Драгана Момиров
ХЕРМЕНЕУТИЧКИ ПРИСТУП ПРЕВОЂЕЊУ НА МАТЕРИЈАЛУ ЧЕХОВЉЕВЕ НОВЕЛЕ АГАФЈА

 

Херменеутика (гр. hermeneutikḗ – способност објашњавања, избегавања неспоразума) у науци о књижевности има богату традицију, као уметност интерпретације текстова, који пружају отпор разумевању. Тај отпор може произилазити из вишезначности, сакривених смислова, које треба умети декодирати, или пак због културне, временске или географске дистанце која дели читаоце и аутора књижевног дела[1]. Корени херменеутике налазе се у егзегетичким проучавањима библијских текстова, да би се у том процесу откривене методе касније пренеле на домен светске књижевности.

Постоји врло снажна повезаност између науке о превођењу и херменеутике, будући да је разумевање основни предуслов превода, и да је сваки превод заправо –херменеутички чин. Ханс-Георг Гадамер, главни заступник филозофске херменеутике, на следећи начин коментарише ту везу: „Назив херменеутике, као уметности чињења разумљивим оног што је речено на страном језику, не потиче без основе од имена Хермеса, који је тумачио људима божанске посланице. Овај етимолошки подсетник не оставља места за сумњу да се ту ради о каквој језичкој појави, о преводу са једног на други језик, односно о односу између два језика[2]“. Цитирани немачки филозоф је у свом делу Истина и метод уздигао хеременеутику од статуса помоћне дисциплине теологије, филологије и права до нивоа универзалног аспекта филозофије, односно учинио од ње универзалну филозофску теорију целокупног људског историјског искуства. Његова филозофска херменеутика је нарочито окренута језику, схваћеном као медиј свеукупног историјског говора и разговора, односно предуслову сваког људског искуства.

Употреба херменеутике у науци о превођењу не своди се само на филолошку методу, која се примењује како у преводилачком раду, тако и у проучавању постојећих превода, већ је такође од помоћи приликом схватања суштине књижевног дела и његовог превода. Када је у питању други од поменутих аспеката, полазна тачка савремене преводилачке херменеутике налази се у размишљањима Романа Ингардена и Мартина Хајдегера. Ингарденова концепција књижевног дела као творевине која садржи „неодређена места“, која са своје стране захтевају активну конкретизацију од стране читалаца, може се и другачије формулисати – свако читање је својеврсна интерпретација. Сличан се закључак може извући и из Хајдегерових промишљања, према којима превод садржи у себи све нивое интерпретација, а свака интерпретација је само неоглашени превод. Спознаја је у херменеутици историјски условљена. Мисао подлеже трансформацији у сваком акту интерпретације, тим пре у преводу, будући да је други језик испољава у другачијем светлу. Преводилачка делатност захтева од њеног субјекта, преводиоца, да се одвоји од сопственог временског хоризонта и да у „фузији хоризоната“ постепено присваја оно што је страно. Поменута фузија, односно стапање хоризоната је неизбежно решење, будући да је тешко продрети у оригиналну намеру аутора: „(…) разумевање је увек процес фузије тих, појединачно узетих, истинских хоризоната[3]“. Преводилац, као сваки други читалац који интерпретира, не може у потпуности да се ослободи властитог хоризонта, властитог начина схватања света, колико год да тежи да се приближи хоризонту аутора. Исту идеју у свом раду у метаетици превода износи Драгиња Рамадански[4]: „(…) током превођења, као начелно адекватног и осведочено поузданог процеса, преводилац се ставља у службу туђег вредносног система, коме се његово вибрантно, рањиво биће, не може без остатка подвргнути“.

Истакнути теоретичар културе, Џорџ Штајнер, заговорник је херменеутичког приступа у превођењу. У свом најзначајнијем делу After Babel. Aspect of Language and Translation, посвећеном опису процеса преводилачког рада, формулисао је низ идеја методолошке, употребне вредности. Он такође наглашава нераскидиво јединство времена и језика: „Не може се доћи до суштинског разумевања језика уколико се он узима само у апстрактном синхронијском пресеку, и не узима у обзир то, што је у првом реду, реч одређена не односима унутар лексичке структуре, већ историјским узусом[5]“. Преводилац у процесу превођења доноси велики број одлука, које су по свом карактеру више интуитивне, него свесне – стога је опис тог процеса у уско научним категоријама, како тврди Штајнер, немогућ: „Превод није наука, већ строга уметност“.[6] Традиционалну поделу превода на метафразу (буквалан превод), парафразу и мимезис Штајнер сматра произвољном и бесплодном. Уместо тога предлаже своје схватање преводилачке делатности као јединствене целине која се састоји од четири фазе. Прва подразумева чин веровања делу, које треба да се преводи, односно, признавање његове вредности. Затим следи агресија, ломљење кодова, присвајање и усвајање значења оригинала. Трећа фаза је инкорпорација, потпуна или делимична натурализација, односно прилагођаваање дела култури у коју се уноси. На крају долази реституција, компензација губитака које је претрпео оригинал у процесу превођења. Ипак, апсолутна симетрија је немогућа, упркос етичким тежњама преводиоца, којих се он ипак беспоговорно мора држати.

