Никола Поповић
ТОПЛИ КАРНЕВАЛСКИ ВЕТАР

 

Од јутра већ крену ка главном тргу. За њима на цести остаје бели траг, бацају иза рамена вуну и паперје. Носе маске налик онима у кабуки позоришту и овнујско руно, лупају у добоше, бију у звона. И сваки у руци носи дрвену чегртаљку, па цео прилаз граду одјекује од ларме. Бушари, људи са маскама.

– Ено дижу ларму, као самураји пред битку – каже неко, начитан стрипова и нагледан филмова.

Али ови мађарски, мохачки самураји, весели су, покрети им налик на плес, јутром већ певају, наздрављају.

Почиње карневалски дан, Бушојараш. И сви су, како у таквим градовима бива, чекали празник током године, дуго је до пролећа. Биће мохачке покладе, биће звук звона, чегртаљке и крављег рога. Мохач је град на југу мађарске земље, на тромеђи, али данас је њено средиште, искра и пулсирајуће срце. И ми смо тако, милећи за поворком бушара, ушли у град, сав од славља.

У таландарама прже лангош, мекике са сиром или сосом од гљива. Мрешкају се у котлићима густе чорбе са љутим трагом паприке. На бини оркестар – тамбурице и бас са усецима, личи на човека што се смеје. Свуда је мирис и ритам. Чекало се и, ево, сад је дан, сад је карневал, сад су машкаре, али не венецијанске, већ ове мађарске покладе, мохачке, па се врти град и улице његове. Игра се брзо коло, и у граду, иначе успаваном, равничарском, сад је на стотине сторија што маме ухо, непце, око. Tамо, код улице што свија, свађају се двоје, она одлази, он за њом, у гужву људских тела. На разгласу мајка тражи дете, редари понављају име: „Агнеш, Агнеш…”

 

 

*

 

Води госта маскирана поворка, носи као река кроз ушорене улице овде, у Мохачу, у Барањи. И као увек, на путовању долазе слике с претходних путовања, проживљају се сад и јаче. Тако и нама долазе у сећање сви карневали, фестивали, вашарске шатре, свечарска јела. И тамо, у Венецији, фебруар је, време машкара, и тамо се град, као овај сад, мађарски, Мохач, заврти као чигра, а обичај исти – да се песмом и игром, и кресовима од сувог грања, хладној зими зада нокаут.

Има једна венецијанска прича, о венецијанском дужду. Једна је од оних прича што круже над градом, прате му мемлу и измаглицу, препричавају се из године у годину –  у Млецима је свака помало карневалска, кићена украсима. А Венецијанац причу завије у историјски плашт, у период знаног венецијанско-османског рата. Некад чак у време куге, доба мртвоноша и плутајућих лазарета, кад је болест косила кроз град, хладнија од зиме, окрутнија од рата.

Али свака од верзија почиње исто: пред дужда је доведено неколико преступника, да им суде приори и велможе. Један беше проневерио паре из државне касе, за другог говораху да је шуровао са Турцима. Трећег, венецијанско веће је понајвише узело на зуб, момка наочитог и науљене косе, од Мантове. Њему се судило за убиство, крваво, крај Великог канала, бодежом у ребра, у зору, на пустој обали.

Венецијанска је мемла чудна, па су лелујави и путеви којима, ето, пред судбено веће, доспева и крив и прав – тако је рекао и дужд сам. Слушало је и климало на дуждеве речи веће, венецијански старци, и оптужени, међу њима Мантовљанин науљене косе.

 

 

*

 

Дужд је слушао одбрану оног што му је суђено да је проневерио златнике из државне касе. Речи штуре и бирократске, пуне латинских цитата. Окривљени нити је порицао, нити признавао, већ је пуштао да га брани адвокат, учен и са везама, правио је театралне покрете руком, цитирао једнако песнике и свете књиге. Казао и то да је новац ђавоља работа, да се штићеник његов каје, додао да је племенита рода, мада нико није безгрешан.

Онај што му се судило за шпијунажу говорио је да су му Млеци, република у лагуни, милији од очињег вида, те да није османскоме паши говорио колико и какве џебане имају Млечани, који су им планови и стратегије. Јесте било сусрета, уз рахат-локум и кафу, било је разговора и обећања – али то је дипломатија, ту се речи распршују уз вино и смокве, кроз магловити сплин хамама. Да ли је требало да он, посланик млетачки, одбије џефердар, леп и са резбаријом на дршци, поклон пашин?!

Мантовљанин, без одбране, слушао је погнуте главе, пуштајући да на њега пљушти киша оптужујућих речи.

Јасно је – казали су – бодеж је бодеж, а крв је крв. Онај, чије тело лежи крај канала, то му је пријатељ – а он се нашао баш ту, тако су га затекли жбири. И мотив је јасан: била је већ, да ли због послова или жена, чегрст нека међу њима, то није била тајна. У Венецији глас се шири као куга, а карневалска радост прелива као вино.

И све је под кринком, препокривено, а опет све јавно, дање, уличне су песме хорске и све под своје узме луди краљ плес. Под маском игра и ко је тек коракнуо у одрасли живот и ко је ближи земљи, и свако је исти, нема принца нити просјака. Буде први млаки зрак, дражи и опија свежина и морска со у ваздуху.

