Милош Симић
КАМЕНА ВАТРА

 

ТЕЛО

Када жена умре, било да има педесет година, више или мање,
Једни кажу: била је болешљива,
а други да је то судбина.

Покушају је тада подићи из кревета у којем је преминула, али је њено тело претешко за то. Из њега морају извадити све ножеве и виљушке који су јој за живота неприметно нестали у телу. Затим, све сијалице чији је крај дочекала и јастучнице које је променила, све зидове, ципеле, таване и лустере које је очистила, тоне одеће која се изгубила у њој и потонула у провалије између њених органа, и текла јој кроз крв заједно са безумљем прашка који чисти, који прочишћује и посвећује, који бесконачно тече и пени око њених костију и иза њених усана и очију, као море пре олује, само да би је помакли и однели из кревета.

Али, то није довољно.

И тада јој је тело сувише тешко да би га подигли. Збуњени мушкарци настављају да копају по њему, а жене које су још увек живе моле се да они из њеног тела избаце довољно терета да би га могли понети.

Померају ствари, које су заћутале, око ње, не би ли им прилаз био лакши.
Стављају рударске капе са светиљкама на челу,
Силазе јој у тело.
Говоре:
„Опасно је бити у женином телу.
Опасно је имати женско тело.
Опасно је бити тело жене.”
Они се сада спуштају у мрак.

У ходницима њене утробе њихово је светло обасјало пророчанства урезана у њена ткива. Ту је био предсказан цео њен живот као и њена смрт, па и све што ће јој се са телом потом десити, док су испод пророчанстава, протежући се све дубље и дубље, све ситније, исписане биле све речи, обливене крвљу, које су јој други изрекли, и све оне које је заустила, али прећутала. Рудари су закључили да су их у лавиринт њене утробе урезала њена нерођена деца, која су, једно по једно, пратећи нит својих неотаца бежала из кавеза што је за њих постало њено тело, а све како би је учинили лакшом и боље припремили за овај час, за силазак рудара у њу после смрти.

Опасно је имати женско тело.
Опасно је бити тело.
У њему су многи путеви без краја, лавиринти без излаза, а човечанство је преслабо како да побегне из њега и од њега, тако и да га подигне.

Ко има тело – умире,
Ко има душу – не живи.

Јер, када то тело умре, неки људи кажу: била је болешљива.

 

ЗВЕРИ

Народ је звер.
Сваки припадник народа је, сам за себе, једна појединачна звер, али заједно, они чине једно потпуно ново и зло чудовиште.

Живот плива у реци звери
И речи звери устају са земље и бацају се у ветар.

А негде ван њеног видика живи дете које није и не жели да буде ни звер, нити део звери, и уз њега дете које се ње плаши без предаха више не верујући да постоји или да
може постојати човек ван и без њеног тела.

Човек или завршава у утроби звери, мисли оно, или постаје њен мишић, зуб, канџа или око, а понекада завршава и у њеној сенци.

Звер долази, говори прво дете, и нема никога да ме од ње заштити. Звер нема милости, плаче друго дете, звер никада не греши и зато никада не опрашта.

Народ је звер.
Сваки припадник народа појединачно је посебна звер, али заједно, они чине једну сасвим нову.

Звер говори језиком моје мајке и мога оца, говори прво дете, и језиком мојих учитеља и другова, пријатеља моје мајке и пријатеља мога оца, и свих које сам икада чуо да имају глас и умеју да говоре.

Говор човека је говор звери, тешило га је друго дете, а све и да не разумеш човека, разумећеш звер. Све звери говоре истим језиком.

Смрт је најсветија реч звери.
Звер једе саму себе.
И подиже себи споменик.
Звер подиже споменик човеку.
Њу на окупу држи мржња, и зато она мрзи.

– Постоји ли човек који не мрзи? – пита друго дете.
– Постоји ли човек кога звер не мрзи? – одговара му прво дете.

Може ли се звер убити?
Само ако искрено желите да више никада нико не умре.
Али, свету тада можда ипак неће бити боље.
Живот може бити затвор колико и рај.
Звер која је анђео слободе,
Хода као демон међу људима.

И она је сада ту. Она која не греши и не опрашта.
– Звер, звер, звер! – вриште деца и беже од ње.
– Звер! – говори звер и све њене жртве урличу с њом, док граби за децом срљајући у сенке и лудило.

Народ је звер.
Сваки припадник народа је звер за себе, али заједно, они постају једно сасвим ново и посебно зло.
Анђео слободе.
Демон међу људима.

 

ЗМИЈА

Био сам змија
И ујео бога.
И он се спустио из Раја
На моје тело.

Он је пао из Раја
И трећина звезда пала је за њим,
А остале пожелеле смрт.

Стабла у његовом врту побацала су свој род
И покидала своје листове и гране.

Снегови на планинама преклињали су за ватру.

Мој врисак је на висини и ветру клесао његов лик
И одбачени остаци онога што је он био некада
Заривени у земљу, дробили су свет.

И ни олује, ни горе, неће нас раздвојити,
Ни сузе над пепелом,
Ни песме над ледом.

Био сам змија.
Он је постао моје тело,
И моје тело је постало он.

 

ОТАЦ И СИН

Оче мој, оче мој,
Зашто си ме оставио?
Твој је син уморан,
У крв су му улили отров
У месо убацили црве,
А на душу му ставили
Велике окове.

Оче мој,
Твој је син данас плакао
И није било никога да га утеши.
Над његовом су главом летеле велике птице
Које су кљуцале његово лице
И пиле његове сузе
Као да је титан
Закован за стену.

Оче мој,
Твој син је сањао авети.
Велике сенке прогониле су га као ловину
И дозивале га дивљим језиком
Који су у давна времена
Звери примиле од човекових богова.

Оче мој,
Твој је син данас побегао у пустињу.
Дозивао те је док су га каменови саплитали
И песак му гребао лице,
И док су његова браћа
Вајала његове статуе од земље и пљувачке
И потом их палила ватром из својих слабина
Плешући у великом и светом заносу
Славећи мудрост и силу богова,
Који су их срећи подучили.

Је ли узалуд он био твој син?
Ниси му се одазвао,
А он је тражио твој знак.

Оче мој, оче мој,
Зашто си ме оставио?

 

РОДОЉУБИВА ПЕСМА

Моја је домовина поново гладна. Њена тамна утроба дозива нашу крв и говори: децо моја, децо моја, зашто сте ме оставили?

Њени огољени зуби уједају мрак који куља из њеног срца, сада кад су од застава које су их чистиле остале само безумне траке. Kао што комете на небесима остављају само душу да лута између звезда.

Њени зуби маштају о нашим вратовима, где најбржа смрт је животу, и од гладне њихове среће подрхтава тло испред и иза мене. A ноћ се боји да га дотакне.

Израстају ти зверски зуби и певају о лепоти глади и уметности смрти и дивном животу испод непомичних раскомаданих људских тела, у купци од меса и крви, у вечно топлом и недодирљивом мраку испод планина од костију и њених болесних, злих очију.

Певају нам, и не помишљају да нас више нема.