 У Штајнеровом опису преводилачких активности, основни механизми који се сукобљавају су културна анексија и етичко признавање другости, што условљава и поделу на два модула превођења, на херменеутику присвајања и херменеутику дословности. Други од наведених модула подразумева отварање сопственог језика према другачијим структурама језика са којег се преводи, до прихватања те страности, и манифестације непрозирности текста, те сигнализовања да је то управо превод, а не тобоже оригиналан текст писан језиком и стилом преводиоца. Представници херменеутичког правца се претежно залажу управо за такав метод, још од поставки оснивача модерне херменеутике, Фридриха Шлајермахера. Свакако, мишљења теоретичара нису у потпуности усаглашена по овом питању. У Штајнеровом опису етапа преводилачког процеса огледа се напетост између ове две крајности представљене различитим методама, и он се ограничава једино на тврдњу да је још од романтизма тежња ка дословној верности чешће доводила до стваралачке иновације на језику превода, него што је то случај са херменеутиком присвајања, која претапа другачијост у познате оквире.

Слично као и Штајнер, и други истраживачи у области транслатологије условно говоре о херменеутичкој теорији превода. Није у потпуности јасно, да ли на темељу херменеутике може постојати теорија превода, и да ли се херменеутичка концепција може назвати теоријом. Концепт теорије се отклања у страну, и третира се „као врста партикуларизације херменеутичког искуства које јој претходи[7]. Стога предмет хеременеутичког размишљања није сама теорија и њена структура, већ њено постојање у односу према искуству.

У оквиру структуралистичко-семиотичких истраживања превода кључни појам је еквиваленција. У херменеутичком оквиру перспектива је обрнута, фокус је на непреводивости. Механизми репродукције и стварања сличности између оригинала и превода уступају место неминовним разликама између оригинала и превода. Херменеутичку струју, иако она није увек експлицитно названа, примећујемо и у радовима домаћих аутора. Па тако, на пример, сам наслов ауторске књиге Миодрага Сибиновића Нови оригинал. Увод у превођење у први план истиче другачију структуру превода од оригинала. Сибиновић нарочито инсистира на значају интерпретације и креативности током превођења књижевних дела, те заступа тезу да се према превођењу треба односити као према врсти интерпретативне уметности. У истом делу, говорећи о преводиочевом индивидуалном стилу, аутор на нешто другачији начин говори о ономе што је Гадамер назвао „фузијом хоризоната“, замењујући концепт поимања света (хоризонт) стваралачким индивидуалитетом. Индивидуалитет писца је надређен индивидуалитету преводиоца, и решење се тражи у њиховом спајању: „Како се пак у стварности било који, па ни преводиочев стваралачки индивидуалитет, уколико има иоле изворне снаге, никада не може потпуно потрти, онда би се као начелан теоријски став могло заузети становиште да је идеалан онај преводиочев индивидуални стил који спонтаношћу израза и поетском упечатљивошћу удахњује живот истински уметничке творевине, али, истовремено, не изневерава и не деформише основне црте изворника[8]”. О значају интерпретације пише и Мила Стојнић, наглашавајући да књижевно-уметнички текст, за разлику од било ког другог текста, захтева декодирање и енкодирање на два нивоа, на равни језичких знакова и на равни књижевних знакова: „У првом случају он преводи са језика на језик, у другом он тумачи, интерпретира дело[9]“.

Представнике херменеутичке школе повезује снажно акцентовање укорењености текстова, па тако и превода, у историји и културно-друштвеном контексту, нужност да се савлада сопствени хоризонт и да се досегне хоризонт епохе, хоризонт аутора и хоризонт дела које се преводи. Карактеристика херменеутичке методе у превођењу јесте приоритетна улога која се приписује читању, лектури, односно интерпретацији превођеног текста. Међутим, интерпретацији подлеже не само семантичко-емоционални и естетски садржај књижевног дела, већ и сам језик, што ћемо илустровати на примеру превода Чеховљеве приповетке Агафја.

