Наоми Шихаб Нај
КРВ
ПОЗНАТА
Риби је река позната.
Тишини, која је знала да ће наследити земљу
пре него што је ико то рекао,
познат је бучан глас.
Птицама је познат мачак,
што га из своје кућице посматрају док на кућној огради спава.
Образу је накратко позната суза.
Идеја што је у грудима носиш
позната је твојим грудима.
Чизма је земљи позната,
више него отмена ципела,
која је позната само подовима.
Изгужвана фотографија позната је оном који ју носи,
али нимало оном који се на њој налази.
Желим бити позната људима
који се осмехују док тромо прелазе улицу,
деци што умазана стоје у реду у продавници,
позната по узвраћеном осмеху.
Желим бити позната као што је познат чекрк
или рупа за дугме, не зато што су урадили нешто изванредно,
већ зато што никада нису заборавили шта могу да ураде.
KРВ
„Прави Aрапин зна како да ухвати муву рукама”,
мој отац би умео да каже. И то би доказао,
тако што би одједном склопио дланове, заробивши зујалицу
док је домаћин са мувалом само зурио.
У пролеће су се наши дланови љуштили као змије.
Прави Aрапи верују да лубенице могу да лече на педесет начина.
Прилагођавала сам ове изреке прилици.
Пре неколико година,
на врата је покуцала једна девојчица,
желела је да види Арапина.
Рекла сам јој да овде таквог нема.
После ми је отац рекао ко је он,
Шихаб – звезда падалица –
добро име, позајмљено са неба.
Једном сам упитала: „Када умремо, морамо да га вратимо?”
Одговорио је да би тако прави Aрапин рекао.
Данас се новински наслови згрушавају у мојој крви.
Малени Палестинац маше играчком камиона на насловној страни.
Смоква без дома, ова трагедија има страшан корен,
превелика je за нас. Којом заставом можемо махати?
Ја машем заставом камена и семена,
стоним подметачем са плавим везом.
Зовем свога оца, изокола причамо о овој вести.
И њему је ово превише,
ни на једном од његова два језика је не може изразити.
Одвозим се ван града да нађем овце, краве,
да молим ваздух за одговор:
Ко кога може назвати цивилизованим?
Где уплакано срце може да пасе?
Шта сада ради прави Арапин?
МОЛИТВА НА ВИШЕ НАЧИНА
Беше једном један начин клечања,
беше то један добар начин, ако живите у земљи
где је камење глатко.
Жене су чежњиво сањале о чистим двориштима,
о скровитим кутцима где колена добро стају на камен.
У својим молитвама низале су мале речи пуне снаге,
као да их ово просипање слогова може стопити са небесима.
Било је и мушкараца који су толико дуго били пастири
да су сада ходали као овце.
Испод маслиновог дрвета подизали су руке –
Почуј нас! Болни смо ти овде на земљи!
Толики је наш бол да нигде не може да стане!
Али маслине су се њихале спокојно
у миришљавим кофама сирћета и мајчине душице.
Увече су мушкарци слатко вечерали, пљоснат хлеб и бели сир,
и били су срећни упркос болу,
јер је среће такође било.
Неки су посебно ценили ходочашће,
умотавали би се у нове беле ланене тканине
и аутобусом би пропутовали миље пустог песка.
Када би стигли у Меку
кружили би око светих места,
пешице, много пута,
сагињали би се да пољубе земљу
и враћали би се, мршава су им лица одиcала тајновитошћу.
Неки рођаци и бабе
су пак на ходочашће ишли сваки дан,
сваки пут када би довлачили воду са извора
или носили корпе пуне грожђа.
Они су ти који су присуствовали рођењима
и тихо шапутали мајкама обливеним знојем.
Исти они који су на дечјој одећи правили богате везове,
заборављајући с којом лакоћом деца упрљају одећу.
Било је и оних који нису марили за молитву.
Оних младих. Оних који су били у Америци.
Говорили би старијима да траће своје време.
Време? Старији су се молили за младе.
Молили су се Алаху да оздрави њихове умове,
да гранчица, месец округли,
наједанпут проговори заповеднички.
И повремено би се ту нашао онај
који ништа од овога није радио,
стари Фози, на пример, Фози будалетина,
онај који сваког побеђује у доминама,
тврди да са богом разговара као што разговара са козама
и познат је по свом смеху.
ПОЗДРАВ
У неким ноћима
пацов са шиљaтим зубима
превали дуг пут, враћа се
до чиније са бресквама.
Стоји на трпезаријском столу,
зарива зубе у на горе окренута лица воћки и
пије њихову пулпу,
знајући да ћеш прочитати
ову поруку и вриснути.
То је његов једини текст,
да узима и упија у тами,
да нестане пре него што се пробудиш
и под зашкрипи
под твојим џиновским стопалима.
Где је мајка тог пацова?
Његов отац, њихово дроњаво гнездо,
који смо дах удисали
када је пацов рођен,
када је принео дрхтаву њушкицу
греди, закивку и камену?
Наденула сам му имена ђавола,
јетка и крештава имена,
у те просторије не бих улазила
без штапа као водича,
ослонила бих се на светло, дрхтећи,
и влажна земља испод куће,
и пружени репови облака,
рекли су ми да је у плакару,
у фиоци у којој стоје свеће,
његова њушка је фитиљ.
Kако ћемо да живимо заједно,
ми са нашим жалосном обућом и скровиштима,
нашом бравом на вратима
и он, са својим танким прстићима на шапама,
који могу да зграбе и држе
и његово крзно
и јастук на који стављамо главу?
Кревет који је био чамац тоне.
Јутро израња, прошарано сенкама,
Све оно што никада нисмо желели да будемо или сретнемо
и сви пацови машу у знак поздрава.
НАОМИ ШИХАБ НАЈ (NAOMI SHIHAB NYE, 1952–) једна је од водећих америчких песникиња палестинског порекла и аутор бројних збирки поезије. Неке од најзначајнијих укључују Different Ways to Pray (1980), On the Edge of the Sky (1981), Hugging the Jukebox (1982), Yellow Glove (1986), Red Suitcase (1994), Words Under the Words: Selected Poems (1995), Fuel (1998), 19 Varieties of Gazelle: Poems of the Middle East (2002). Нај се бави и превођењем поезије, а аутор је и неколико романа, есеја, сликовница и дечје прозе, и уредник неколико антологија. За своја дела добила је бројне награде и признања, укључујући и две за животно дело. Живи и ради у Тексасу.
Избор, превод са енглеског језика и белешка
Сања Маркељић