Александар Б. Лаковић
ОД РУРАЛНЕ ДО СИМБОЛИЧКЕ ДРАМАТИКЕ

 

Братислав Милановић: Позни калем, изабране приче

Установа културе „Кораци“, Крагујевац, 2022.

 

Литература је једино могућа

као слободан и аутентичан чин.

Павле Зорић

 

 

Установа културе „Кораци“ едицију Златан гвозд, намењену награђиваним крагујевачким књижевницима, започела је са изабраним и репрезентативним причама Видосава Стевановића и Братислава Милановића, оба аутора из Цветојевца поред Крагујевца.

Први утисак током читања Милановићеве прозе јесте да садржајни стожер изабраних прича писца Милановића представља његово завичајно село, са свим својим тајнама, навикама, ћудима, страховима, обичајима, радостима, успонима и падовима, усудима и удесима, ратовима и примирјима. Додуше, и у средишту његових романа јесте сеоски живот и све оно што он подразумева кроз историју и време. Дакле, очита је пишчева посвећеност свом завичају – у којем и који и даље живи.

У животу села писац уме да осети све оно што је узбудљиво и битно, што је симболично и посебно, чешће оно што је трагично и драматично. Писац осећа дамарање живота шумадијског села. Нажалост, осећа и ритам његовог нестајања. Чедомир Мирковић је тврдио да у српској књижевности постоји мало писаца који имају ту способност да драматику и трагику села претворе у симболичку драматику и симболичку трагику – универзализујући их на тај начин. Управо то Милановићеву прозу чини и самосвојном, али и парадигмом, не само данашње, руралне егзистенцијалности.

Нажалост, сеоски мотиви нестају из данашње савремене српске прозе. Нарочито, после одласка Слободана Џунића и Младена Маркова – посвећеника особених и изнијансираних животних односа, па до елементарних страсти и незадрживих нагона у руралном амбијенту. Управо то Братислав Милановић чини у својим причама и романима, у којима се ни једног трена не уочава омеђеност и скученост, очекивана у сеоској средини. Напротив.

Пре почетка писања импресије о овој књизи, пожељно је знати и изреку Иве Андрића. Наиме, познати писац је заговарао да се сви глобални друштвени покрети и преокрети најјасније виде и у пуном светлу уочавају – управо у микросрединама, (као што је Милановићево Цветопоље, на пример), као својеврсно поприште свих гибања нашег друштва, кроз време. Цветопоље постаје село свих нас, уверавајући нас у чињеницу да је писац Братислав Милановић писац Шумадије. А његов целокупни прозни опус можемо доживети као шумадијску митопеју, чему доприносе и његови романи.

Књижевна критика, од Милановићевих првих прозних, па и песничких књига, листом је издвајала као стваралачку посебност његову лексичку моћ и богатство. Лексика је омогућавала отвореност његовог исказа, чак и када прича или песма поседују и зачудност и необичност, поготово ону из митолошких дубина. Затим, Милановићева реченица тече без икаквих застоја, рукаваца и вртлога. Она је језички неусиљена, благоглагољива, спонтана и природна (Бојана Герун). И прихватљива и пријемчива читаоцима и тумачима.

Уз то, утисак је да се пишчева реченица не задовољава само уводним описом постојећег стања (статички мотиви), већ и сама покреће читаву радњу приче и води (читај – плени) читаоца до краја; то чине динамички мотиви. Читалац се пријатно осећа следећи Милановићевог приповедача, који се обзнањује у трећем лицу. Ређе то чини песник у првом лицу, и то од књиге Позни калем. Неколико прича је исписано и у игривој дијалошкој форми. Таквим креативним поступком, Милановић као да испуњава онај Флоберов предуслов за добру литературу – да писац све време мора бити у свом делу, али неприметан. Можда то Милановић чини у реченици, никад дугој и складног распореда речи унутар ње. У тим се тренуцима може претпоставити да није угодно само читаоцу, него се и сам аутор осећа као свој у своме, о чему је Шопенхауер промишљао. И у самоћи која је већ, овладала селом. И читавим светом, додуше.

Још једна особеност Милановићевог исказа, нарочито уочена у његовим вишекњижним романима, огледа се и у редукцији и економији реченица. Али, та редукција није сведена на просту или естетску редукцију. Наиме, књижевни критичар Драгољуб Стојадиновић је осетио да Милановић не пише ни много, нити опширно – али зато значењски згуснуто. Његова реченица казује све што треба. Све што је замислио. Читаоцу се чини да у његовим причама повремено може стати и читав роман или макар концепт романа. Читав живот појединца. Читав век.

Стиче се утисак да Милановић пише преко редова и између њих – мастилом које се не види, али досеже све слике, мисли и медитације које су му на уму. Тако написане речи поседују посебну значењску конотацију која, у ствари, и чини срж приче. Те речи написане између редова, привидно невидљиве, нарочито, управо су оне изостављене, чији се смисао и значење не могу уклонити. Такав је поступак сличан познатој Настасијевићевој „гиљотини“ речи које су проговарале из белине папира, како је домислила књижевна критика.

Такав пишчев поступак ствара услове за дијахронијски ток приче, као и за атавистички нанос. Наиме, у свега неколико краћих прича, писац је посегао и за аутобиографским подацима, који су претворени у уметничко ткиво. Са доста емоција, али и са префињеним осећајем за меру. Само зато да би и лично, постало универзално. Како би исписао уметничку историју једне породице, једног села – Цветопоља и ширег простора, који се није задржао у локалним ограничењима.

Осим тога, пожељно је навести да погледом уназад, у Милановићеве приче уочавамо заметак његових романа и њиховог језика. Наиме, поред садржајности која се пренела у романескно вишекњижје, битна су још два утиска. Прво, приче Братислава Милановића су све краће, као и његове октроисане реченице, што је постало његов исказ у романима. Потом, уочава се да у бројним причама Милановићеви актери су једни те исти, свакако у другој ситуираности, или се читају приче из неколико генерација одређених цветопољских породица. Овакав поступак, додуше срамежљиво, већ је утицао на читаоце, да, на тренутак, помисле да су Милановићеве збирке прича, у ствари, романи у причама.