Поменута приповетка први пут је објављена у часопису Ново време (Новое время) 1886. године, а годину дана касније укључена је у зборник У сумраку (В сумерках). Реакције су биле различите. Хваљена је виртуозност писца у опису слика и доживљаја природе, као и Чеховљево познавање сеоског живота, менталитета и говора, што је обезбедило утисак истинитости ове приповетке. Такву импресију нису покварили ни недостатак дубље психолошке анализе јунака, нити једноставност побуда којима се они воде. Највише недоумица изазвао је завршетак приповетке, која је остала без расплета, због чега је природа Чеховљевог талента оцењена као „суморна“, а сам писац је поређиван je са демијургом који упорно преплиће конце судбине својих јунака, и напушта их у најкритичнијем моменту „када колизија околности њиховог живота достиже највиши степен сложености и трагичности[10]“.

Код нас је приповетка први пут објављена 1939. године[11]. Међутим, у библиотекама најстарије доступно издање датира из 1974. године[12] у преводу Александра Терзића, у склопу трећег тома Чеховљевих сабраних дела. Исти превод Агафје налазимо и у трећој књизи Sabranih dela из 1990. године, с тим што је текст претрпео мање измене као последица редакције под руководством М. Бабовића, З. Божовића и С. Јанковића. Упоређивањем ова два текста може се доћи до закључка да су унешене промене претежно стилске природе. На пример, „све је било обасјано сјајним јутарњим сјајем“ („всё было залито ярким утренним светом“) замењењно је са „sve je bilo obasjano jarkom jutarnjom svetlošću“. Осим стилистичких преправки, наилазимо на један случај исправке који се тиче тачности превода.

Како бисмо успешно изложили овај проблем, морамо нешто рећи и о самој структури приповетке. Наиме, главни јунаци, осим наратора који је такође део приповедне ситуације, јесу Савка и Агафја, при чему је за наш конкретан случај важнији Савка, те ћемо се на њему и задржати. О њему највише сазнајемо из описа наратора, али јунакове речи и поступци дају печат истинитости том опису. Ради се о здравом, лепом, високом младићу, који је важио за разборитог и паметног човека. Међутим, његову животну судбину одређује несавладива лењост и „готово уметничка страст према доконом животу“. Поред лењости, друга његова најзначајнија карактеристика јесте јунаков однос према женама, који се темељи на равнодушности и презиру. И управо је та органска, апсолутна равнодушност Савке према женама доведена у питање грешком у тексту из 1974. године, када је преводилац учинио по свему судећи превид, будући да цењени професор Терзић то никако није могао учинити из некомпетентности. Та грешка је исправљена у издању из 1990. године, а ниже у табели наводимо фрагмент текста на руском језику и оба превода.

 

Руски текст[13]	Превод из 1974. г.[14]	Редакција из 1990. г.[15]
Эх, кабы знатье, барин, что вы придете, не велел бы я нынче бабе сюда приходить… Просилась одна нынче придтить… – Ах, сделай милость, я мешать не стану! – сказал я. – Я могу и в роще лечь… – Ну, вот еще! Не умерла б, коли завтра пришла… Ежели б она села тут да разговоры слушала, а то ведь только слюни распустит. При ней не поговоришь толком.	Ех, да сам нешто знао, господине, да ћете ви доћи, не бих казао једној жени да вечерас овамо долази… Молила ме једна да сада дође.  – Ах, молим лепо, ја нећу сметати! – рекох. – Могу да спавам и у гају…  – Е, није него! Нећу умрети ако сутра дође… Кад би бар овде села и слушала разговоре, а она ће само да се расцмиздри. Пред њом не можеш ни попричати како ваља.	Eh, da sam nešto znao, gospodine, da ćete vi doći, ne bih kazao jednoj ženi da večeras ovamo dolazi… Molila me jedna da sada dođe.  – Ah, molim lepo, ja neću smetati! – rekoh. – Mogu da spavam i u gaju… – E, nije nego! Neće umreti ako dođe sutra… Kad bi bar ovde sela i slušala razgovore, a ona će samo da se rascmizdri. Pred njom ne možeš ni popričati kako valja.

