маса би их све, и да нема никакав план за борбу, прогутала.

 

Јасон је возио све брже, секао кривине,

музику је пустио на најјаче могуће,

пред њим је већ пуцао поглед на пучину,

на море, и сада се из све снаге напрегао

да испуни задатак, да следи упутство до краја,

требало је ухвати одсјај сунца у плаветнилу пучине

тачно у тренутку који је подесан и под углом

који је идеалан да се пред његовим очима појави

онај сноп плаве светлости који ће га пребацити

у Државу, пред Басилеусову палату у тренутку

када маса крене да проваљује у двор.

Није добио најпрецизнија упутства, рекли су му

да ће се наћи пред зидинама као пред Тројом,

и све што треба јесте да стигне на време.

 

За то време Елпенор, којег дуго не беше у овој причи, пакује своје ствари, свој скромни пртљаг. Веома пажљиво ушушкава садржај вреће од које се никада не одваја: мермерну главу одваљену од неког кипа, главу која ужасавајуће подсећа на човека са којим је до малочас распредао приче о невероватним стварима, догађајима и земљама, осећа све јачу мучнину, у себи псује сир, маслине и печурке које је до малочас јео у крчми. Онај коврџави, носати морнар нетремице га одмерава док му је рука испод огртача, скрећући поглед са Елпенора ка средишту крчме где је до малочас седео Јасон, и запрепашћено схвата да је овај однекуд изненада нестао.

 

Већ смо предуго у утроби ове дрвене скаламерије,

гунђа у себи Одисеј. Kашље од дима који се шири

међу тесним дрвеним зидовима коња на точковима

који већ седми сат стоји под зидинама Троје

и чека неког да га одвуче у град.

Најрадије би одсекао језик оном крештавцу Тиресији,

и ако би успео да их пронађе – муда.

 

Аријадна, заправо главна јунакиња ове приповести, лик тако недовољно разрађен, тек у неколико црта наговештен, девојка којој није пружена прилика да проговори више од оно неколико нервозних реченица у крајње нелагодним и по ток приповести небитним ситуацијама. Углавном вози аутомобил, брине се о трапавом Едину и расправља с Јованом. Знамо и да је Антонију украла новац и мермерну античку главу. И да има брата, Адмирала Нелсона који је у само једној реченици, изненада како је и уведен у причу, постао незаменљиви стуб на којем роман почива и човек који ће, по току приповести судећи, изменити многе судбине. У њу је заљубљен несретни Преговарач којег је поред свих невоља његовог живота снашла и та да по Јовановом налогу непрекидно мора да Аријадну има на оку, а ако затреба и на нишану, што ће у неочекиваном моменту у потпуности изменити ток догађаја и радњу овог романа и одвести је у правцу којим његов аутор није намеравао да се упути, а целу Државу, Балтазаров наум и Јованове напоре да у остварењу плана спречи, све то ће се сулудим преокретом претворити у збрку коју ни deus ex machina неће моћи да разреши, већ ће само изазвати још већу забуну, која ће Аријадни и Едину омогућити да нестану, а Јована и Балтазара довести у стање душевног растројства, Јасона оставити заборављеног у Истри, и без прилке да се врати откуд је дошао, и да ту дочека Ђакома Џојса, а Одисеја заувек удаљити од Итаке, што ће њему бити оправдање да се окрене у другом смеру шаљући дођавола и Тиресију и Ахилеја и читав у разврату и покварености двор Агамемнонов и Менелајев, а крај овог романа  учинити потпуно немогућим и неостваривим, што са своје стране оставља прилику за његов могући наставак, онога дана када приповедач падне заслепљен плавом светлошћу.

 

ПРОСЛАВЉАЛИ СМО ДАН ПАДА БАСИЛЕУСА.

Ако ме једнога дана нешто убије – убиће ме моја јебена подсвест.

(из Јовановог дневника)

Ништа није прочитано како треба, иако је све прочитано до краја. Изгуби се читајући, нестани, претвори се у једно нешто које нико није измислио, нешто које највише подсећа на звук ударца кашике о металну посуду за пиринач.

У глави је превише дамара, превише ћелија, неурона, крви, воде, превише желатинасте масе, а премало је ваздуха, премало је ваздуха у глави, у свету, и само на један начин може опстати човек – дајте му ваздуха и речи. И само не причајте наглас пред Балтазаром о паду Басилеуса, он не воли приче о стварима које су дело његове маште и новца.

 

ШТА СУ ПРОПУСТИЛИ СВИ KОЈИ НИСУ ДОШЛИ

Амарето, апсинт, арак, армањак,

бикла, виљамовка, вињак, виски,

вишњевача, вотка, јабуковача,

јегер, кајпирња, клековача,

комовица, крушковац, лозовача,

мартини, мастика, медовача,

пелинковац, преријска острига,

рум, саке, сангрија, текила,

шљивовица, шприцер.

 

О ЧЕМУ СМО ПРИЧАЛИ ДОK НИСМО РАЗГОВАРАЛИ

Ако треба и рукопис ћу ти послати,

ако треба читаћу ти преко телефона,

ако треба донећу и оставити на праг

твог стана. А крене како се не надаш.

И крене кад си преживео страх од повратка

на давно прекинут разговор. Сав новац

који имам потрошићу на пут према теби,

срушићу све зидове иако су преда мном

отворена врата.

 

Един

То су биле ray ban наочаре, пилот верзија, знаш оне што се носе у филмовима, јакна од бокс коже, чизме, чопер, е и те наочари, и тај ray ban ми је поклонио стриц, он је у то време живео тамо где је некада била Немачка, сад не знам више шта је тамо и има ли уопште ичег…

 

Јован

Молдавија, сине, Молдавија, горки залогај у сред Трансевроазије, Молдавија је изашла на Јадранско море, али не још увек до Истре…

 

Един

И пази сад, тај ray ban имао је оквир и дршке од чистог злата, и стриц ми пружа те наочари, вади их из футроле од преврнуте коже, подигне прст и вели како то што је оквир од злата, то је сасвим нормално, али пази, каже, шрафови који спајају дршке са оквиром, они су од дијаманата, и ови украси на дршкама то су чисти дијаманти. И не знам, Јоване, али вределе су најмање 250 000 марака те ray ban наочари.

 

Саша

Последњу кинту сам потрошио да бих купио новчаник. И онда ми је преостало само да седнем у „Jazz” и пијем виски на црту, и записујем приче које причам себи док чистим оружје, сечем и турпијам нокте, подсецам заноктице које тако гадно умеју да се раскрваре и онда сам читавог дана нервозан од чега добијам екцеме на прстима, нервозан толико да ни виски, ни лекови, ни трава, не могу да ме умире, па онда узмем да нижем бројанице, и тако донекле успем да се саберем.

 

 

Oдломак из романа у настајању МЕГИДО