Ђорђе Матић
ПЕСНИК СТАРОГ НОВОГ СВЕТА

 

Горан Лабудовић Шарло: Друштвено књиговодство

Графопринт, Горњи Милановац, 2023.

 

Горан Лабудовић Шарло песник је старог света – тачније речено, „старог новог света“. Света свакако кога више нема, који је завршио тамо негде пре три деценије и – још коју годину приде. Али ако га нема, има зато песника који држи свој песнички свет у том свету – не као исказ трулог, мртвог пасатизма и носталгије без плода… Управо обратно: тај је свет као смероказ, као табла на путу која показује камо би се, песнички и људски, могло кренути од ужаса садашњице, од свега у што се претворило све чему је песник припадао и у чему се формирао песник Шарло. А, да се не шалимо, и толики међу нама, јер иначе тај свет не бисмо препознали. Нама је отуд његова поезија због тога одмах и ближа, интимнија, приснија, као стара карта за место за које смо мислили да више не постоји („као у филмовима, док је било филмова“ (Хлор). А кад оно, види – има га. Неки прави или замишљени Врбас, Војводина, Србија, Бока… и – Југославија, да се не лажемо. Како с млађима у том смислу – не знамо. А нешто нас се и не тиче, искрено.

Почиње тај свет већ од духовитог „бирократског наслова“. О самом наслову могао би се написати мали приказ јер он је метафора за читаву збирку. Али, опрез, од историјски и социјално маркираног појма, од те негдашње бирократије која се данас, као анахронизам, у овом потпуном распаду чита као метафора – чини се као нежно подсећање на правило које нисмо научили: тешко онима који су сањали бољу будућност мислећи да оно време није било добро. Зато, уместо да буде само ироничан на онај тако уобичајен и ружан начин што се подсмева прошлости са сигурне даљине, наслов има супротан ефекат и намеру, топле и меланхоличне.

Како је леп тај наслов, леп као прошлост. Уместо претеће бирократије, он подсећа на симпатичну канцеларију с пожутелим фасциклама и папирима, подсећа на ред који тако није деловао. Подсећа на смисао. Никакав Кафка, како се нама то чинило онда. Данас је наслов Друштвено књиговодство парадоксално метафора лепшег и бољег света, где се нешто заиста књижило, збрајало и одузимало у име заборављеног општег добра, а придев у синтагми је заправо кључ: кад је свет који смо познавали постојао, чинио се несрушив управо због тога придева, као неке врсте синегдохе за ред, мир и добро, свим проблемима унаточ.

Ето, уосталом каква је то збирка кад човек-читалац може оволико да се задржи само на наслову. Није то вишак! Кад се збирка отвори – она развија управо то насловом најављено.

Ово је збирка о времену, у оба смисла овог хомонима. О времену, прошлом, и о времену као природној појави. Има овде много природе (медитеранске: „камење“, „стабло нара“; шумске: „лишајеви и маховине“; опште: „снег и сунце“, „ваздух и водена пара“, и животиња: „птице и рибе“), али онолико таман да стане као контратежа, као чистоћа и неисквареност, или макар идеја неискварености и чистоће, спрам цивилизацијског. О цивилизацији много и недиректно пева наш песник. Али немој да се вараш, читаоче: песник Шарло не презире цивилизацију, једино што је његово цивилизацијско само оно што је насушно „старом модерном човеку“ – лирски субјекат, а без сумње и песник сам. Његови примери цивилизације су таман оно што је насушно: „брусилице и бетон“, „сто, кревет и библиотека“, џез песме с радија, бродови на Дунаву, Тоскана и „Суботица Невесиње Лесковац“. И наравно Јадран, море, наше, овдашње – „Трст или Сутоморе“ – mare nostrum као крајња и потпуна хармонија човеку из равнице, континенталцу, макар вукао корене из крајева што гледају на море с високих планина.

И песме песника који се није одрекао читаве те некад заједничке топографије и земље, ни од порекла ни припадности. Он је певач непромењеног мишљења о томе ко је и одакле је. Окретање капута оставља другима:

 

Ако утеху налазиш

у случајностима

то си што си,

ако не, буди тог

неба достојан.

 

На сунцу гуштер,

то може свако.

 

Ова нова пак цивилизација – цивилизација као техника – јесте претња. Као и њен језик: „јавни дискурс“, „теорије“, „културе буџета“, „лајфкоуч“, „крај религије и крај човека“ – „свака је свиња сада глобална“, из песме Минули рад. Ето – још једна дивна метафора некадашњег доба: минули рад. Шарлова поезија пуна је таквих реминисценција, директних и заобилазних, на појам који је проказан готово свуда, а имам осећај да је Шарло један од оних (ретких, данас) који реч „социјализам“ и „социјално“ не доживљава као увреду или реч која се изговара саркастично и с дистанцом оних који се никада не ангажују него историју посматрају са стране, из прикрајка.

Како пева у песми која спаја зазор од помодне а заправо криптоидеолошке терминологије са уверењем човека који није одустао од својих идеала, друштвених, историјских, од осећања припадности која је увек полицентрична, разнолика – он, играјући се најпре духовито највећим клишеом свих наших рима („писмо/нисмо“), на крају каже најважније – сведеним, епиграматским двостихом, гордошћу „транзицијских губитника“, али победника у другом, важнијем смислу:

 

па стога да сажмем ово писмо, још увек не знам

ко је победник: мењачи мишљења или ми, који нисмо.

 

Док остављамо ову етичку поенту да својом снагом делује након читања, док смо под утиском, враћамо се и самом прозодијском и стилском у поезији који фигуришу као метафора не само сензибилитета песничког него и порука из стварног света имплицираног аутора. Нашло се ту места и за дискретне, сасвим дискретне посвете Попи, Мики Антићу и Црњанском – тројици равничара, како друго. И Арсену, Медитеранцу – чему као да песник сам стреми, преласку из равне Војводине и континента на отвореност и могућности мора, благе и дивље природе, и модрине као смираја, као чежње за старим светом – јер још једино се тамо, на Југу, тај свет још понешто позна.

Песници-узори стоје и као симболи за нарочит доживљај света, за поезију љубави, што се чита у неколико посвета жени, правој или замишљеној – ретко се данас чита лирика тако нежна, а ненаметљива, дискретна као посвете песницима по чијим се моделима граде песме.

Али ако читалац и није у стању да откључа те узоре – не мари.

Шарло је песник потпуно самосвојан. Баш као и свет кога чува, баш као и ставови, имплицитни и отворени. Певао у слободном стиху или у својим потпуно сјајним римама, ово је песнички глас који стоји прав као „на северној страни стари кестенови“ у равници панонској или као бор на морском камењару. И једно и друго стабло имају корене. Код песника Шарла реч „корен“ у дословном и изнад свега у пренесеном смислу још увек је непотрошена; она није псовка, нити подвала, нити опијум за лаковерне.

Вредна је та реч, по себи. А у поезији овако оваплоћена вреди неупоредиво више. Мало је песника данас који је с таквом искреношћу и дубоком, озбиљном вером у њу данас пишу. У стањеним коренима, осушеној поезији, купопродаји уверења, мало је и песника што пишу као Шарло Лабудовић.

Искрено, ја не знам још једног таквог.