Кључни детаљ, који желимо да представимо у овом раду остао је непромењеног облика и након редакције превода. Зарад лакшег разумевања описаћемо укратко приповедну ситуацију. Наиме, Савка се враћа из потраге за славујем, затиче Агафју која га нестрпљиво чека и обраћа јој се речима „А ти, шта си се ту натуштила, као да те је тетка родила?“[16]. Неуобичајеност поређења „као да те је тетка родила“ навешће сваког филолога-истраживача да провери корене тог израза, његову учесталост, као и да ли је у питању фразеологизам. Поређење превода са оригиналом показало је да је превод тачан, готово буквалан („А ты что насупилась, словно тетка тебя родила?“). Будући да у фразеолошким речницима[17] овај израз није забележен, закључили смо да се ипак не ради о фразеологизму, односно о каквој стабилној и сталној језичкој структури, и да је вероватно реч о специфичности јунаковог изражавања, некој врсти оригиналне шале, која је, по свему судећи, у функцији осликавања његовог карактера. До интересантног сазнања долазимо у Речнику савременог руског језика[18], где откривамо секундарно значење именице „тетка“, које је маркирано као „народски“ (просторечие), а оно гласи „свака одрасла жена“:

2. Простореч. О всякой взрослой женщине. – Куда тебя черт несет, будь ты трижды проклят! – кричала на него жирная тетка… На ругань тетки Павел ответил вопросом: – Ваш посадочный билет, гражданка? Н. Остр. Как закал. сталь, II, 1. – Я метил [из рогатки] в совершенно другоеокно, где живет одна такая тетка… ее весь двор не любит. Инбер, Истребитель. ° В обращении к женщине, старшей по возрасту. – Эй, тетка! – сказал есаул старухе; – поговори сыну; авось тебя послушает. Лерм. Фаталист. Уже въехав в хутор, [верховой] спросил у встречной женщины: – А ну, скажи,тетка, где тут у вас Яков Островное живет? Шолох. Подн. целина, I, 1. (1963:406)

У корист тези да је писац имао у виду управо ово значење речи „тетка“, налазимо два аргумента. Први се тиче стилске флуктуације у тексту, која се креће од високог књижевног стила, нараторових описа слика и доживљаја природе: „Меланхолически-однообразная трескотня кузнечиков, дерганье коростеля и крик перепела не нарушали ночной тишины, а, напротив, придавали ей еще бо́льшую монотонность“, па до дијалога препуних народских израза, речи и синтаксе из разговорног регистра, попут „кабы знатье“, „придтить“, „Ах ты, пес лысый“ и сл. Именица „тетка“ употребљена је управо у дијалошкој реплици, односно у равни којом доминирају народски изрази и лексика разговорног стила, што иде у прилог тези да у датом контексту треба да се актуализује њено секундарно значење. Други аргумент се тиче карактеризације Савкиног лика, о чему је већ било речи: о његовој равнодушности и презиру према женама, „глупачама“, „штеточинама“, које „цмиздре“, и у чијем се друштву не може ни попричати како ваља. Нарочито је у том погледу значајан фрагмент текста који следи након Савкине реплике, у којем наратор помало тумачи Савкино понашање:

– А ти, шта си се ту натуштила, као да те је тетка родила? – упита он.

И поред свег свог меког срца и простодушности, Савка је презирао жене. Он се опходио према њима немарно, с висине и чак се дотле понижавао да се презриво подсмевао њиховом осећању према њему самом[19].

У Речнику српскохрватског језика из 1976. године[20] такође налазимо еквивалентно секундарно значење именице „тетка“, иако оно није засебно формулисано, већ се налази унутар примарног значења: „1.очева или мајчина сестра; назив за старију жену уопште. – Била је [ту] мала приземна кућица и у њој становала општа тетка Наста“. Дакле, хомонимија је регистрована на плану оба језика. Покушајмо на тренутак да занемаримо фаворизовану „херменеутику присвајања“ и да одступимо од буквалности у превођењу. Превешћемо руску именицу „тетка“ као „женска“, у складу са уверењем да је у руском тексту актуализовано секундарно значење маркирано као народски израз, што пак одговара херменеутичкој тези о укорењености језика како у времену, тако и у географском, односно социјалном простору радње дела. Погледајмо до каквих резултата долази у контексту и каква нова тумачења та супституција омогућава:

– А ти, шта си се ту натуштила, као да те је женска родила? – упита он.

И поред свег свог меког срца и простодушности, Савка је презирао жене. Он се опходио према њима немарно, с висине и чак се дотле понижавао да се презриво подсмевао њиховом осећању према њему самом.

