Барбара Новаковић
ЋУТАЊЕ

 

ТРАГОВИ

Није у реду писати

да би се заборавило

оно о чему се пише,

кажеш.

 

Хватала сам себе

како остављам трагове

да бих имала гдје

да се вратим,

као што се човјек враћа кући

или себи,

док ме ниси ухватио

ти –

 

заглављену негдје

између памћења и заборава,

између три тачке,

у причи без краја,

ти –

 

и та твоја ријеч,

што је сезала у даљ

до бескраја.

 

И умјесто да запамтим,

ја сам пустила

све –

низ папир,

воду,

сјећања

 

и умјесто да се вратим,

ја сам дошла, кући

или себи –

није ни важно –

 

и све се слило

у једну тачку,

у једну ријеч,

у којој си ме нашао

ти –

 

када смо писали

да се не заборави.

 

ОГЛЕДАЛО

Гледам те:

 

С оштрицом у руци

стојиш пред огледалом

и бријеш се.

 

Невин си онолико

колико је дебео слој

бијеле пјене

што ти покрива лице.

 

Крив, сваким новим потезом

оштрице.

 

Гледам те

и ћутим.

 

Ја сам већ на све огуглала,

али крв која ти с лица капље

броји шансе

које сам ти дала.

 

ЋУТАЊЕ

Узећу ово твоје ћутање,

па ћу с њим да учим

нови страни језик,

конјугације,

деклинације,

гласовне промјене

и значења.

Јер свака ријеч значи оно

што јој значи ћутање,

рече онај што га је прејака ријеч

убила.

 

Узећу ово твоје ћутање,

па ћу с њим у ноћ.

Добро је да се не пробуде

мала дјеца

и велики страхови

ионако су се једва успавали.

 

Узећу ово твоје ћутање,

да се у њему сакријем

кад ме уморе

све празне ријечи

без темеља,

све велике ријечи

без покрића.

 

Узећу ово твоје ћутање,

као шшш…

и као пссст…

Ионако нико други не мора

да зна

о чему ћутиш ти,

о чему ћутим ја.

 

да је све први пут,

и ако није,

да је све у реду,

и ако не буде,

да си ту

и ако ниси,

јер и ти осјећаш

ту танану разлику

између осјећања и осјећаја.

 

САХРАНА

Сахранила сам

једну давну жељу,

један сан,

најбољег пријатеља,

младалачку заљубљеност,

слику живота,

што сам је једном за себе

замишљала.

Плакала сам,

одсјекла себи косу,

носила црнину,

туговала како се тугује

за свим што умре.

Сад сам готово увијек

у бијелом

и коса ми никада није била

дужа,

јер не знам како се сахрањује

ова љубав

која је жива.

да је све први пут,

и ако није,

да је све у реду,

и ако не буде,

да си ту

и ако ниси,

јер и ти осјећаш

ту танану разлику

између осјећања и осјећаја.

 

САХРАНА

Сахранила сам

једну давну жељу,

један сан,

најбољег пријатеља,

младалачку заљубљеност,

слику живота,

што сам је једном за себе

замишљала.

Плакала сам,

одсјекла себи косу,

носила црнину,

туговала како се тугује

за свим што умре.

Сад сам готово увијек

у бијелом

и коса ми никада није била

дужа,

јер не знам како се сахрањује

ова љубав

која је жива.

 

ОДЛАСЦИ

Како те је лијепо слушати,

док размишљаш

о одласцима.

Звучи као припрема

за море,

неки далеки тропски рај.

 

Спакујеш кофер,

одеш,

изгубиш се,

нестанеш.

Не размишљаш о онима

што остају,

о остављенима,

o осталима.

А и то је лијепо.

Попут баладе

или живота.

 

Како се спакује једна жеља

једна ријеч неизговорена,

један сан недосањан,

једна стварност непроживљена?

У који то кофер стаје?

 

Дође ми готово да одем од тебе.

Онда бих једва чекала да ти дођем,

онда би једва чекао да ти дођем.

 

Умјесто тога,

ја сам ту,

уз тебе,

толико да ме више и не примјећујеш.

 

ПРИСТАНАК

Прва ријеч,

коју сам научила

на језику твога оца,

била је ДА!

 

Нисам знала да сам њоме –

кад сам стигла –

као бродом пристала

на обале баш твога града,

нисам знала ни да је то твој град,

ни твој отац

ни да постојиш ти,

али сам пристала

на све што ме чека

као да све то одувијек

баш мене чека.

 

И када си се појавио ти,

и тада бих рекла ДА –

у твом граду,

на језику твога оца,

пред тобом –

и тада бих пристала

на све што ме чека,

али ме ти

никада ништа ниси питао.