 

 

*

 

Младог Мантовљанина, из добростојеће куће, у Венецију беху довели послови. Отац, богат трговац, послао га је у Венецију да прода тканине прављене на великом разбоју. Уз то, да види пута и света, осети шта је град, како пулсира Венеција.

Остани, не жури, биће карневалско време – казао је ткач сину и додао да је тада град пун прича тананих као свилено предиво. И венецијанске жене – додао је још – танке су и благе, воле звук лутње, окретне игре.

Младић је продао тканине, за кесу шкуда, а онда остао још седмицу-две, месец, и још. Сладила му се Венеција, приче о пловидбама ка истоку, о кановима и хановима, о харемима, конкубинама. Има и на Истоку – читао је у записима путникâ – карневал, али другачији од венецијанског: иду са маскама кроз град, ударају у звона, на њима бивоље коже, или руно. Још, има тамо и обичај да се путнику пред пут послужи једна шољица чаја – али се не пије, већ чека на нови сусрет. Ето, о томе је говорио, уместо алибија, Мантовљанин.

– И у Венецији је тако – казао је дужд – пријатељи и љубавници оставе на растанку непопијен гутљај вина. Дужду, у годинама већ, нико није могао противречити. Пратио је суђење и слушао све, али, штоно веле, на пола уха. Мисли су му лутале другде, далеко од мермерне палате, од венецијанске луке. Овде суде тројици преступника – рат је; а на Венецију удара свако, и муниција и дипломатија и балвани у њеним темељима, што их вечно нагриза вода лагуне.

Тако је и казао млади Мантовљанин дужду, кад га је позвао да му на ухо, мимо већа и приора, каже шта је било те ноћи крај канала, откуд бодеж и крв. Поменуо је дужд и оца његовог, ткача из Мантове, блузе од свиле и прслуке од чоје, прешао палцем преко свог племићког одела и казао како је највише важан добар крој.

– Био је карневал, биле су машкаре, био је ветар над лагуном – казао је младић – то су, зна дужд, ноћи пуна уздаха. Али о кући са витражним прозорима, о кћери млетачког трговца и мирису амбре с њеног врата, он не може говорити пред Већем. Нека буде да је убио, нека му окују чланке у ланце. Она, најпосле, није крива. Њему, дужду, може рећи само како је кроз отворене шкуре допирао с лагуне милодух, карневалски топли ветар.

 

 

*

 

Сад, у Мохачу, пратимо мирис кафе, карневалских колача са циметом, димљеног меса, јаких варива. На путу, свако је тамо где није, казано је већ. Тако је сад овде, у Мохачу, док пролазе бушари, под дрвеним маскама које су, како каже прича, смишљене да заплаше душмане. Ударају у бубњеве, врте чегртаљке, бију у лимене звечке. Као и под венецијанским маскама, не зна се ко је под њима: доктор који је јуче радио операцију, професор који је учио децу једначине, барањски паор што данас напушта кукурузно поље, или пудар виноград.

Све непце, око, ухо прати. Ено, оно двоје с почетка, што се свађају па мире, сад се грле, ено, онај клечи, вади кутијицу и отвара. Мати нашла девојчицу: ту је Агнеш, носи је редар на раменима, у руци јој ружичаста шећерна вата, а уста развучена у осмех што открива прве, млечне зубе.

Носе машкаре, носи Мохач и нико не спомиње велику Мохачку битку. У сумрак, гореће брдо од сувих грана на тргу, огањ који тера зубате дане. Биће комедија, плес, препиће и прејести многи. Онда, кад све утихне, сваки ће бушар скинути дрвену маску  налик на кибуки. Изрониће лице зајапурено од усхићења и тешке карневалске кринке, а сутра опет – посао, поље, виноград.

 

 

*

 

Тако је и дужд из наше приче, оног дана, на суду пред млетачким приориома и властелом, слушајући на пола уха суђење оној тројици, онда Мантовљанина самог, потихо, скинуо капицу налик арлекинској, па свиленом марамицом утажио знојем орошену ћелу. Ћутао је неко време, Веће је чекало; „и нека чека” – помислио је. – „Он је дужд, први међу једнакима, а они бирократе – ћате и заптије, само без мундира.

Питало се Веће – што дужд ћути док скида капу и брише забринуто чело. Али то они што причу преносе, ево, до нас, не могу знати. Да ли је дужд застао што се намах сетио младости, па му наврла сећања и мисли о земљи којој је све ближе? Или је мисао своју думао о пословима, о џебани коју треба наћи, о каналима, не венецијанским, већ дипломатским, а они знају бити прљавији од ових у лагуни.

Нашли су млетачки жбири починиоца крвавог посла, дужд се заузео за ту ствар као да се о његовој башти ради, макнувши накратко све друго, и списе и законе и дугове. Разбојник, окрутан и зао, решио да краде и зулумћари овде, у његовој Венецији, мислећи да је време карневала, па ће утећи лако, док траје славље, а онога, из постеље, под балдахином, довели, да неком туре ланце на чланке, да уздахне још једаред пре но што пређе преко моста.

Наложио је дужд да пусте Мантовљанина, дао уз то да му се сашије добар, нов јелек, дао му шкуда, да има, док је још феште, за вина и јестива, слатког и сланог.

– Шта да напишем на хартију, шта је рекао младић, у своју одбрану, оно кад је говорио потихо? – питао је бледи, са наочарама наврх носа писар.

– Напиши: „топли карневалски ветар”, тако реци – казао је дужд – и додај: „карневал је био”.