У првом реду примећујемо већу логичку повезаност текста, нараторово образложење Савкиног презира према женама сада се чини мотивисанијим. Израз је сачувао на оригиналности, и даље има функцију шале уз призвук апсурдности. Комичан ефекат који се заснива на упирању на очигледност, у преводу би се могао још додатно појачати уметањем заменице „некаква“: „А ти, шта си се ту натуштила, као да те је некаква женска родила?“

Кључно је, пак, то што оваквим решењем избегавамо нетранспарентност и дозвољавамо реализацију допунског значења које је у складу са психолошком сликом јунака, а може се врло широко интерпретирати: преко библијских мотива, првородног греха, указивања на кривицу жене због свих мука којем је човечанство изложено па све до идентификовања намргођености као природног женског расположења.

[1] Brzozowski, Jerzy. „Przekład a hermeneutyka” Urszula Dąbska-Prokop (red.). Mała encyklopedia przekładoznawstwa. Częstochowa: WSJOE Educator, 2000, 167–171.

[2] Гадамер, Ханс-Георг. Актуальность прекрасного. Москва: Искусство, 1991, 260.

Превод аутора рада, овде и даље, при сваком цитирању литературе писане на страном језику.

[3] Гадамер, Ханс-Георг. Истина и метод: Основы филос. герменевтики: Пер. с нем./Общ. ред. и вступ. ст. Б. Н. Бессонова. Москва.: Прогресс, 1988, 15.

[4] Рамадански, Драгиња. „Ка метаетици књижевног превођења”. Ivana Živančević Sekeruš, Željko Milanović (ur.). Zbornik radova / Deveti međunarodni interdisciplinarni simpozijum „Susret kultura” . Novi Sad : Filozofski fakultet / Petrovaradin : Futura. 2018, 37.

[5] Steiner, George. After Babel. Aspects of language and translation. New York/London: Oxford University Press, 1975, 135.

[6] Ibidem, 295.

[7] Skrendo, Andrzej. „Szczególny rodzaj nieprzekładalności. O pewnym kłopocie z zakresu teorii przekładu y z nieustannym odwołaniem do hermeneutyki” Teksty Drugie, 2010, 4, 183.

[8] Сибиновић, Миодраг. Нови Оригинал. Увод у превођење. Београд: Научна књига, 1990, 128-130.

[9] Стојнић, Мила. „Превод као тумачење књижевног дела“. Кринка Видаковић-Петров (ур.). Књижевно превођење: теорија и историја. Браничево – Пожаревац: Институт за књижевност и уметност / Књижевна заједница Новог Сада. 1989, 31–41.

[10] Гришунин и др. „Примечания“. Чехов, Антон Павлович. Полное собрание сочинений и писем: В 30 т. Сочинения: В 18 т. Т.5. Москва.: Наука, 1975, 615.

[11] Božović Zoran. „Napomene“ Anton Pavlovič Čehov. Sabrana dela. Knjiga treća. Beograd: Jugoslavijapublik/ Čakovec: Zrinski, 1990, 361.

[12] Према резултатима претраге у виртуелној библиотеци: http://www.vbs.rs/cobiss/index-sc.html (приступљено 17. 10. 2022)

[13] Чехов, Антон Павлович. Полное собрание сочинений и писем: В 30 т. Сочинения: В 18 т. Т.5. Москва.: Наука, 1975, 27-28.

[14] Чехов, Антон Павлович. Подофицир Мамузић, Туга и друге приповетке. Београд: Рад, 1974, 259.

[15] Čehov, Anton Pavlovič. Sabrana dela. Knjiga treća. Beograd: Jugoslavijapublik/ Čakovec: Zrinski, 1990, 232.

[16] Ibidem, 234.

[17] Большой фразеологический словарь русского языка. Значение. Употребление. Культурологический комментарий (Отв. ред. В.Н.Телия.). Москва: АСТ-ПРЕСС КНИГА. 2006; Фразеологический словарь русского языка (отв. Ред. А. И. Молотков). Москва: Советская энциклопедия, 1968.

[18] Словарь современного русского литературного языка. Том 15. Москва/Ленинград: Издательство Академии Наук СССР, 1963, 406.

[19]   Čehov Anton Pavlovič. Sabrana dela. Knjiga treća. Beograd: Jugoslavijapublik/ Čakovec: Zrinski, 1990, 234.

[20] Речник српскохрватскога књижевног језика. Књ. 6: С–Ш (ур. Михаило Стевановић и др.). Нови Сад: Матица Српска, 1976, 198.